Francuski fijasko: Kako je AMX-30 postao najgori tenk svoje generacije uprkos velikim ambicijama!

U društvu, ekonomiji ili politici kompromis je, ponekad, jedino povoljno rešenje. Reč nam dolazi iz latinskog (compromissium, uzajamno obećanje) i predstavlja rešenje koje se temelji na dobrovoljnom, povoljnom dogovoru za obe, ili više strana.

Kompromis se ponekad pretvori u iznuđeni ustupak, ali to je druga vrsta priče. Kao što je i druga vrsta kompromis u projektovanju i proizvodnji oružanih sistema.

Nedavno smo se bavili tenkom MBT 70 koji je jedan od najboljih primera za to kako treba biti obazriv u biranju strateških partnera. Sličan primer obradili smo baveći se američko-kineskim tenkom jaguar, brazilskom projektom Osorio, itd.

Ideja zajedničkog tenka

U jedan od očiglednih primera lošeg pristupa saradnji jeste i francuski osnovni tenk AMX-30. Evropske države brzo su potisnule još jedan, ko zna koji po redu međusobni rat, i počele da se udružuju kako bi odgovorili opasnosti s Istoka. Odatle su stizale za njih samo loše vesti – da je sovjetska tenkovka industrija u punom zamahu i da u ogromnim serijama trupi isporučuje zahvalna i opasna vozila.

Neko bi rekao – lako je Sovjetima, tamo jedan maršal lupi pesnicom u sto i ostali slušaju. Može to i tako da se reši, ali nije se tako rešavalo. Planska ekonomija zasnovana je upravo na planu, a ne na parcijalnim interesima učesnika projekta. Nedostatak jedinstvenog plana, to je ono što je dovelo do pojave jednog prosečnog tenka koji je trebalo da bude ponos renomiranih evropskih kompanija – a nije. Zašto?

Osnovni borbeni tenk Francuske bio je u fazi razrade još 1958. godine (projekat AMX-63). Evropa je već kasnila jer je tenk T-54/55 odavno prošao fazu razvoja, pa je te, 1958. godine već bio u trupi. Evropljanima je ostalo da požure, a u žurbi se svašta propusti.

Opšta ideja bila je da se zajedničkim snagama može više postići, pa su Francuska, Savezna Republika Nemačka i Italija razradile i propisale projektni zadatak. Tako bi se taj tenk našao pored sovjetskih T-54/55, američkih M-48 i M-60 Paton, nemačkog leoparda-1, britanskog čiftena (Chieftain) i japanskog type 74. Pošto to to istorija koja nam je dobro poznata, pogledajmo kako su se u toj trci snašli Francuzi.

Pokušaj da se napravi zajednički tenk brzo je propao iz mnogo razloga. Najvažniji je bio taj što Nemci nisu želeli francuski top, pa su onda Francuzi odložili izradu do 1965. godine. Pre toga su se već okrenuli sebi i u naučno – istraživačkom centru AMX Isi le Mulino (Issy-les-Moulineaux) u pariskom aeralu, završili razvoj na svoj način.

Za upotrebu je odobren 1963. godine, a tek 1967. godine počeo je da popunjava jedinice zamenjujući američki M48 u ulozi osnovnog tenka. Nemački leopard-1 i francuski AMX-30 samo spolja liče, ali, na žalost Francuza, to su bile dve potpuno različite mašine. U želji da naprave pokretan i brz tenk, napravili su možda najlakši tenk tog vremena, neku vrstu teškog borbenog vozila. Pri tom je najskuplju cenu platila njegova zaštita.

Nije čudo što se tako dogodilo, jer je tih godina na Zapadu vladalo mišljenje da su tenkovi ionako bespomoćni prema novoj generaciji pt sredstava, pa ih treba zaštiti bar manevrom, odnosno brzinom. 

Inžinjeri su, vođeni poligonskim i trupnim ispitivanjama, shvatili gde je problem pa su pokušali da ojačaju oklop raznim dodacima dinamičke zaštite. Problem nije u potpunosti rešen, ali su zato ”uspešno” pogoršali dinamičke kvalitete vozila, s čim se najviše računalo. Kada se, posle svega, uporede tenkovi te generacije, istraživači su jedinstveni u oceni da je francuski tenk bio najgori u svojoj klasi.

Njegove glavne vrline, manevar i mobilnost, bile su potpuno neutralisane zahtevima savremenog ratišta. Posle donete odluke, trebalo je još tri godine da se osvoje alatke i pripreme linije za proizvodnju, pa je tenk počeo da izlazi iz fabrika 1967. godine, ostajući na traci do 1986. godine. Fabrički vek mu tekao i u Španiji gde je od 1974. do 1979. godine proizvođen po licenci. 

Konstrukcione osobine

Napomena: o tenku ovde pišemo u prošlom vremenu, bez obzira na to što ga još uvek ima ponegde u upotrebi.

Reč je o klasičnom rasporedu: napred je bilo odeljenje upravljanja, pozadi motorno-transmisiono i u sredini borbeno. Telo tenka je vareno, a čeoni deo izlivan. Vozač-mehaničar sedeo je na levoj strani. Nad sedištem je imao ovalni otvor čiji se poklopac otklanjao ulevo, a pred otvorom su se nalazila tri periskopa M223. Srednji periskop mogao se zameniti panoramskim aktivnim noćnim priborom za osmatranjem OV-16-A, s binokularnim načinom noćnog osmatranja, i monokularnim za dnevno. 

Noćni, IC uređaj bio je uparen s reflektorom RN-8-B, postavljenim na blendi oružja, levo od cevi. On je mogao da radi u IC sprektru, ali i pri dnevnom svetlu. Promena moda rađena je daljinski. Kada nije korišćen, pokrivan je oklopnom zaštitom.

U livenoj kupoli montiran je top T-105 (Canon de 105 mm modèle F1 ili CN 105 F1), proizveden u Arsenalu Burž (Arsenal Bourges), Centralna Francuska. Top je dobio fabričku oznaku D1512, a dužina mu je bila 56 kalibara. 

Evakuacija gasova obavljala se uduvavanjem komprimovanog vazduha u cev. B/k je iznosio 47 sjedinjenih projektila, od kojih je 28 smešteno u prednjem delu, desno od vozača, a još 19 je raspoređeno u kupoli. Čaure su se izbacivale kroz otvor na levoj strani kupole. Prve verzije imale su mitraljez 12,7mm s leve strane, uparen s topom. On je mogao da dejstvuje i na niskoleteće ciljeve.

Kasnije su u fabrici ojačali dopunsko oružje topom 20 mm modèle F2 gun Oerlikon, francuske proizvodnje (KNDS France, ranije GIAT Industries); on je imao 480 granata. Mitraljez F-1 (Arme Automatique NATO modele F-1 cal. 7,62 mm- AANF1) ima bk 2.070 metaka..

Ovaj zahvalni mitraljez našao se na mnogim vozilima, u kopnenim jedinicama ali i nekim letilicama. Dva bacača dimnih granata kalibra 80 mm postavljena su s obe strane kupole. Desno od topa bilo je mesto nišandžije i komandira, a levo su punilac i radista. Na krovu su se nalazila dva otvora – za komandira i punioca. Tenk je bio opremljen za PNHB zaštitu i posedovao je automatski sistem za gašenje požara.  

I kao takav, on je imao značajnu seriju (3.571 komad) i zadovoljavajući broj tradicionalnih kupaca. Stoga su usledile modifikacije koje su zahtevane kako od francuske vojske, tako i od naručilaca zbog različitih klimatskih uslova i namena. 

Modifikacije

● AMX-30 (ZOV): prva serijska varijanta. Godine 1972. umesto sparenog mitraljeza 12.7mm postavljen je top kalibra 20 mm. 

● AMX-30S: varijanta za države s vrelom i suvom klimom. Ugrađen je slabiji motor (620 ks), postavljeni su zaštitni ekrani na telu, promenjena je kutija menjača i posebno poboljšan kondicioner vazduha. Maksimalna brzina bila mu je 60km/h.

● AMX-30B2. Ovo promena uvedena je 1982. godine kada je  mehanički menjač zamenjen hidromehaničkim SESM ENC-200 s poluautomatskim menjačem. Umesto optičkog, postaljen je laserski daljinomer APX M550 s mogućnošću merenje od 320 do 9.995 metara. Daljinometar je intengrisan u komandirski nišan M427 s dnevnim i noćnim kanalom. Postavljen je elektronski sistem upravljanja vatrom (SUV), s oznakom COTAC M581; on je uključivao teleskopski nišan M544 koji je koristio nišandžija. Njemu su na raspolaganju bili i laserski daljinometar M550, digitalni artiljerijski računar M579 i optički modul M421.

Ni to nije bilo kraj duboke modernizacije. Ova varijanta ima televizijski nišan niske osetljivosti i pasivni noćni vizir CASTOR. Monitori na kojima se može videti televizijska slika ili termovizijski tragovi nalaze se kod nišandžije i komandira. Poboljšan je i sistem hlađenja motora.

Početkom 1990. godine tadašnja firma GIAT dogradila je na ovu varijantu komplet montažne dinamičke zaštite BS G2 sa 112 elemenata koji su davali ekvivalent od 400 mm čelika.  U ovoj verziji napravljeno je 160 tenkva AMX-30B2, a još 493 AMX-30 je modernizovano do tog nivoa.

AMX-32 pojavio se 1981. godine. To je izvozna varijanta osnovnog modela AMX-30 s novom, varenom kupolom TMS-32. Na njoj se nalazila komandirska kupolica TOP-7VS s osam periskopskih otvora za osmatranje. Motor, transmisija i top birali su naručioci.

Motor je bio dizel HS 110-2, ili HS 110-S2 (snage do 800 ks), mehaničkom ili hidrauličnom transmisijom, topom kalibra 120 mm ili 105 mm. Borbena masa iznosila je 40 tona, a brzina do 65 km/h. S jednim punjenjem mogao je da pređe 520 km, a napravljena su samo četiri opitna primerka. Tenk je u svim varijantama proizvođen od 1966. do 1986. godine

Korisnici

Podaci su različiti, pa se ove brojke uzimaju kao približna slika stanja tenka koji je odavno već trebalo da bude u muzeju. Međutim, pošto to nisu jevtine mašine, svako se trudi da iz njih izvuče maksimum, pa se mnogi tenkovi koriste kao statične otporne tačke, odnosno kao samohodna artiljerija.   

● Francuska: od svih primeraka na čuvanju, remontu ili modernizaciji, 28 je aktivno. Po engleskim izvorima, ni oni više nisu aktivni, pa se pretpostavlja da se koriste za kanibalizaciju kod zemalja koje ih još imaju.   

● Bosna i Hercegovina: imala je 2010. godine 36 tenkova koje su devedesetih godina donirali Ujedinjeni Arapski Emirati. Oni su već tada bili u lošem stanju zbog odsustva održavanja, a o njihovoj beskorisnosti svedoči podatak da nisu čak ni prefarbani, jer su stigli u šemi pustinjske kamuflaže. Po nekim izvorima  svi su na čuvanju, ali je veliko pitanje njihovog borbenog stanja, pa se može smatrati da nisu u potrebi.   

● Kipar: u službi se nalazi 30 vozila varijnate AMX-30B2. Varijanta AMX-40Gs koje je bilo 61 tenk povučeni su na čuvanje.   

● Nigerija: ima 16 tenkova na čuvanju.

●  Saudijska Arabija: primila je između 1976. i 1982. godine 290 AMX-30S, 57 AMX-30D ARV(tehnička vozila-radionice) i 12  AMX-30, oklopne lansirne mostove. Krajem 2024. godine u službi se nalazi 140 AMX-30 i nepoznat broj ove dve varijante. 

● Venecuela: ona je od Francuske između 1973. i 1974. godine primila 82 AMX-30B i 4 AMX-30D ARV. Oni su nadograđeni na standard AMX-30V2 2019. godine i trenutno ih je 81 na službi.

● Katar: godine 1977. naručili su 30 AMX-30Bs, a 23 dopunska AMX-30B2s 1987. godine. Početkom 2019. godine u službi je bilo još 30 komada, uporedo s 32 tenka leopard 2A7+. Smatra se da je većina povučena tokom prošle godine. Dalja sudbina je nepoznata. Ne navodi se da li su na čuvanju ili se kanibalizuju za preostale korisnike. 

● Španija je proizvodila po licenci ili nabavljala direktno od Francuske ova vozila. Između 1970. i 1983. godine imala je 299 AMX-30E. Svi su povučeni još 2002. godine. Jedan AMX-30 odvojen je 2016. godine za muzejski eksponat. 

● Čile: između 1981. i 1999. godine kupio je iz Francuske 42 AMX-30b I 10amx-30D ARV. Svi su prebačeni u rezervu 2004. godine, a trenutni status je nepoznat.  

● Grčka je ove tenkove nabavljala između 1971. i 1978. godine. Ukupno je kupljeno 185 AMX-30B i 14 AMX-30D ARV. Neki od primeraka su prebačeni na Kipar. Grčka armija ih više ne koristi i oni su na čuvanju. 

● Republika Irak (Baasov Irak): ova država imala je raznovrstan park ovih vozila; pet AMX-30D primljeno je 1981. godine, 21 AMX-30R SAM ( od ukupno 127 lansera SAM Roland, 21. je lansiran s tenkovske platofrme) i 85 AMX AuF1 (samohodno artiljerijsko oruđe) koje je stiglo između 1983. i 1985. godine. U iračkog armiji više se ne koriste. 

● Kuvajt: jedino za ovu državu nema pouzdanih podataka jer su tokom prispeća uključivani u Zalivski rat kojom prilikom je većina uništena.

● Ujedinjeni Arapski Emirati: između 1981. i 1983. godine primljeno je od proizvođača 64 AMX-30B i 4 AMX-30D ARV. Nalaze se na čuvanju.

Ono što se može pohvaliti kod ovog tenka, osim pedatne tehničke izrade, jeste njegova visina od 2,29 centimetara, po čemu je, uz japanski type 74 bio izuzetak. Bio je nešto više od decimetra niži od tenka koji je po tome bio uzor u svetu (T-55 bio je visok 2,4 m), pri tom jedan od najbržih tenkova ikada. Sve ostalo mu nije išlo u prilog, bez obzira na pokušaje osavremenjivanja.