Tajni komiteti CIA: Kako je grupa od pet ljudi iz senke menjala režime, izazivala ratove i oblikovala svet?

Vreme Hladnog rata i stalnih aktivnosti protiv bilo kakvog socijalnog ili komunističkog pokreta bilo je zlatno doba za stratege CIA. Pozivajući se na razloge nacionalne bezbednosti, moglo se mnogo toga isplanirati i uraditi – a da se ne objašnjava previše – ni radoznalim novinarima, ali ni političarima koji su imali pravo da traže odgovore.

Nadmetanje između anketnih odbora i predstavnika CIA često se završavalo u korist ovih drugih jer su umeli da razvodne proces; u međuvremenu bi se na političkoj sceni SAD dogodile ili izborne promene, ili neki drugi važniji događaj. Tako je to teklo dokle je moglo.

Tim poslovima bavila se najpre specijalna grupa, Komitet 303 (od decembra 1955. do februara 1970. godine). Nju je odobrio 28. decembra 1955. godine lično Ajzenhauer i bila je aktivna 15 godina.

Paragraf br. 7 precizirao je novi mehanizam nadzora: osim ako predsednik drugačije odredi, određeni predstavnici državnog sekretara ili sekretara odbrane u rangu pomoćnika sekratara ili višeg, kao i predstavnik predsednika delegiran u tu svrhu, biće unapred obaveštavani o velikim tajnim programima CIA. To će predstavljati uobičajeni kanal komunikacije, kako bi se koordinirao rad Ministarstva inostranih poslova i CIA. Taj komitet bio je poznat i kao Komitet 5412, a od 1957. godine samo kao Specijalna grupa (Special Group).  

Nasledio ju je Komitet 40 (Forty Committee). On je formiran u skladu s direktivom Saveta za nacionalnu bezbednosti № 40 (NSDM 40) od 14. februara 1970. godine koju je potpisao predsednik Ričard Nikson. Komitet je predvodio Henri Kisindžer. ”Popularnost” mu je znatno povećana kada je otkriveno njegovo aktivno učešće u svrgavanju i ubistvu Salvadorea Aljendea. 

Niz subverzivnih akcija CIA je dug i nije se ograničio samo na Sovjetski Savez, već se proširio i na druge zemlje. Direktiva 4-A Saveta nacionalne bezbednosti SAD izdata decembra 1947. godine, planirala je najpre vođenje psihološkog rata protiv potencijalnih neprijatelja direktora CIA. Kao što vidimo, počelo je kao akcija zaštite jedne ličnosti. Godinu dana kasnije, 18. VI 1948. godine stigla je novo naređenje – Direktiva 10/2. Ona je omogućavala ”da se u interesu očuvanja mira i nacionalne bezbednosti SAD organizuju tajne operacije, a ne samo psihološki rat”.

Kada je nadzorni organ postao poznat kao Komitet 5412 ili Posebna grupa (Special Group) od tog momenta za nju se starao samo čovek koji bi bio lični izaslanik predsednika, čovek najvišeg poverenja. On je nosio neutralan naziv savetnik za nacionalnu bezbednost.

Pored njega i već navedenih pripadnika Ministartva odbrane u njegov sastav ušao je po službenoj dužnosti i komandant Zajedničkog komiteta načelnika štabova (Joint Chiefs of Staff, JCS). U januaru se ubrzo formira i Savet za obaveštajnu delatnost pri kabinetu Predsednika (President’s Intelligence Advisory Board, PBCFIA), koji je takođe nadzirao tajne operacije.

Taj savet je odmah imao primedbe na rad Posebne grupe pa je bila razrađena nova verzija direktive NSC, koju je Ajzenhauer odobrio 26. marta 1957. godine. Ova direktiva tražila je obavezan uvid u dokumenta, pre nego što budu akivirana, upravo iz razloga da CIA ne radi na svoju ruku. Zato je 26. decembra 1958. godine Ajzenhauer tražio sastajanje Specijalne grupe na nedeljnom nivou, čime su njena ovlašćenja znatno proširena, a uvid u rad CIA mnogo bolji.

Direktiva NSDM 40

Niksonovim dolaskom direktiva NSC 5412/2 zamenjena je NSDM 40, a po predlogu Kisindžera nadzorni organ je dobio naziv Komitet 40, po broju memoranduma. Kao i ranije, i ova promena bila je kamuflažne prirode, kako bi se javnost, ali i političari, držali što dalje od aktivnosti ovog komiteta.

Na ruku im je išla dobra ideja da se naziv grupe poistoveti s brojem direktive, jer to je bilo tipično birokratski. Nikson je u Komitet 40 uključio i vrhovnog tužioca SAD (United States Attorney General), Džona N. Mičela i tražio je izveštaje na jednogodišnjem nivou. Nikson i Kisindžer bili su odličan tandem.

Oni su Komitet 40 držali van glavnih tokova i on je postepeno prestao da se sastaje, da bi se 1972. godine sastao samo jednom. Kisindžer je po imenovanju za ministra ostao u Komitetu 40, mada je tada već bio u sukobu interesa kao savetnik predsednika za nacionalnu bezbednost. 

Urušavanje

Kada se u septembru 1974. godine saznalo da je CIA potrošila osam miliona dolara na destabilizaciju Čilea, predsednik Ford, koji je poštedeo Niksona sudskog progona, morao je pred javnošću i poreskim obveznicima da prizna kako SAD povremeno preduzimaju odgovarajuće obaveštajne radnje i dodao da Komitet 40 razmatra veoma ozbiljno svaku tajnu operaciju koju pokreće vlada SAD. 

Ovo je bilo veoma neobično, javno obraćanje predsednika u vezi s jednim od najuticajnijih organa u senci. Teorijski, Komitet 40 bio je dužan da ranije odobri akcije CIA. Međutim, ona je i bez njihovog odobrenja pokušala invaziju na Kubu, svrgavanje vlade Gvatemale, itd.

Ova situacija razmatrana je i od strane Senata; tako je 1973. godine senator Stjuart Sajmington (William Stuart Symington III) postavio pitanje Viljemu Kolbiju (William Egan Colby) da li se Komitet 40 bavi obaveštajnim poslovima usmerenim ka građanima SAD; on je odgovorio odrično tvrdeći da je funkcija komiteta spoljna obaveštajna aktivnost. Od tog trenutka delatnost Komiteta postala je još tajnija, pa je direktor CIA mnogo češće kominicirao direktno s Kisindžerom.  

Rukovodilac specijalnih operacija u vreme Džona Kenedija, Leroj Flečer Prauti (Leroy Fletcher Prouty) tvrdio je da je Komitet 40 postao vlast sama za sebe, država u državi. Vlada je imala hiljade profesionalaca koji su odgovarali za spoljnu politiku SAD, a Komitet 40 – njih pet.

Radili su uglavnom tajno, bez pisanih tragova ili analiza. Tehnički, CIA se nije potčinjavala nikome, a bila je to dužna po Ustavu SAD.  Da bi se njen rad kontrolisao bilo je sasvim dovoljno da se primenjuju postojećio zakoni jer CIA je dužna da se bavi obaveštajnim radom i ničim više. Kako je to u praksi izgledalo, naveli smo i navodićemo kroz naše tekstove.