Skrivena istina o američkoj Operaciji Spajalica: Kako su nacistički naučnici spaseni od Nirnberga napravili NASA-u

O sudbini naučnika nacističke Nemačke odlično svedoči operacija Spajalica, ali i neke druge kojima ćemo se kasnije posvetiti. Istina je da su Nemci, pored strašnih zločina, ostali upamćeni po izvanrednim naučnim dostignućima vezanim za vojno-industrijski kompleks.

Nisu mogli da pobede udruženo čovečanstvo, ali ono što su ostvarili u svojim otkrićima značajno je pomerilo granice dotadašnjih saznanja. Borba da se pobedi Nemačka nije bila samo vezana za bojno polje, već i za pravovremeno sprečavanje da iz njihovih laboratorija ne izađe još neki užas. Dovoljno je podsetiti da su oni tvorci prvog oružja u istoriji od kog nije bilo odbrane – rakete Fau-2. 

Njihovi napori nisu ostali samo u istoriji i okončali se kapitulacijom Nemačke. Uporedo s ratnim reparacijama i opštoj konfuziji u prvom godinama mira, tekle su dobro razrađene i na vreme pripremane operacije vrbovanja, odnosno preuzimanja nemačkog intelektualnog bogatstva – njenih naučnika.

U podeli plena učestvovali su svi, s manje ili više uspeha. Reklo bi se da su najbolje u tome prošli Amerikanci jer su se za to i temeljno pripremali. Ni drugi ne mogu da se mnogo žale na dobijene karte, ali na američkoj strani bile su organizacija i momentum – mnogi naučnici iskoristili su svoju mudrost i na vreme su se prebacili u deo za koji su s pravom pretpostavljali da će ga zauzeti zapadni saveznici. 

Operaciju birokratkog naziva Spajalica, tajno je osmislila Uprava strateških službi SAD (Office of Strategic Services – OSS). Ona je bila prva zajednička obaveštajna služba SAD, formirana najpre kao Agencija Zajedničkog štaba oružanih snaga – Joint Chiefs of Staff – JCS.

Izvršilac i koordinator operacije bila je Zajednička obaveštajna agencija (Joint Intelligence Objectives Agency – JIOA), formirana 1945. godine, a ukinuta 1962. godine. Amerikanci su kasnije svoj postupak vrbovanja nemačkih naučnika objasnili željom da spreče Sovjete i Engleze da dođu do dragocenih saznanja (sic!).  

U februaru 1945. godine Glavni štab savezničkih ekspedicionih snaga (Supreme Headquarters Allied Expeditionary Force – SHAEF) osnovao je T-fors (T-force), odnosno Pododeljenje specijalne službe koje je već do juna imalo preko 2.000 ljudi.

Njegovi pripadnici su istraživali oko 5.000 biografija, posebno tražeći stručnjake u oblasti sintetičke gume, katalizatora za naftu, novih dizajna oklopne tehnike, raketnog oružja Fau-2, mlaznih i raketnih aviona, pomorske opreme, radio-uređaja, hemikalija za obaveštajnu kripto-delatnost, vazduhoplovne medicine, jedrilica, organizacije industrijske proizvodnje, itd. 

Vrbovanje (da upotrebimo najblaži izraz) počelo je odmah po završetku rata, ne čekajući Trumanovo naređenje, izdato avgusta 1945. godine. U njemu se predsednik SAD ogradio od medijske buke ili eventualnog skandala time što je podvukao da se ne smeju angažovati naučnici koji su bili članovi NSDAP ili su na neki drugi način isprljali ruke.

Tako gledano, većina njih je trebalo da završi u Nirnbergu, a neki i s konopcem oko vrata, ali to se nije dogodilo. Podsetimo da su Verner fon Braun, Artur Rudolf i Hubertus Štrughold još za vreme rata stavljeni na crne liste onih koji ugrožavaju bezbednost saveznika.

Snalažljivi obaveštajci zaobišli su predsednikovo naređenje, ali i ugovore iz Potsdama i Jalte. JIOA je falsifikovala profesionalne i političke biografije niza naučnika, jer su procenili da je veća korist dovesti ih u svoje laboratorije, nego im suditi. Otuda i naziv operacije: oprane biografije smeštene su u nove kartone (dosijea) i zajedno s drugim dokumentima pričvršćene spajalicom. Simboliku treba možda tražiti i u suštini operacije – spojeno je nemačko znanje i američki kapital.

Lista dragocenih

Među Nemcima se pre rata našao naučnik Verner Ozenberg (Werner Oskar Ewald Osenberg, 1900-1974), poznati fizičar, fanatični nacista od prvog dana (pripadnik SD), izuzetan poznavalac tehnologije keramičkih materijala i višestruko nadaren pronalazač u oblasti mašinskih tehnologija. Nacisti su ga postavili na čelo Asocijacije odbrambenih istraživanja (Wehrforschungsgemeinschaft).

Najpre je napravio listu naučnika čija je politička i rasna prošlost temeljno proverena, kako se ne bi u laboratorije infiltrirao neko ko bi mogao sabotirati nacističke napore. Ta lista je slučajno pronađena u jednom toaletu univerziteta u Bonu (u školjki WC!), pa je tako preko MI6 stigla i do Amerikanaca.

Nemački stratezi naučnog razvoja su, za razliku od svog najvišeg vođstva zanesenog velikim bitkama, već 1943. godine uvideli da im sve više treba visokoobrazovanog naučnog kadra, ali i tehničara, crtača, prevodilaca, ali i radioničkih majstora spremnih da svojim rukama naprave prototip.

Preko noći su isposlovali da se s linije fronta odmah povuče preko 4.000 naučnika koji su najpre bili smešteni u bazu Peneminde, o kojoj smo pisali. Oslobođeni su građanskih radnih obaveza i raspoređeni u dobro opremljenim laboratorijama.  

Američki major Robert B. Stejver, šef sekcije reaktivnog oružja pri Odeljenju za istraživanje i razvoj Artiljerijskog korpusa OS SAD, iskoristio je Ozenbergov spisak  i na osnovu njega napravio svoj. Na vrh liste stigao je Verner fon Braun, ime koje sada zna ceo svet, zahvaljujući programu NASA. Major je najpre imao nameru da sprovede klasične isledničke procedure i sasluša privedene.

Međutim, kada je video kakvo bogastvo ima  pred sobom, već 22. maja 1945. godine on je poslao telegram svom nadređenom, pukovniku Džoelu Holmsu koji je bio u Pentagonu. U telegramu je opisao kolika je važnost zadržati i evakuisati nemačke naučnike, zajedno s njihovim porodicama, jer su oni krajnje važni za uspeh na tihookeanskom ratištu. Pukovnik je shvatio poruku i naredio da sve naučnike koji su bili pod njegovom jurisdikcijom prebace zajedno s porodicama u Landshute (Landshuad, Låndsad) u Južnoj Bavarskoj. 

Zajednički komitet načelnika štabova (JCS) u sklopu programa Overkast (Overcast) 19. jula 1945. godine preuzeo je na sebe sudbinu nemačkih raketnih inžinjera. U martu 1946. godine u cilju pojačanja mera tajnosti program je preimenovan u Spajalicu. Uprkos velikim merama konspiracije, vešti američki novinari uspeli su da dopru do nekih naučnika i da ih intervjuišu.

U toku operacije Alsos (prikupljanje podataka o nemačkom nuklearnom programu) o kojoj će više biti reči u sledećem tekstu, obaveštajci su došli do saznanja da je atomski fizičar Verner Heizenberg (Werner Karl Heisenberg) bio vođa atomskog programa i ocenili su da je on vredniji od deset nemačkih divizija.

Tehnički direktor raketnog centra Verner fon Braun nalazio se u tajnom zatvoru P.O. Box 1142 u Fort Hantu, država Virdžijija. O tom zatvoru nije znao ni Međunarodni crveni krst, pa je to bila povreda Ženevskih konvencija. Amerikancima  je to bila najmanja briga. Ispitivali su ga strpljivo, ali bez mučenja.

Kako su pronalaženi i zarobljavani

Kao prethodnik svih ovih operacija osnovan je Potkomitet za kombinovane obaveštajne ciljeve (CIOS – Combined Intelligence Objectives Subcommittee). On je pronalazio i birao zadatke za grupu T-Fors. Na listi priroriteta u traganju našla se tehnologija naučnih, vojnih i industrijskih objekata zajedno s osobljem koje je bilo angažovano na tim programima. Prednost su imale tada nove tehnoligije kao što je IC zračenje i slične.

Smatralo se da će one ubrzati i skratiti rat s Japanom. Generalni cilj bio je najpre da se Nemci zaustave u tim istraživanjima jer bi šteta onda bila obrnuta. I ta faza dobila je svoje ime – Mirna luka (Project Safehaven, u slobodnom prevodu mirno utočište, pod mirnim nebom). Prvobitno taj plan nije bio usmeren protiv Sovjetskog Saveza. Smatralo se da će naučnici, koji izbegnu zarobljavanje, naći put do Španije, Argentine i Egipta, i tamo nastaviti istraživanja, bez koristi za Amerikance. Bilo je i takvih, istini za volju. 

Obaveštajci su se skoncentrisali na Saksoniju i Tiringiju jer su one trebalo da budu uključene u sovjetsku okupacionu zonu od prvog jula 1945. godine. Jasno je da su žurili da pokupe što više mogu, jer ni Sovjeti nisu sedeli skrštenih ruku. Stoga su pravovremeno, posebno iz šire oblasti Berlina, evakuisali naučnike i njihove porodice iz Nemačke. Naučnici nisu bili ratoborni i sami su se predavali, olakšavajući posao istražnim organima.

Prikupljenim Nemcima saopšteno je kratko naređenje: Dužni ste da se sutra u 13 sati (petak, 22. jun 1945) javite na gradski trg u Biterfeldu (Bitterfeld, Saksonija-Anhalt), s porodicama i onoliko prtljaga koliko možete poneti. Ne morate nositi zimsku odeću. Samo lake stvari, dokumenta, nakit i slično. Bićete prevezeni do najbliže železničke stanice, pa ćete krenuti prema zapadu. Obavestite dostavljača ovog naređenja koliko vas ima u porodici.

Tako je počela velika nemačka naučna seoba u kojoj je 1947. godine učestvovalo oko 1.800 naučnika, tehničkih lica i pogonskih majstora, uz 3.700 članova njihovih porodica. Pojedinci s posebnim znanjem ili veštinama odvođeni su u centre za ispitivanje. Jedan od tih centara, pod kodnim nazivom Dustbin (kanta za otpatke), najpre je bio smešten u Parizu, a zatim je premešten u zamak Kransberg kod Frankfurta, gde su pojedini naučnici ispitivani i mesecima, posle čega je obavljana trijaža. 

Neki od njih bili su odvojeni za potrebe operacije Overkast, a većina ih je bila smeštena po selima, gde nisu imali nikakvog istraživačkog pribora, niti su bili nečim zauzeti. Dobili su novčanu pomoć uz obavezu da se dvaput nedeljno javljaju u policijsku stanicu. Direktiva Zajedničke komande propisala je da će naučnici i tehničari biti oslobođeni samo kada sve zainteresovane službe budu zadovoljne obaveštajnim podacima.  

Petog novembra 1947. godine Uprava vojnih vlasti SAD(The Office of Military Government, United States – OMGUS, Amt der Militärregierung für Deutschland U.S.) koja je bila izvršna vlast u Zapadnoj okupacionoj zoni, organizovala je savetovanje. Na njemu su razmotrena pitanja o statusu evakuisanih, njihovim novčanim potrebama koje su morale da se trebuju iz ratnog budžeta, ali i o mogućim narušavanjima zakona vođenja rata i pravila okupacije od strane SAD. 

Direktor obaveštajne službe OMGUS general R. L. Velš inicirao je program za preseljenje u zemlje Trećeg sveta. Ovaj program Nemci su nazvali Program džungle (Urwald-Programm). Taj program nije zaživeo. Birokratske i političke prepreke bile su tvrd orah za vojnički način rešavanja problema pa su tek 1948. godine evakuisana lica dobila nadoknadu za preseljenje u iznosu od 69,5 rajhsmaraka od strane SAD.

Ovom novcu brzo je pala vrednost usled valutne reforme tokom koje je nemačka marka postala zvanična valuta Zapadne Nemačke. Tako su Amerikanci na tri godine zamrzli korišćenje naučnika, što je Nemačkoj otežalo oporavak, ali ni Amerikanci nisu mogli da ih iskoriste onako kako su zamislili. OMGUS je inače rasformiran 1949. godine kada je njegovu dužnost preuzeo visoki komesar SAD za Nemačku. 

Raspored naučnika

Ipak, nije se tapkalo u mestu. Vojska je našla način da hitno angažuje te ljude, pa ih je rasporedila po vidovima i rodovima, postepeno ih uvodeći u svoj sastav, kroz razne laboratorije neutralnog imena.

● U maju 1945. godine Ratnoj mornarici SAD dodeljen je dr Herbert Vagner, tvorac rakete Henšel Hs 293 (Henschel Hs 293). On je najpre dve godine radio u Centru specijalnih uređaja (Special Devices Center) koji se u nalazio u jednom zamku na Long Ajlendu, Njujork. Nešto kasnije, 1947. godine, njega su prebacili u bazu Mornaričkog ratnog vazduhoplovstva u Point Mugu u okrugu Ventura, Kalifornija. 

● U avgustu 1945. godine načelnik Raketnog odeljenja istraživanja i razrade Artiljerijskog korpusa OS SAD predložio je da se potpišu pojedinačni jednogodišnji ugovori s nemačkim raketnim stručnjacima. Tada je 127 njih prihvatilo ponudu, da bi u septembru 1945. godine prva grupa naučnika, tvoraca nemačkog raketnog programa, stigla u Fort Strong (Bostonski zaliv). Za ta imena brzo je saznao ceo svet: Verner fon Braun, Erih V. Nojbert, Teodor A. Popel, August Šulce, Eberhard Rees, Vilhelm Jungert i Valter Švidecki. Krajem 1946. godine tri grupe raketnih naučnika stigli su u SAD i razmešteni su u Fort Blis u Teksasu i u Vajt Sends u Novom Meksiku. Dobili su status specijalnih saradnika Vojne uprave. 

● Godine 1947. Američka uprava za rudarstvo angažovala je sedam nemačkih naučnika na projektu razrade sintetičkog goriva u hemijskom kompleksu Fišer-Tropš (Fischer – Tropsch) u Luizijeni, država Misuri.

● Pravo na legalan boravak u život dobila je 1950. godine i grupa specijalista koja je prošla provere u projektu Spajalica. Oni su u SAD stigli preko američkog konzulata Sjudad Huares u Meksiku. Na taj način nemački naučnici su legalno ušli u SAD iz Latinske Amerike. 

● Rajt Fild je bio novi dom za 86 avioinžinjera. Tamo su Amerikanci čuvali avione i opremu Luftvafe koja je bila zaplenjena tokom operacije Lusti (Lusty – Luftwaffe Secret Technology).

● Korpus veze SAD dobio je 24 specijalista. Među njima su bili svetski poznati fizičari Georg Goubau, Ginter Gutvejn, Georg Has, Horst Kedesdi i Kurt Legovec. Tu su bili i eksperti za oblast fizičke hemije Rufolf Bril, Erns Baars i Eberhard Bot, geofizičar dr Helmut Vejkman, optičar Gerhgard Švezinger, kao i inžinjeri Eduard Greber, Rihard Ginter i Hans Cigled.

● Sa spiska Spajalice 1959. godine u SAD je stiglo još 94 naučnika, među njima Fridvart Vinterberg i Fridrih Vigand. 

Ukupno, tokom operacije Spajalica koja je potrajala do 1990. godine (!), u SAD je importovano 1.600 ljudi, kao deo intelektualnih reparacija Nemačke. Samo po tom osnovu SAD su zaradile preko deset milijardi dolara kroz razne patente i proizvode široke i industrijske potrošnje. 

Iz svega ovoga vidi se da je reč o izuzetno složenoj, dugo pripremanoj i eksploatisanoj operaciji od koje su SAD imale ogromnu korist. To nije moglo proći bez reakcije javnosti, antifaštičkih i jevrejskih udruženja, radoznalih novinara, sienasta, itd. Biblioteka vazduhoplovne medicine u bazi Ratnog vazduhoplovstva San Antonio u Teksasu dobila je ime u čast Hubertusa Štrugholda.

Međutim, vrlo brzo je preimenovana jer se iz nirnberških dokumenata moglo videti da je dotični učestvovao u vivo eksperimentima u logoru Dahau. Neki od tih naučnika dugo su se vešto skrivali od ruke pravde. Ipak, neki od njih su, posle naknadnih provera, završili pred sudovima u Nemačkoj gde su čak ponovo dobili nemačko državljanstvo. Samo jedan od njih, Georg Rihner koji je bio optužen za ratne zločine u koncentracionom logoru Dora Mitelbau, bio je oslobođen optužbi i vraćen je u SAD gde je dobio i državljanstvo.

Poznata floskula da su u poslednja dva rata najveći dobitnici, nezavisno od vojnih uspeha, bili Amerikanci, i ovde je potvrđena. Navešćemo samo neka imena koja su stekla svetsku slavu i na čiju prošlost Amerikanci nisu bili gadljivi: eksperti iz raketne tehnologije – Magnus fon Braun, Verner fon Braun, Valter Dornerger, Verner Dam, Kurt Henrih Debus, Oto Hiršler, Everhard Res i mnogi drugi.

U razvoju američke avijacije značajno su dali svoj doprinos Kurt Tank, Aleksander Martin Lipiš, Hans fon Ohajn, Anton Fletner. Tu su bili i doktori medicinskih nauka Valter Šraiber, Kurt Blume, Hans Antman, elektroničari Hans Cigler, Kurt Lehovec, Hajnc Šilke, kao i stručnjak za PVO  cevnu artiljeriju Oto fon Losnitcer, ranije savetnik u kompaniji Mauzer. Među obaveštajnim službama SAD našlo se mesta i za obaveštajca Rajnharda Gelena, pa možemo pretpostaviti kakva je njegova uloga bila u vrbovanju i tranziciji nemačkih stručnjaka.