Nemački univerzalni puškomitraljez (PM) MG-42 (po perforacijama na oblozi cevi, nazvan ”šarac”) spada u najpopularnije filmske rekvizite. Kod nas su ga proslavili ”partizanski puškomitraljesci” poput Bate Živojinovića i Ljubiše Samardžića. U svetskoj kinematografiji, ni jedan ratni film ne zaobilazi ubitačnu moć ”šarca”; poslednji put ovekovečena je u ”Spasavanju redova Rajana”.
MG-42 se proslavio odmah nakon stupanja na scenu. Juna 1942, prvih šest PM koji su sišli sa proizvodne trake, Vrhovna komanda Vermahta (OKW) avionom je uputila na severnoafrički front, u Kirenaiku, kao dopunu naoružanju 606 Fla-bataljona. Njihova ”olovna kiša” trebalo je da podrži napad na Bir HakeiM. Amerikanci su vatrenu moć ”šarca” osetili 1943, na tuniskom frontu, kod prolaza Kaserino (”Hitlerove makaze”). Strahoviti učinak je u toj meri uzdrmao moral ”Dži-mena”, da je američka komanda, brže-bolje, odštampala propagandne letke (pune pokuda na račun nemačkog oružja) i iz aviona ih prosula na glave svojih vojnika. Ipak, to nije sprečilo pragmatične Amerikance da pokušaju da, na bazi zaplenjenih primeraka, razviju sličan PM Sa starijim modelom, MG-34, bezuspešno je eksperimentisala ”Savage Arms Corporation”, a pokušaj adaptacije zaplenjenih MG-42 na kalibar .30-06 Springfield (projekat T-24) – završio se totalnim krahom.
Koncepcija univerzalnog PM razvijena je još tokom rovovskih borbi, u Prvom svetskom ratu. Nemci su bili zadovoljni vatrenom moći mitraljeza MG-08; međutim, zbog vodenog hladnjaka, čuveni Maksim bio je pretežak za ofanzivne akcije manjih odeljenja. Prvi pokušaj ”olakšavanja” predstavljao je Maksim MG-08/15. Radilo se o istom oružju, sa plaštom napunjenim vodom, ”olakšanom” utoliko što je tripod zamenjen bipodoM Kada se pokazalo da je i ovu ”gvožđuriju” teško premeštati, pojavio se Maksim MG-08/18 – sa vazdušnim hlađenjem. Naravno, čitava koncepcija mitraljeza zasnivala se na izvornom hladnjaku, odnosno, cev ”novog” ”lakog mitraljeza” brzo se pregevala pa je oružje postajalo neupotrebljivo.
Nemcima je Versajskim mirom bila zabranjena proizvodnja mitraljeza, što je usporilo razvoj univerzalnog oružja. Krajem dvadesetih godina 20. veka, na zahtev švajcarske firme ”Solothurn AG”, Louis Stange, iz ”Rheinmetall”-a (deo koncerna ”Drayse”, Sommerda), razvio je novi PM – Drayse. Zadovoljan rešenjem (masa 11,4 kg), domaći Rajhsver je oružje odmah uvrstio u svoj program (pod oznakom MG-13, u proizvodnji firme ”Simson” iz Suhl-a). Uskoro se, međutim, pokazalo da, zbog načina ”hranjenja” i nemogućnosti brze zamene cevi, ni MG-13 ne predstavlja pravi univerzalni puškomitraljez. Dalje Stangeove napore na usavršavanj podržao je Heinrich Vollmer.
Pri tome, Stange je bio ograničen insistiranjem Vermahta na klasičnom rotacionom zatvaraču sa bradavicama, oprobanom na starom Maksimu. Novi prototip je, 19. jula 1929, testiran na ”Mauser”-ovom strelištu u Oberndorfu. Tokom proba, Udo, Folmerov sin, dogovorio se da na daljem usavršavanju stručnjaci ”Mauzera” i ”Rajnmetala” rade zajedno. ”Armijski ured za oružje” (Heereswaffenamt) prihvatio je zajedničko rešenje u kalibru 7,92x57mm i, pod oznakom MG-34, uveo ga u standardno naoružanje. Prethodno, izglađen je spor oko patentnih prava između ”Mauzera”, ”Rajnmetala”, ”Folmera”, te ”Simpsona”.
Prvi pravi univezalni PM, MG-34, mase 12 kg, imao je kadencu od 700 – 800 metaka u minuti (Vo=745 m/s). Radio je na principu kratkog trzanja cevi, sa bravljenjem pomoću obrtnog zatvarača sa bradavicama, ”hranio” se iz člankastog okvira sa 75 metaka, imao je mogućnost brze zamene cevi, a mogao je dejstvovati jedinačno i rafalnom paljboM Ubrzo su se, međutim, iskazali i nedostaci. Oružje se baziralo na uskim tolerancijama (uslovljenim tipom bravljenja), što je otežavalo dejstvo u svim uslovima (sneg, blato, pesak); za proizvodnju jednog primerka korišćeno je čak 49 kg sirovog materijala; ovo je uticalo na proizvodnu cenu, koja je narasla na 327 RM po oružju (tripod je koštao čak 400 RM!); konačno, vojska je insistirala na većoj kadenci.
Ovo je primoralo ”Pešadijski ured za naoružanje” (HwaA) da, 1935, pristupi razadi postupaka jeftinije tehnologije presovanih (”štampanih”) limova. Nakon dve godine, vođa projekta, dr. ing. A. Peter, studiju tehnološkog postupka uputio je firmama ”Rheinmetall-Borsig” iz Sommerde, ”Stübgen” iz Erfurta, te ”Johann Grossfuss Metall-und Locierwarenfabrik” iz Döbeln-a, kao podlogu za razradu novog PM Kandidatima je postavljen uslov da na oružju, veće kadence, primene blaže tolerancije, te ”hranjenje” člankastim okvirom (prećutno je favorizovan obrtni zatvarač sa bradavicama).
Aprila 1938, sve firme su vojsci poslale svoje prototipove. Na opšte iznenađenje, najboljim se pokazao ”Grosfusov” PM sa kratkim trzanjem cevi i odloženim bravljenjem pomoću rolnica. Nevolja je bila u tome što vođa fabričkog tima, dr Gruner, kao ni čitava firma, nisu imali nikakvog iskustva u proizvodnji oružja. Osim toga, kolale su priče da je sistem bravljenja ukraden od poljskog konstruktora Edwarda Stecke-a. Da bi se ubrzao razvoj odabranog modela, ”Grosfusu” je kao ispomoć dodeljen dipl. ing. Eckhardt iz ”Grupe za puškomitraljeze pešadijskog Ureda za oružje” (WaPrüf 2II). Tek 1939. godine, peti prototip (MG-39) je upućen na trupno ispitivanje u Pešadijsku školu Döbernitz. Dve godine kasnije, 20. marta 1941, varijanta MG-39/41 demonstrirana je Vrhovnoj komandi Vermahta.
Nakon dobijanja pozitivnog mišljenja, 1500 egzamplara upućeno je na ispitivanja u borbenim uslovima. Konačno, oružje je uvedeno u standardno naoružnja pod oznakom MG-42 (novi tripod, mase 20 kg, odbačen je kao isuviše težak; umesto njega korišćen je stari, preskupi MG-34). Novi PM, mase 11,4 kg, imao je kadencu od 1100-1200 metaka u minuti (Vo=700-760 m/s), a dejstvovao je samo rafalno. Za jedan primerak bilo je potrebno 27,5 kg materijala a proces proizvodnje sveden je sa 150 na 75 radnih časova. Proizvonja je decentralizovana: delove su izrađivali ”Grossfuss”, ”Maget” iz Belina (firma pod patronatom ”Rajnmetala”), ”Gustloff-Werken” iz Sula (bivši ”Simson & Co”), te austrijski ”Steyr-Deimler-Puch”. Tokom 1942. godine proizvedeno je 17.915, 1943 – 116.725, 1944 – 211.806 i, 1945, 61.877 puškomitraljeza.
U periodu dok je nastajao MG-42, ”Rajnmetal” je, na zahtev WaA, radio na poboljšanju starog MG-34 (uglavnom na povećanju kadence). Tako je nastao MG-34S (cev skraćena na 500mm), sa kadencom od 1200, te MG-34/41, sa kadencom od 1400 metaka u minuti. Kako, međutim, nije bilo vremena i novca da se nastavi sa eksperimentisanjem, 1500 PM MG-34S i MG-34/41 uskladišteno je ”do boljih vremena”. Pred sam kraj rata, pojavio se i potpuno novi PM – MG-42V (MG-45), sa fiksnom cevi i bravljenjem na principu jurišne puške Stg-45. Slom Nemačke, međutim, sprečio je dalji razvoj ovog oružja. Posle rata, ”Rajnmetal” je na osnovu ovih planova razvila RhMG60, koji je ostao na nivou prototipa.
Zahvaljujući nespornim kvalitetima, puškomitraljez MG-42 je nadživeo Treći Rajh. Odmah posle rata, nemačka ”Državna granična zaštita” i ”Stacionarna narodna policija” dobile su trofejne MG-42 (nova oznaka MG-2). Tokom 1958, ”Rajnmetal” iz Diselderfa iznova je počeo razradu PM u izvornom kalibru, 7,92×57 mm (originalni projekti zauvek su nestali). Uskoro je izbačena serija od 40.000 PM 7,92 mm MG-1 (MG-42/56), i to u dve varijante: sa ”lakim” zatvaračem ”V550” (550 g) i kompenzatorom ”N” (kadenca 1200 metaka/min), te sa zatvaračem ”V950” (950 g) i kompenzatorom ”R” (kadenca 700-900 metaka/min). Nakon ulaska u NATO, Nemci razvijaju PM 7,62×51 mm NATO MG-1A1 (tvrdo hromirana cev, novi nišani). Iz ovog modela nastaju MG-1A2 (izmenjen izvlakač i izbacivač, cev otežana radi smanjenja kadence na 700-900 metaka/min), MG-1A3 (izmenjen zatvarač, mehanizam za okidanje i nišani), te aktuelni Bundesverov M3, sa okvirima DM6 i USM53.
Na osnovu licence, u Italiji nastaje kopija MG-42 – ”Mitragliatrice Leggere” 42/59, u Austriji – M74, u Pakistanu – MG-1A3P, u Turskoj, Grčkoj i Iranu – MG-3, te u Španiji – MG-42/59 i .223 Remington CETME-Armeli MG-3. Prema idejama preuzetim sa MG-42 nastao je i švajcarski 7,5×55 mm MG-51. Konačno, i Ameikanci su, koristeći princip ”hranjenja” MG-42 i bravljenje nemačke FG-42, razvili famozni 7,62 mm NATO M60.
Ovde svakako vredi spomenuti i (bivšu) Jugoslaviju. Fascinirana ”šarcem”, domaća vojna industrija je 1952. godine pristupila razvoju identičnog puškomitraljeza. Tako je nastao domaći 7,92 mm M53. U kragujevačkim zavodima ”Crvena Zastava” proizvedeno je: od 1954. do 1956 – 3986 PM; od 1956. do 1958 – 5250 mitraljeza M53; od 1956 do 1960 – 13.869 PM; od 1960. do 1965 – 16.000 PM, te od 1965. do 1971, 10.659 puškomitraljeza M53. Domaći konstruktori i proizvođač imali su permanentne probleme u proizvodnji ovog oružja (zastoji, ”kidanje” čahura). Ove godine, konačno, prema zahtevu inostranog naručioca, u ”Zastavi” je razvijen prvi PM 7,92 mm M53 sa jedinačnim dejstvom.
