Kameleon u uniformi: Kako je kamuflaža spasila vojnike i prevarila neprijatelja kroz vekove!

Kako bi izgledao idealni ratnik? Trebalo bi da ima smisao za orijentaciju i radijus kao golubovi, čulo njuha kao psi, doskok kao mačka, energiju kao pčele i mravi, snagu slona. Uz još poneku osobinu (kornjačin oklop), malo ko bi smeo da ga napadne, osim drugog čoveka, naravno.

Međutim, ono što bi mu najviše pomoglo na ratištu jesu osobine kameleona. Priroda se potrudila da tu životinju zaštiti na jedinstven način – tako što će menjati boje i poistovećivati ih s okolinom.

Čovek to mora da radi veštački, koristeći kamuflažu. Ona ima svojih prednosti, ali i značajnih mana. Kako su se ljudi prikrivali, odnosno maskirali kroz vekove da bi ih neprijatelj teže uočio? 

Prirodna kamuflaža

Ono što je čoveku nedostupno, priroda je odavno osvojila. Kamulaža (fr.camouflage, maskiranje) može se videti u prirodi vrlo često. Neke vrste, po svojim osobinama izložene raznim neprijateljima, bez mnogo mogućnosti da se odbrane, zaštitićeni su bojom, ili mogućnošću da je prilagođavaju.

To važi i za biljke i životinje. Kameleon, hobotnica, lignja i iverak u stanju su da promene boju tela. Dekomponovanu, promenjivu kamuflažu koja stvara optičke varke imaju Kolbusi, posebna vrsta majmuna. 

Ljudi i maskiranje

Od životinjske kamuflaže do ljudske prošlo je mnogo vremena. Ljudi su se od najranijeg doba maskirali iz raznih pobuda. Prvu upotrebljivu i kreativnu kamuflažu osmislili su Indijanci. Oni su na sebe navlačili kožu bivola kako bi ih lakše ulovili. Odatle do ratničke upotrebe pređen je kratak put. Samo vek pre Prvog i Drugog svetskog rata vojnici su u rat išli kao glineni golubovi.

Francuski vojnici (i nisu jedini) kroz Rusiju su nosili visoke kape (kivere) s kićankama, a preko grudi su imali ukrštene bandarole, idealne kao meta za neprijatelja. Tek je predvečerje Prvog svetskog rata nateralo stratege da razmišljaju drugačije.

Neprijatelja više nije trebalo impresionirati gizdavom uniformom, perjem, akselbenderima, pozlaćenim epoletama i dugmadima, već snagom oružja i veštinom primene. Vrlo brzo je vatrena moć ukazala na to da vojnik treba da bude što manje uočljiv na ratištu. Najbolje, ako može, neprimetan.  

Ulazak u vojnu upotrebu

Kako smo već naveli, maskiranje, odnosno prilagođavanje terenske, borbene uniforme počelo je da se masovnije primenjuje na prelazu XIX u XX vek. U ovom poslu avangardu su predstavljali Bitanci. Oni su u Indiji sredinom XIX veka počeli da koriste boju haki, koja je bila u osnovi boja peska, prašine, s mogućnosšću izbora tonske karte od svetle do gotovo tamne.

Ta boja kod nas je poznata u izmenjenom leksičkom obliku kao kaki, pa su britanske uniforme koje su stizale kod nas za vreme Drugog sv. rata nazivane kaki uniformama. Ovaj način maskirnog bojenja uniforme pokazao je svoju vrednost tokom Englesko-burskog rata 1899-1902. godine, pa su mnoge zemlje prihvatile tu boju i u raznim nijansama široko su je koristile već u Prvom svetskom ratu.

Brzo su se za taj način razmišljanja zainteresovali oni kojima je boja osnovno sredstvo – slikari. Američki umetnik Ebot Tajer (Abbott Handerson Thayer) godine 1909. objavljuje knjigu ”Kolorizacija u životinjskom svetu”. Principi koje je on zapazio i definisao postali su osnova za teoriju naučne mimikrije, pa su na osnovu nje razrađeni glavni oblici i načini vojne kamuflaže.

Za vreme Prvog svetskog rata britanski umetnik, oficir Ratne mornarice Norman Vilkinson (Norman Wilkinson) razvio je originalnu šemu za maskiranje ratne flote – takozvanu zaslepljujuću kamuflažu (Dazzle-painting). Ponekad se za nju  koristi i izraz deformišuća kamuflaža. Njome se nije mogao sakriti brod, jer je to nemoguće, ali je zato značajno otežala procenu rastojanja, njegovu brzinu i kurs.  

Francuski umetnik ruskog porekla Vladimir Baranov-Rosine (Баранов-Россине, Владимир Давидович, pravo ime mu je bilo Šulim Volf Lejb Baranov), rođen na Krimu, a ubijen u Aušvicu, patentirao je revolucionarnu pegavu vojnu uniformu. On ju je nazvao pointilističko-dinamička kamuflaža (pointilizam – tačkasto slikanje). Ovaj način štampanja tkanine postao je poznat i kao ”kameleonska metoda”. 

Sve vojne maskirne šeme razrađuju se što je moguće vernije i detaljnije za konkretnu okolinu na kojoj se izvode dejstva. Pri tom se proračunavaju normativna trebovanja za korišćenje na otvorenom prostoru. Za osnovu koloritnog proračuna uzima se čovekova moć opažaja u vreme obdanice.

To je polazna tačka za komponovanje zasićenosti boja, geometrijske strukture i rasporeda površina, kao i kontrasta između različitih delova odeće. Sve države su po pravilu počele da šiju kamuflažne uniforme za potrebe rata ili specijalnih zadataka u miru, a mnoge, kao i naša, maskirnu uniformu koriste i kao radnu, radi lakšeg i bržeg prilagođavanja na obuci. 

Početkom Drugog svetskog rata Nemci su uveli značajnu novinu – kostim (kombinezon), odnosno neku vrstu navlake koja se nosila preko ratne uniforme. Na taj način značajno je olakšan i ubrzan posao maskiranja (vojnik bi jednostavno uzeo navlaku koja mu odgovara i ne bi gubio vreme oko komplikovanog presvlačenja, i premeštanja demaskirajuće opreme), a i postignute su velike uštede u proizvodnji.

U JNA je mogla da se do sedamdesetih godina zapazi tzv. uniforma tipa ”S” koja je bila kopija sovjetskog derivata nemačkog modela. Ona bi se iz dva dela lako navukla na postojeću uniformu, a imala je i proreze za lako manipulisanje ostalom opremom i oružjem. Na sredini grudi postojao je veliki džep s klapnom, za neophodnu priručnu opremu.  

Napomena: ličnu kamuflažu (maskiranje), treba razlikovati od prikrivanja, odnosno ukupnosti postupaka koji vojnika čine teško primetnim. Prikrivanje je širi pojam. 

Da bismo to lakše objasnili navešćemo primer: dobro je kada vojnik zimi obuče belo, kamuflažno odelo i koristi opremu iste boje, ali je loše ako se sakrije iza zimzelenog drveta ili negde gde nema snega. Da bi kamuflaža bila uspešna, ona mora biti sveobuhvatna. To važi i za tehniku. Pustinjska šara biće odmah uočena u nekom zelenilu, plavi policijski tajger-strip bi se odmah video u pustinji ili na snegu, itd.  

Kamuflaža u praksi

Vojna kamuflaža je specifičan način bojenja raznih materijala. Ona se menja, osavremenjuje i prilagođava; to je uslov preživljavanja. Cilj je smanjenje vidljivosti ljudi, oružja, opreme, pa čak i objekata i većih površina. To se radi bojom ili neobičnim rasporedom površina, pruga i šara.

Braneći Moskvu 1941. godine Sovjeti su pravili lažne reke, zgrade, mostove, itd. Poželjno je da se  kamuflira sve što je moguće, jer se time povećava stepen preživljavanja. Danas, kada se u izviđanju borbene prostorije koriste termalni i drugi uređaji koji eliminišu efekat koloritnog maskiranja, ovaj posao postaje još teži.

Principijelno, za pokretne objekte primenjuje se takva višebojna kamuflaža koja kod objekta u pokretu stvara različite iluzije, menjajući oblike. Pedesetih godina na američkim avionima bila je oslikavana na donjem delu trupa lažna kabina, kako bi se PVO dovela u zabludu o tome kakav manevar avion izvodi. Čest je slučaj da se kamuflažno boje piste, oslikavaju lažne i uz njih dodaju objekti, zgrade, makete.

Za pojedinca na ratištu primenjuje se, najčešće, višebojna, tačkasta kamuflaža. Ona ne može da odgovori zahtevima svih situacija i da na svakom fonu bude uspešna, ali na većini može. Postoji više desetina šema maskirnih odela, od kojih su neke specijalno kreirane za usku upotrebu (snajperi, izviđači, mineri, diverzanti, itd). Kamuflažna odeća se primenjuje različito u vidovima i rodovima, u zavisnosti od zadatka i namene jedinice, kao i njene izloženosti.

Poznato je da Ratna mornarica SAD (US NAVY) ne maskira svoje mornare na brodovima jer je to ”farbanje senke”. Sam brod je praktično nemoguće maskirati, pa tako i mornare na njemu. Pored standardne, morski sive boje koja unekoliko otežava vizuelizaciju sidrenog broda, izvesno vreme bilo je ”u modi” da se manji brodovi u zatonima i ratnim lukama, sidreni uz obalu, farbaju i prilagođavaju formi obale.

Sve je to, naravno, elektronski način izviđanja, kombinovan sa satelitskim, termalnim i drugim metodama otkrivanja, poslao u rashod. Međutim, nikome još nije došlo svesti da olakšava posao neprijatelju tako što će brod prefarbati u reflektujuću narandžastu ili neku sličnu boju. 

Države su se različito odnosile prema ovom pitanju, najčešće zbog materijalnih izdataka. Sovjeti su Drugi sv. rat dočekali sa opštom uniformom svetlije haki boje. Tako je ostalo sve vreme rata, dok su samo specijalne jedinice (graničari, snajperi, izviđači, diverzanti) dobijali kostime s velikim nepravilnim flekama (vojska ih je nazvala – amebe). One su bile crne ili braon na zelenoj pozadini. Izviđači su imali spomenute navlake kamuflažne šeme koja se danas zove ”pesak”; veoma sitno, tačkasto raspoređene boje, tako da je opšti utisak podsećao na boju niskog rastinja i zemlje. 

Posle Drugog svetskog rata interesovanje za maskirnu uniformu i veštine maskiranja kao da je splasnulo. Međutim, krajem pedesetih godina zbog povećanog angažovanja u Vijetnamu oružane snage SAD naglo počinju da razvijaju tu oblast. Dolazi do pravog buma jer je američka vojska imala čak 43 različita kamuflažna kompleta.

Najpopularniji su bili za pustinju, šumu, džunglu i priobalno-močvarne predele kakvih je u Jugoistočnoj Aziji mnogo. U početku su, dok nisu počeli s masovnim prilivom kamuflažne opreme, Amerikanci koristili kamuflažu dakhanter (Duck Hunter) koju su, iz nekog razloga saveznici svali Frog Skin (žablja koža). S njom su Amerikanci prošli Drugi svetski rat i imali su je na lageru u ogromnim količinama.

Od nje su odustali pri kraju rata iz neverovatnog razloga: kamuflaža je bila toliko dobra, da su njeni korisnici bili često meta prijateljske vatre. Stoga su se američki vojnici odlučili da se ograniče na maskiranje putem granja, lišća i trave, priručnim sredstvima, kako ne bi stradali od svojih saboraca.  

Digitalna šara pojavljuje se sredinom osamdesetih. Autorstvo se pripisuje različitim dizajnerima. Među prvima se spominje sovjetska šara KLMK (Камуфлированный летний маскировочный комбинезон) koja je ušla u upotrebu krajem osamdesetih godina. Na Zapadu su je prozvali ”laser” ili ”kompjuter” u nedostatku boljeg imena (pikselizovana). U približno vreme pojavile su se slične šeme i na Zapadu.

Ovoj šemi ćemo nekom prilikom posvetiti više vremena jer je za sobom povukla niz drugih rešenja, pa se našla i na brodovima, avionima, oklopnim vozilima. Zasnovana je ne na samoj prikrivenosti, koliko na optičkoj varci ograničenja ljudskog oka.   

Ta šara podseća na konfiguraciju piksela na monitoru i može se izvoditi u raznim koloritnim kombinacijama. Takva kamuflaža stvara ”optički šum”, entropiju koja ometa posmatrača da utvrdi tačan pravac kretanja neprijatelja. Danas je trend da armije imaju jednu univerzalnu šaru koja bi bila različito bojena, u zavisnosti od terena na kome će se koristiti. Zato se pojavljuju šare za pustinju, grad, šumu, itd.

Bogate armije mogu sebi dozvoliti luksuz da za pojedine vidove i rodove kreiraju posebne kamuflažne uniforme. Savremeni vojnik na ratištu, uz sve borbene prsluke, kamuflažu, dodatnu opremu (gopro kamere, sredstva komuniciranja, neletalno oružje, mogućnost da se voda pije na cevčicu ne skidajući čuturicu s opasača, itd, itd), kreće na zadatak kao u naučnu ekspediciju.  

Sredstva izviđanja i otkrivanja, pa i tačnog lociranja, dostigla su smrtonosne karakteristike pa  kamuflaža i prikrivanje moraju da prate trendove, kako bi povećali mogućnost preživljavanja.

Tokom SVO videli smo masovno korišćenje termalne ćebadi koje skrivaju telesnu toplotu vojnika, lažne emitere signala, stelt-boje čak i na kopnenim sistemima (artiljeriji, tenkovima, itd). Nesrazmera u ceni otkrivanja i prikrivanja je već sada veoma značajna (i ubistvena), pa će ratnicima na bojnom polju biti sve teže. 

O istorijatu maskirne uniforme u oružanim snagama na našem prostoru pisaćemo u posebnom tekstu jer je tema obimna i veoma interesantna.