Petoglava aždaja, tako bismo mogli nazvati ovaj tenk, jeste dokaz da ćutanje konstruktora pred moćnicima iz vojnog i političkog vrha ne donosi, najčešće, ništa dobro. Nažalost, do lošeg rezultata često dovode i dobre namere, kako smo videli u tekstu Najčudniji tenk u istoriji: Car Tenk – projekat ruskog cara koji je završio kao potpuni fijasko.
Često nailazimo, proučavajući istoriju naoružanja, na neke fantastične projekte koji su na ratištu doživeli krah. Ovaj kojim ćemo se baviti, izgleda kao da su ga osmislili u brodogradilištu, a ne u fabrici tenkova.
Sovjetskom rukovodstvu nije bilo prvi put da pomisli kako će impresionirati mogućeg neprijatelja zastrašujućim izgledom ili nazivom sredstva. Vojno-industrijskom kompleksu naređeno je da napravi teški tenk sa – ni manje ni više – pet kupola! Malo im je bila jedna. Istine radi, treba reći da nisu bili jedini kojima je takva ideja stigla na crtaći sto.
Britanci su dvadesetih godina napravili prototip takvog tenka, Vickers A1E1 Independent (nezavisni). Ni oni nisu bili originalni, jer su kao uzor koristili francuski Char 2C, najveći tenk svog vremena (ako izuzmemo spomeniti Car tenk), napravljen u deset primeraka. Međutim, mnogi istraživači skloni su da sovjetskom tenku pripišu originalnost, jer konstruktori nisu mogli imati uvid u britanski projekt, bez obzira što je jedna delegacija tridesetih godina posetila Englesku.
No, ako se za Francuze i Engleze može reći da su na vreme videli kakva je to stranputica, šta ćemo sa Sovjetima? Može se reći da su za ovu originalnu skalameriju sami krivi. Dokaz više su i eksperimentalni primerci tenkova s dve kupole T-12 i T-24 koji nisu stigli dalje od probne serije.
Sovjetski maršali tražili su teški tenk, prvi koji bi u SSSR stigao u serijsku proizvodnju. Razrađen je tokom 1931-1932. godine u specijalizovanom konstruktorskom birou (KB) čiji je načelnik bio N. V. Barikov (Барыков, Николай Всеволодович). Naređenje je izvršeno i serijska proizvodnja je počela 1933. godine.
Otegla se do 1939. godine, za koje vreme je napravljeno samo 59 vozila, jer su Sovjeti već krajem dvadesetih godina počeli rad na srednjim i teškim tenkovima. Osim upornosti, niti su oni imali neophodno iskustvo, niti su fabrike ovladale tehnologijom, kako bi brzo napravili koristan i upotrebljiv tenk. Do pojave tridesetčetvorke mnogo toga je trebalo savladati.
Nije veliko čudo što je nekom sinula ideja da napravi teški tenk s pet kupola, klasičnog kocepta, s topovsko-mitraljeskim naoružanjem i oklopnom zaštitom od streljačkog dejstva. On je bio predviđen za podršku pešadije, kao pojačanje streljačkih i tenkovskih jedinica prilikom proboja najjače utvrđenih položaja protivnika. Jedini na svetu serijski proizvođen tenk s više kupola, tridesetih godina bio je i najsnažniji sovjetski tenk.
S obzirom na broj primeraka, može se reći da je on na ratištu više bio statistička greška nego masovnija pojava. Prvi primerci stigli su u Školski centar u Harkovu 1934. godine. Ono malo tenkova koji su pristizali u trupu najpre su predavani Petoj teškoj tenkovskoj brigadi koja je od 1936. godine izdvojena u rezervu Glavne komande. Do 1941. godine oni nisu učestvovali u ratnim dejstvima (Španija, Mongolija, Finska). Viđani su na manevrima i pompeznim paradama, čak i na posterima, promovišući vojnu moć SSSR.
Kada je počeo rat, tenkovi T-35 prebačeni su u sastav 34. tenkovske divizije Kijevskog vojnog okruga (Киевский военный округ), jednog od najstarijih u Ruskoj imperiji, osnovanom 1862. godine. Vrlo brzo su svi ispali iz stroja, pre svega zbog tehničke neispravnosti. Ostavljani su neispravni, bez goriva, municije, pri prvom kvaru ili u panici. Samo sedam vozila izgubljeno je u bici. Ujesen 1941. godine, tokom bitke za Harkov, četiri tenka uključena su u sastav samostalnog protivtenkovskog odreda. Gotovo trenutno su uništeni na bojnom polju.
Previše činilaca bilo je protiv ovog tenka. Najpre je prototip umesto predviđenih 35 tona stigao do 42 tone, da bi borbena masa stigla do 58 tona. Mnogobrojno naoružanje bilo je smešteno u pet kupola. To je značilo mnogo više mogućnosti za kvar ili zastoj, lošu komunikaciju i koordinaciju, sporo ukrcavanje municije, otežanu evakuaciju posade, itd, itd. Pri tom se u tenku nalazilo deset ili jedanaest članova koji su mogli (a najčešće je tako i bilo) jednim pogotkom biti eliminisani.
Čime su to konstruktori opremili ovaj tenk, pretvarajući ga u minijaturnu, teško pokretnu tvrđavu, takoreći krstaricu na suvom? Osnovno oruđe bio je top 76mm (76-мм танковая пушка образца 1927/32 годов -КТ28, Кировская танковая); prvobitno je zamišljeno da to bude top PS-3 koji nije ušao u serijsku proizvodnju.
Imao je i dva topa 20K kalibra 45 mm (45-мм танковая пушка образца 1932/38 годов – 20-К) kao i tri mitraljeza DT (ДТ -Дегтярёва танковый) kalibra 7,62 x 54 mm. Shodno tome i b/k je bio priličan: Osnovni top KT imao je 96 granata (48 fugasnih i 48 fragmentarnih), a dva topa 20K imala su 226 granata (113 protivoklopnih i 113 fugasnih).
Mitraljezi, kojih je moglo da bude i do sedam, imali su b/k od 10.080 metaka. Navođenje po horizontalnoj ravni obavljano je pomoću ručnog zupčastog mehanizma (vitla) koji je imao dve brzine – jednim okretanjem mehaničar-nišandžija mogao je da pomeri kupolu za 2° ili 4°.
Dva mitraljeza bila su u glavnoj kupoli – jedan u čeonom delu u autonomnom kružnom ležištu, desno od topa, a drugi u zadnjoj niši i dejstvovao je kroz vertikalni otvor koji je imao oklopni poklopac. Još dva su bila instalirana u malim topovskim kupolama, uparena s topovima 45 mm. Na tenkove novije proizvodnje montirana je i PA kupola P-40 koja je imala kolimatorski nišan. Municija je bila smeštena u 160 okvira sa po 63 metka.
Kako je bila raspoređena posada? Broj članova varirao je od devet do 11 ljudi, u zavisnosti od konstrukcije. Tipičan raspored bio je sledeći: u glavnoj kupoli nalazila su se tri člana posade – komandir koji je bio i strelac, mitraljezac i radista (istovremeno i punjač). U dve kupole topova 45 mm bila su smeštena po dva člana – nišandžija i mitraljezac, a mitraljeske kupole primale su jednog člana.
Glavna kupola bila je odvojena od ostatka borbenog dela pregradom. U prednjem delu, između gusenica, nalazio se vozač koji je imao lošu vidljivost jer su gusenice bile znatno duže od gabarita tela tenka (videti fotografiju). S tog mesta njega je trebalo navoditi zbog velikih bočnih mrtvih uglova.
Sve to je stalo u, do tada, najveće gabarite za tenk: dužina tela bila je 9.720 mm, širina 3.200, visina 3.430 mm, a klirens 530 mm. Masu od gotovo šezdeset tona pokretao je motor M-17 (Mikulinov avionski motor s 12 cilindara u V rasporedu), snage 500 ks. Najveća brzina bila je 28 km/h, a skromni rezervoari mogli su da ga bez dopune pokreću svega 150 kilometara.
Taktičari oklopnih snaga to su smatrali dovoljnim, jer ovaj tenk nije bio predviđen za dugotrajne ofanzivne operacije. Na ispitivanjima ujesen 1932. godine T-35-1 pokazao je zadovoljavajuće rezultate, a najveće primedbe bile su na malu snagu motora. Iz trupe su stizale mnogo gore ocene – samo u jednoj godini žalbe posada ovaj tenk iznosile su više nego primedbe na sve druge modele zajedno.
I za ovako trapav model našlo se ambicija da se naprave varijante:
- SU-14: eksperimentalni teški samohodni top.
- SU-14-1: još jedan pokušaj stvaranja samohodnog topa.
- T-112, eksperimentalni srednji tenk koji je predstavljao kombinaciju modela T-28 i amortizacionog dela s tenka T-35.
Drugi svetski rat potvrdio je potpuni promašaj ovog koncepta. Već 1941. godine on je bio beznadežno zastareo; međutim, naređeno je da se koristi sve dok ga ima. Veću slavu postigao je kao objekat reklamnih plakata.
Na iznenađenje Sovjeta bio je centar pažnje nemačkih vojnika. Oni nisu mogli da koriste ove tenkove jer su bili van gabarita transportnih sredstava, pa ih je bilo gotovo nemoguće premeštati s položaja na položaj.
Međutim, nešto drugo je izbilo u prvi plan: atrakcija! Nemački vojnici su se utrkivali ko će se više slikati pored ovog ”čuda neprijateljske tehnike”, tako da u Bundesarhivu postoji veoma bogata zbirka tih fotografija.
Hvala