Pišući o ”Plavoj legiji” na Istočnom frontu, dotakli smo i sudbinu Fransiska Franka, jednog od diktatora koji je dočekao prirodan kraj života – nekažnjen za brojne zločine. On je primer koliko međunarodna zajednica i tzv. međunarodno pravo mogu biti licemerni, u skladu sa svojim potrebama. U te brojne zločine nekadašnjeg levičara i najmlađeg generala Evrope tog vremena, svakako spada bombardovanje Gernike.
Kome je trebalo sadističko bombardovanje ove varošice koja je na tragičan način ušla u istoriju kao simbol besmislenog stradanja? Nemačka vazdušna legija ”Kondor” (Legion Condor) pod komandom Huga Šperlea (Hugo Sperrle), budućeg generala-feldmaršala Luftvafe, bombardovala je 26. aprila 1937. godine Gerniku, istorijski i kulturni centar Baskije (Euskal Autonomia Erkidegoa, Euskal Herria, Euskadi, špan. País Vasco).
Podsetimo se da je legija ”Kondor” zadejstvovana na španskoj teritoriji u oktobru 1936. godine. Imala je bombarderski puk (najpre s tri, a zatim s četiri eksadrile), lovački puk (tri, a zatim pet eskadrila) i izviđačku eskadrilu. Podršku na zemlji pružali su bataljoni PVO, veze, transporta i snabdevanja. Broj aviona nije prelazio 150, a reč je o najsavremenijim aparatima koje su Nemci testirali u realnim borbenim uslovima.
Razlozi bombardovanja
U tom malom gradu nalazi se Drvo Gernike (Árbol de Guernica, bask. Gernikako Arbola), simbol autonomije i integriteta. Pod njim su od starina održavana narodna okupljanja prilikom polaganja zakletve novih predstavnika vlasti. Te, 1917. godine, Gernika je bila u rukama republikanaca koji su branili Bilbao, najveći grad Baskije.
Pored nešto manje od četiri hiljade žitelja, tu su se nalazile na položajima oko grada i jedinice Republikanske armije. Postojale su i tri fabrike vojne industrije; jedna od dve u Španiji koja je proizvodila avionske bombe, kao i fabrika streljačkog oružja, poznata po španskoj kopiji pištolja ”Mauzer 96 K”. Pored toga, u reonu grada nalazio se strateški važan most koji je omogućavao nastupanje Frankovih trupa.
Istina je da su sve to bili legitimni vojni ciljevi, (ako zanemarimo činjenicu da su pučisti napadali na regularne snage Republike). Međutim, od svih navedenih vojnih meta, samo je fabrika ratnih proizvoda bila na periferiji grada – a ona je u napadu nije ni gađana! Kako vidimo, nije bilo reči o kolateralnoj šteti, već o smišljenom, planskom uništavanju građanskih ciljeva i zastrašivanju mirnog stanovništva, kao najava onoga što će u Drugom svetskom ratu biti uobičajeno.
Kako je tekao napad?
U ponedeljak, 26. aprila 1937. godine u 16.30 sati, bombarderska grupa koju je predvodio pukovnik Volfram fon Rihthoven (Wolfram von Richthofen, tada načelnik štaba, budući feldmaršal Luftvafe, as Prvog svetskog rata), tokom nešto duže od dva sata bombardovala je gradić.
U svom dnevniku od 30. aprila on je zapisao: ”Od 16.30 do 18.45 nekoliko grupa (osnovna udarna sastojala se od aviona ”Ju-52”, tri italijanska ”Savoja SM.79” i jednog ”Do-17”) bacilo je bombe kalibra od 50 i 250 kilograma (uključujući i zapaljive) na grad. Opšta količina bombi iznosila je do 40 tona”. U ličnom dnevniku ništa nije zapisano o ciljevima i rezultatima bombardovanja.
Rihthofenu, inače rođaku Crvenog barona, pomogao je u planiranju Alfredo Kindelan (The Marquess of Kindelán), nadležan za vazdušne operacije od strane Španaca, inače rođeni Kubanac. Napad je izveden u pet glavnih talasa i jednim pomoćnim. Bombardere su pratili lovci ”Fijat CR.32” i ”Meseršmit Bf 109B” – ukupno 29 aviona.
Četvrti i peti napad izveli su nemački dvomotorni bombarderi. Poslednji, šesti napad, bio je naknadno naređen jer su piloti smatrali da nisu naneli dovoljno štete. Taj napad bio je i najsuroviji jer je na grad iz kog se već teško moglo izaći, ali i pružiti pomoć, sručio finalni talas bombi. Avioni su doletali najpre s juga, a onda sa severa, iz pravca Biskajskog zaliva.
Žrtve i posledice
Većina muškaraca bila je na položajima, pa su u gradu uglavnom bila starija lica, žene i deca. Usled velike količine zapaljivih bombi izbio je požar koji je naneo najviše štete. Vatrogasci iz Bilbaoa nisu mogli da stignu na vreme. Gotovo tri četvrtine zgrada uništeno je vatrom. Ljudske žrtve nisu nikada tačno utvrđene, a kreću se u rasponu od 120 do 300 osoba.
Frankisti su, posle ogorčene reakcije svetske javnosti, pokušavali da umanje broj stradalih, a s baskijske strane su navodili približan broj poginulih. Ta brojka nije konačna; na licu mesta poginulo je do 300 osoba, ali je oko 600 njih podleglo ranama u bolnici Bilbaoa, jer nije mogla da im se pruži odgovarajuća zdravstvena pomoć.
Masovnost žrtava za to vreme bila je zaprepašćujuća, pa ni bolnički kapaciteti nisu mogli da odgovore ovoj katastrofi. Vojska nacionalista je posle dva dana zauzela grad. Prvo što su želeli da urade bilo je da iseku Drvo Gernike. Njih je u tome sprečila paravojna jedinica ”Rekete” (requeté – signal za početak lova, pripadnici reakcionarno-monarhističkog pokreta).
Već sledećeg dana u londonskim novinama ”Tajms”’ osvanuo je tekst Džona Stira (George Lowther Steer) u kome je raskrinkano učešće Nemačke. Nažalost, ovaj novinar bio je sklon i senzacionalizmu, pa su mitovi koji su stvoreni njegovim tekstom, značajno uticali na podozrivost čitališta. On je naveo kako je bombardovanje bilo tokom pijačnog dana, da je grad bio posećeniji nego inače, itd. Uz sve spokojstvo koje je još uvek vladalo svetom, on je doprineo da ljudi olako shvate ovu tragediju.
Posle godinu dana, na iskustvima Gernike, sprovedeno je i prvo masovno tepih-bombardovanje. Od 16. do 18. marta 1938. godine bombardovana je Barselona u 13 uzastopnih napada italijanske avijacije. Frankisti su stradanje Gernike bezočno pripisali republikancima, optužujući ih za taktiku ”spržene zemlje”; to se stvarno dogodilo u gradu Irun, takođe u Baskiji, pa je ta laž imala svoj odjek…A svet je još uvek ćutao.
Vapaj, a ne samo slika
Jedan čovek, međutim, nije ćutao. Govorio je na svoj način, umetnošću. Pablo Pikaso (Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima Trinidad Mártir Patricio Ruiz y Picasso), veliko svetsko ime (od 22 reči), koji je tada imao 56 godina, u svom maniru uradio je po narudžbini jednu od najpoznatijih slika u istoriji umetnosti. Nju su naručili kulturni poslenici za španski paviljon na Svetskoj izložbi u Parizu, gde je ona i prvi put izložena. Reč je o muralu dimentija 349,3cm x 776,6 cm, rađenom tehnikom ulje na platnu.
Slika je izrađena za samo 35 dana. Na njoj su, uglavnom, jednobojne plohe, gde preovladavaju siva, crna i plava boja. Pikaso nikada nije nijednom novinaru niti istraživaču govorio o toj slici. Njegova izričita želja bila je da se slika ne sme nositi u Španiju, sve dok se u njoj ne uspostavi demokratija. Pikaso to nije dočekao jer je umro 1973. godine, dve godine pre Franka. Slika je čuvana u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku (The Museum of Modern Art, MoMA), da bi 1981. godine bila preneta u Muzej kraljice Sofije u Madridu.
Nelson Rokfeler (Nelson Aldrich Rockefeller, inače 41. potpredsednik SAD od 1974 -1977), unuk Džona Rokfelera, prvog milijardera na svetu, pokušao je da 1955. godine kupi tu sliku, ali je Pikaso odbio. Ostaje nejasno koji motiv je vodio Rokfelera na taj čin. Rokfeleri su u Ameriku došli iz Nemačke, gde su pak izbegli kao potomci francuskih Hugenota još u 17 veku.
Možda zato što su i Hugenoti doživeli maskar, ili pak da se u ime Nemaca na taj način iskupi za zločin? Rokfeler je posle toga naručio tapiseriju koja je izložena u sedištu Organizacije Ujedinjenih Nacija, baš na ulazu u prostorije Saveta bezbednosti, da podseća na jedan od najvećih terorističkih akata u istoriji ljudskog roda.
