Ovo je jedna od operacija zbog kojih se ljudi s pravom zapitaju ko odlučuje o sudbini čovečanstva. Moć Sovjetskog Saveza rapidno je opadala tokom sedamdesetih i osamdesetih godina.
Istoričari su taj period eufemistički nazvali vreme zastoja. Svetska sila bila je sve više privid, pre svega zbog unutrašnje situacije i rigidnosti vođstva. Iza monolitnosti, pompeznih parada i načičkanog ordenja na uniformi krila se površnost, spavanje na lovorikama i tihi otpor narastajućoj birokratiji i naoružanju.
Život običnog čoveka u Sovjetskom Savezu bio je vrlo skroman. Poznavaoci prilika (kremljolozi) s pravom su najviše optuživali Leonida Brežnjeva. Okružen nekadašnjim staljinistima, birokratama itvrdom strujom vojnog i bezbednosnog vrha, samo je izgledalo da on vodi državu.
Njega smo spominjali nekoliko puta: sam sebi je dodeljivao činove i ordenje (zvanje maršala, dva ordena heroja, na već postojeće, i orden Pobede koji mu je kasnije oduzet). Proglasio je doktrinu ograničenog suvereniteta i na osnovu nje sproveo je operaciju ”Dunav” okupiravši Čehoslovačku; bio je to logistički podvig i političko samoubistvo.
Uveo je sovjetsku armadu u pakao Afganistana, a ekonomiju u recesiju. Čak su i u sportu, do tada neprikosnovenom polju na kom su masovno sakupljali najsjajnije medalje, Sovjeti počeli da stagniraju. Spisak njegovih trapavosti i nekompetentnosti je poduži.
Na mesto prvog čoveka SSSR, spojivši 1977. godine dve funkcije (predsednika Prezidijuma VS SSSR i generalnog sekretara CK KP SSSR) došao je pregazivši čoveka koji mu je najviše pomogao u napredovanju – Nikitu Hruščova. Ništa novo.
Ko su bili ljudi kojima je bila važnija lična korist i karijera, nego uzvišeni ciljevi čovečanstva? Nije Brežnjev bio najuticajniji, niti se za sve pitao u Sovjetskom Savezu; ako se i pitao, to je bilo u takvoj formi da je mogao samo da klimne glavom i da se važno saglasi, kao da je on to lično smislio. Oko njega je bilo desetine raznih lobija i svi su se borili samo za svoj interes. Predsednik kakav je bio Brežnjev, predstavljao je maskotu, često stavljanu pred svršen čin.
To niko ne voli, ali majstori za takve poslove znali su kako da to izvedu, a da ne povrede njegovu sujetu. Ko su oni?
Reč je o svetski poznatim i moćnim bezbednosnim službama: GRU (Главное разведывательное управление – glavna obaveštajna uprava) i KGB (Комитет государственной безопасности – Komitet državne bezbednosti). Uz Oružane snage, one su bili pravi gospodari Sovjetskog Saveza.
Zajedno su radili, od 1981. do 1984. godine, na operaciji Rajan (rus. РЯН, odnosno engl. RYAN, a ponekad je pisano i VRYAN). Nije reč o nekom irskom agentu ili tajnom projektu na teritoriji Velike Britanije, već o srećno sklopljenom akronimu koji na ruskom glasi РАкетно-Ядерное Нападение, odnosno Raketni nuklearni napad. Ni manje ni više.
U maju 1981. godine održano je zatvoreno zasedanje Politbiroa CK SSSR na kome su učestvovali visoki oficiri KGB. Predsedavao je onemoćali Leonid Brežnjev koji je bio vrlo lošeg zdravstvenog stanja (umro je iduće, 1982. godine od posledica povreda na jednom aero-mitingu). Uz njega je bio komandant KGB Jurij Andropov (Андропов, Юрий Владимирович).
Po činu je bio general armije. Manje poznat podatak jeste da se nalazio na mestu ambasadora SSSR u Mađarskoj od 1954. do 1957. godine, baš u vreme Mađarske revolucije (mađ. 1956-os forradalom ili felkelés) u čijem gušenju je svakako imao veliku ulogu. Vrh bezbednosnih službi izvestio je Politbiro, u formi višestruko potvrđenih operativnih podataka iz različitih izvora, da se na Sovjetski Savez sprema napad nuklearnim oružjem! Andropov se potrudio da temeljno i profesionalno ovu opasnost predstavi državnom i partijskom vrhu.
Cilj ovog postupka? Nesumnjivo da su Andropov i njemu slični bili patriote i da su brinuli za svoju državu; imali su i razloga za to. Međutim, ovakvi postupci stvarali su sliku njihove nezamenjivosti, značaja i potrebe, ojačavajući na taj način tvrdo krilo u partiji.
Andropov nije morao mnogo da se trudi oko scenarija ovog plana. Hladni rat je iznedrio mnogo tajnih operacija uperenih protiv Sovjetskog Saveza – i obratno. Zvanični istoričar i hroničar CIA Bendžamin B. Fišer (Benjamin B. Fischer), višedecenijski analitičar u Agenciji, koji je na kraju karijere postao i šef Odeljenja za istoriju, pokušao je da pronikne u razloge sovjetske paranoje, pa i opravdanog opreza.
On je izdvojio nekoliko konkretnih događaja na koje su mogli da se oslone šefovi KGB i GRU, gradeći zaplet u operciji Rajan. To je pre svega Dvostruko rešenje NATO (engl. NATO Double-Track Decision, nem. NATO – Doppelbeschluss). Reč je o odluci koja je donesena 12. XII 1979. godine o razmeštanju raketa na teritorijama država Zapadne Evrope.
Ne zaboravimo da je to je bio iznuđen odgovor na razmešaj sovjetskih raketa RSD -10 (raketa srednjeg dometa ”Pionir”, indeks GRAU 15П645, NATO oznaka SS-20). Sovjeti su razmeštanje tih raketa započeli još 1976. godine, tri godine pre Amerikanaca.
Drugi razlog Fišer je video u psihološkim operacijama (PSYOP) protiv SSSR. One jesu bile stvarne i za njih Sovjeti nisu morali da traže opravdanje za paranoju. Počele su odmah po stupanju Regana na dužnost predsednika SAD, 20. januara 1981. godine. Posle toga, zaređali su događaji koji su se uklapali u planove inicijatora operacije Rajan:
● Od četvrtog do 12. septembra 1981. godine izvedene su operativno-strateške vežbe armije i flote SSSR, uz učešće država članica Varšavskog ugovora. Ta vežbovana operacija, nazvana ”Zapad 81” bila je po karakteru ofanzivna i predstavljala je masovan desant u pozadinu zamišljenog protivnika.
● Operacija pod nazivom ”Štit 82” sprovedena je od 14. juna do 30. septembra 1982. godine i kao osnovnu pretpostavku imala je totalni nuklearni rat s članicama NATO. O toj vežbi objavićemo poseban tekst.
● Desetog novembra 1982. godine umro je Brežnjev. Ne treba biti veliki poznavalac prilika u SSSR da bi se odgovorilo na pitanje ko ga je nasledio. Bio je to Andropov, inicijator operacije.
● Regan je u svom stilu osmog marta 1983. godine nazvao SSSR imperijom zla (evil empire) i pozvao na međunarodnu izolaciju.
● Na tome se nije zaustavio, već je 23. marta objavio početak američkog kapitalnog programa – Strateška odbrambena inicijativa (SDI – Strategic Defense Initiative). Razlog? Samoodbrana od sovjetskih ICBM. Spominjani su i Ratovi zvezda, širenje bojnog polja u kosmos, i šta sve ne.
● Situacija je počela sve više da se zateže. To su životima platili putnici korejskog putničkog aviona KAL007 kada je njihov avion, prvog septembra 1983. godine oboren od strane sovjetskog presretača iznad Sahalina.
● Od drugog do 11. novembra započele su komandno-štabne igre NATO pod nazivom Ebl Arčer 83 (Able Archer 83 – iskusni strelac). Razrađivane su varijante za slučaj eskalacije konflikta koji bi doveo do atomskog rata.
● Posle samo dvadesetak dana, 30. novembra 1983. godine, ne gubeći vreme, po Reganovom naređenju, na teritoriji Zapadne Nemačke Amerikanci raspoređuju rakete ”Peršing 2”, u skladu s ”Dvostrukim rešenjem”.
● Pored niza drugih događaja (prebezi avionima, varničenje na Bliskom istoku, Africi, ali i svim drugim situacijama gde se ukazala prilika), organizovan je bojkot Olimpijade u Moskvi 1980. godine zbog sovjetske intervencije u Afganistanu. Isto to su uradili i Sovjeti za Olimpijadu u Los Anđelesu 1984. godine, ali i za zimske Olimpijske igre u Lejk Plesidu. Tada su se priključili neuspelom bojkotu pokrenutom od strane Kine.
Kakva je objektivna istorijska slika operacije Rajan?
Ova operacija je bila najsloženija i najveća u istorijski sovjetskih bezbednosnih službi, kad je reč o prikupljanju informacija i planiranju. Razgranata, očuvana i decenijama razvijana služba u stranim zemljama (rezidentura) dobila je naređenje da prati različite činioce. U prvom planu bila su premeštanja ljudi koji su imali punomoćja za napad raketno-atomskim oružjem.
U tu grupu ulazili su i ljudi iz sastava posada zaduženih za lansiranje balističkih i krilatih raketa, kao i oni koji su imali bilo kakav pristup komandnim punktovima Ratnog vazduhoplovstva SAD. Aktivirana je stalna prismotra nad objektima odakle je mogao da bude lansiran napad. Nezavisno do formalnog naziva operacije, ona je zvanično bila preventivna.
Na osnovu prikupljenih podataka obaveštajni, vojni, a zatim i državno-politički vrh trebalo je da donesu odluku na osnovu procene da li postoji namera primene atomskog oružja. Tek posle toga bi se razmatralo aktiviranje uzvratnog udara. Tehnički gledano, operacija Rajan nije bila napadna, već odbrambena.
Tajnost ove operacije bila je vrhunska. Ni danas, posle perestrojke, glasnosti, otvaranja arhiva i sličnih diplomatsko-teatralnih poteza, načini na koji je ona provođena nisu poznati (!) Jedine informacije do kojih je Zapad došao, stigle su od Olega Gordijevskog, visokog oficira KGB koji je ponekad tajno radio za Veliku Britaniju. To nije bilo dovoljno.
On sam pretpostavlja da je strah pred napadom od strane SAD i NATO bio uslovljen sve većom sovjetskom paranojom, udruženom s reganovskom retorikom. Gordijevski je tvrdio da su Brežnjev i Andropov bili veoma, veoma staromodni i opterećeni komunističkim dogmama. U njihovim mislima glavna briga je bila da će Regan pritisnuti dugme i pretvoriti Sovjetski Savez u gomilu pepela istorije.
Sovjetski obaveštajac Jurij Švec smatra da je cela operacija bila lažirana s ciljem da se političko rukovodstvo SSSR ubedi u to da su u odbrani države nezaobilazni faktori bezbednosne službe i da one treba da dobiju više prostora i – sredstava. Minuciozno, vest po vest, izveštaj po izveštaj, oni su gradili sliku mogućeg napada, praktično zastrašujući članove Politbiroa. U tome su bili uporni i tek ih je smrt jednog od poslednjih dinosaurusa KGB, tada već predsednika Andropova, krajem 1984. godine naterala da prekinu tu operaciju.
Mnogo godina posle tih događaja vlasti SAD skinule su oznake poverljivo s planova za nuklearni rat sa Sovjetskim Savezom. Pod teorijskom pretpostavkom da su oni istiniti, arhiv Nacionalne bezbednosti na Univerzitetu Džordž Vašington objavljivanjem tih podataka svedoči o tome da su se SAD spremale za nuklearni rat još polovinom sedamdesetih.
Predstavljena je i Direktiva br. 59 koju je potpisao Džimi Karter 25. jula 1980. godine. Ona je dala veliku slobodu predsedniku SAD da planira nuklearni rat. U tim tajnim dokumentima svakako ima nelogičnosti. Najpre, nije nikakva tajna da su SAD i SSSR / Ruska Federacija spremne svakog trenutka za mogući rat, niti je to neka senzacija kada je reč o tzv. ravnoteži straha. Drugo, predsednik nije mogao sam sebe da ovlasti Direktivom. I to je to.
Međutim, ostaje otvoreno pitanje – da li su Sovjeti tada propustili istorijsku priliku da se mirno, planski izvuku iz trke u naoružanju i oslobode balasta VU? Operacija Rajan tome svakako nije išla na ruku. Sada svi znamo za posledice perestrojke i glasnosti.
U kratkom vremenskom periodu, nekompetentni partijski kadrovi pokušali su ono u čemu nisu bili vešti – da se nadmeću s majstorima blefa koje je, pri tom, predvodio glumac. Sovjetski Savez se razdružio (mnogi više vole da kažu – urušio), Varšavski ugovor takođe; NATO, zbog kog je osnovan VU, postoji i danas s tendencijom da se širi.
Već 2004. godine NATO je, suprotno sporazumima, stigao na granice Ruske Federacije, bez namere da se zaustavi. Sada, međutim, za njegovo odvraćanje nije potreban Rajan. Kako vidimo, od Minhenske konferencije o novoj bezbednosnoj arhitekturi, Ruska Federacija je vrlo konkretno pokazala da neće sedeti skrštenih ruku i gledati kako joj zadiru u njene istorijske sfere uticaja.
