Jedan od najtežih i najunosnijih ciljeva je ratni brod. Njega je veoma teško potopiti. Ipak, ljudi se vekovima dovijaju i uspevaju u tome, pa su na dno okeana odlazili i odlaze i najdragoceniji brodovi. Francuzi bez velike pompe i medijske pažnje mnogo decenija tržištu naoružanja redovno i uspešno nude veoma kvalitetne i dugotrajne proizvode, ne zaostajući mnogo u trci s glavnim rivalima.
Većina tih sredstava dokazala se na ratištu, pa je tako i sa čuvenom raketom ”Ekzoset” (Exocet). Pošto je medijski prostor opterećen anglicizmima, da kratko preciziramo kako se ova raketa zove i kako joj se izgovara ime.
Dobila ga je po jednoj vrsti leteće ribe, a izgovara se sa t na kraju, kako bi se kao ime proizvoda razlikovala od francuske jezičke prakse, u kojoj se ime te ribe izgovara ekzose. Na srpskom govornom području, usled specifičnosti glasovnih promena i transilteracije, može se čuti i Ekzozet.
Nastanak ‘Leteće ribe’
Razvoj ove protivbrodske rakete (koja se može koristiti u svim vremenskim uslovima, danju i noću, prilikom protivelektronskih ometanja, jedinačno i plotunom) započela je, kao glavni nosilac posla, poznata francuska i svetska korporacija ”Nord aviasion” (Société nationale de constructions aéronautiques Nord-Aviation).
Ona se 1970. godine utopila u kompaniju ”Sud Aviation”, koju je iste godine preuzela korporacija ”Aerospatiale”. Francuzi su pri tom u posao, kao i kod drugih projekata, uključili svoje susede, Veliku Britaniju i Saveznu Republiku Nemačku. Prvi put se za rad na ovoj raketi čulo avgusta 1968. godine. Projekat je pokrenut 1967. godine kada se dogodio presedan u ratovanju na moru.
Četiri sovjetske rakete ”Termit” (”P-15”, indeks Uprave raketno-artiljerijskog oružja ”RM 4k40”, NATO kod ”SS-N-3 Styx”), lansirane su s raketnih čamaca ”Komar” RM Egipta u razmaku od sat vremena, dve po dve. Cilj je bio razarač ”Eilat”. Druge dve su za dva minuta prepolovile brod kojom prilikom je od 199 članova posade poginuo 51 mornar.
To je bio znak za uzbunu svim mornaricama. Ovom prilikom ”kumovi” iz NATO bili su maštoviti, jer je Stiks ime reke koja je u grčkoj mitologiji bila granica između zemlje i podzemnog sveta. Na starogrčkom ta reč označava mržnju.
Komanda Ratne mornarice Francuske najpre je vladi predlagala da se u flotu uvedu dve vrste raketa – francuska, srednjeg dometa, ali i francusko-italijanska velikog dometa (kasnije je iz tog projekta nastala raketa ”Otomat” – akronim imena kompanija ”Oto Melara” i ”Matra”).
Posle testiranja, zadovoljni rezultatom, Francuzi su istupili iz projekta s Italijanima i doneli odlukau da koriste samo francusko oružje. Posle iscrpnog razvoja, prototip je poslat na ispitivanja 1973. godine. Nešto kasnije dobio je i oznaku ”MM-38” (mer-mer, more/more).
Završna etapa letnih ispitivanja trajala je oko mesec dana. U njoj su učestvovali engleska laka krstarica ”Norfolk” klase ”County” i četiri broda Savezne Republike Nemačke i Grčke. Svih deset lansiranih raketa uništile su svoje ciljeve.
Štaviše, na metu veličine četiri metra i visoke svega metar, ispaljen je plotun od dve rakete koje su istovremeno pogodile cilj. Tokom 1974. godine raketu su ispitivali potencijalni kupci – flote Francuske, Velike Britanije, Savezne Republike Nemačke, Grčke i Perua. Ispaljene su 33 rakete od kojih su 28 pogodile cilj (85% uspešnosti). Sledeće, 1975. godine prve rakete počele su da stižu u francusku flotu.
Od tada se ova uspešna raketa proizvodi bez prekida u sledećim varijantama:
- MM – 38: more – more. Domet do 42 kilometra.
- AM – 38: vazduh – more, za helikoptere. Nije uvedena u naoružanje.
- AM – 39: vazduh – more. Lansira se iz aviona i helikoptera s dometom do 70 kilometara.
- MM – 39: more – more / zemlja – more.
- SM – 39: raketa za lansiranje iz podmornica iz specijalne kapsule kroz torpednu cev.
- MM – 40: more – more / zemlja – more. Samo ova verzija ima turboreaktivni motor ”Microturbo TRI-40”. Uvedena je u naoružanje 2008. godine kao ”Blok III”, s dometom do 180 kilometara, a glavna namena ove modernizovane verzije jeste da drži neprijateljske brodove na što većem odstojanju od svoje obale, pa su njome prevashodno naoružani obalski sistemi. S tim ciljem usavršena je i mogućnost plotunske paljbe s jednog mesta.
Tokom decenija u borbenom poretku, sve varijante su stalno modernizovane i dalje se unapređuju. Presudna modernizacija izvršena je 1993. godine, kada je u raketu ugrađen digitalni softver.
Ova varijanta dobila je oznaku ”Exocet blok II”. S novom, samonavođenom bojevom glavom ”ADAC Mk II”, značajno su joj povećane mogućnosti proboja brodske PVO.
Osnovne karakteristike
Sve varijante imaju inercijalno vođenje sa aktivnom glavom samonavođenja. Visoku preciznost omogućavaju dva žiroskopa i tri akcelerometra. Bojeva glava je ista za sve varijante i opremljena je kontaktnim i beskontaktnim upaljačem, uz masu od 165 kilograma specijalnog eksploziva.
Marševski motor napravljen je od legure aluminijuma. Koristi čvrsto gorivo koje se aktivira piropatronima. Vreme rada motora je približno 110 sekundi. Startni motor je takođe na čvrsto gorivo i manje je mase i težine u odnosu na marševski. On tokom dve sekunde rada dovodi raketu na trajektoriju odakle let preuzima marševski motor.
Za otkrivanje, identifikaciju i praćenje cilja, kao i vođenje rakete u početnom delu putanje, koristi se sitem upravljanja ”Vega” koju je razvila kompanija ”Tompson CSF”. Varijante koje se koriste na brodovima manjeg i srednjeg deplasmana imaju sistem ”Triton” za otkrivanje i nišanjenje, a za upravljanje vatrom koristi se sistem ”Poluks”. Nove varijante obalskog i brodskog baziranja još su opasnije jer imaju mogućnost gađanja iza horizonta. Tada navođenje rakete preuzimaju avioni ili helikopteri.
Francuzi su se potrudili da zagorčaju život protivniku jer raketa leti veoma nisko. U prvom delu trajektorije to je svega 7,5 metara, a na završnom delu između dva i tri metra, što zavisi od situacije na pučini i visine talasa. Kada je more uzburkano, može se dogoditi da raketa preleti iznad cilja koji se u tom trenutku našao između grebena talasa, u dolji.
U tom slučaju aktivira je beskontaktni upaljač. Obalski lanseri su dvostruki ili četvorostruki. Svaka baterija ima samohodni radar za otkrivanje i praćenje cilja, tri stanice za upravljanje vatrom, kao i prateći vozni park. U njemu se nalaze vozila za transport, dopunu i remont.
Raketa se čuva i transportuje u hermetičkom kontejneru iz koga se i lansira. On je napravljen od lakih legura i standardizovan je za flote Francuske i Velike Britanije. Dužina mu je 5,4 metra, širina 1,24 metra, visina 1,13 metra, a masa 1.015 kilograma. Unutar kontejnera raketa je podvešena na horizontalnu uzdužnu prečagu.
Redovan pregled stanja rakete obavlja se na godinu dana, a opšti rok čuvanja je deset godina, posle čega se obavlja remont. Standardni brodski lanser ima četiri lansirna mesta pod uglom od 12°. Komplet lansera ima ukupnu masu od 13.500 kilograma, dok za manje brodove postoje lakši lanseri mase do 11.200 kilograma.
Ekzoset se koristi na francuskim dizel podmornicama klase ”Agosta”, kao i na atomskim podmornicama klase ”Rubin”. Opšta konfiguracija je kao na raketi ”MM-38”, a konstrukcija krila i upravljačkih površina preuzeta je sa ”MM-40”. Iz torpedne cevi raketa se lansira pomoću gasnog generatora. Kada izroni iz vode i dostigne visinu od 30 do 50 metara, raketa se odvaja od kapsule i aktivira marševski motor.
Verzija vazduh – vazduh je u odnosu na brodske varijante nešto manja, ima poboljšane letno-tehničke karakteristike i opremljena je sistemom za odleđivanje. Marševski motor urađen je od čelika. To omogućava ne samo smanjenje gabarita, već i korišćenje efikasnijeg goriva, pa je time i povećan domet.
On je 50 kilometara pri lansiranju s visine od 300 metara, a 70 kilometara pri lansiranju sa 1.000 metara visine. Minimalna visina za lansiranje je 50 metara što raketu čini izuzetno opasnom.
Borbena iskustva
”Leteća riba” je bez velike pompe ušla u naoružanje. Međutim, njena prva upotreba predstavljala je senzaciju i pravi bum. Četvrtog maja 1982. godine, tokom kratkotrajnog rata za Malvine (Foklandska ostrva) argentinski patrolni avion ”Neptun” sa preko 200 kilometara uočio je grupu engleskih brodova.
Smesta je iz vazduhoplovne baze Rio Grande, koja se nalazila oko 850 kilometara udaljena od cilja, podignuto pet jurišnika ”Super Etandar” (etandar – bojna zastava). Samo dva su pod desnom konzolom nosili po jednu raketu ”Eksozet”, a pod levom dopunski rezervoar s 1.100 litara goriva. Jedan avion, identično opremljen, bio je rezerva, a druga dva su nosili dopunske rezervoare i služili su kao tankeri za dopunu u letu.
Let je izveden riskantno i hrabro, na visini od samo 50 metara. Na 46 kilometara od grupe brodova piloti su podigli avione na 150 metara i na samo 30 sekundi uključili radare. To je bilo dovoljno da uoče dva cilja – razarač ”Šefild” i fregatu ”Plimut”. Na 37 kilometara lansirane su dve rakete. Istog trenutka su indikatori upozorili pilote da ih je otkrila posada s ”Plimuta”.
Radar na ”Šefildu” bio je tog momenta isključen jer je posluga otklanjala smetnje na vezama sa satelitskim sistemom ”Skajnet”, preko kog su dobijana uputstva iz Londona. Avioni su smesta izašli iz zone dejstva PA raketa ”Si dart” (Sea Dart). Samonavođena glava zahvatila je ”Šefild” na rastojanju oko 12 do 15 kilometara i raketa se spustila na borbenu visinu od dva do tri metra.
Raketu su s brodova primetili samo šest sekundi pre udara. Ona je probila bok broda na visini od 1,8 metara od linije gaza, ali je otkazao sistem usporenog aktiviranja, pa nije eksplodirala. Od ostataka raketnog goriva zapalili su se kablovi i boja na zidovima. Posle pet sati borbe s požarom posada je napustila brod. Drugu raketu su s ”Plimuta” otkrili blagovremeno, oko 40 sekundi pre njenog naleta. Ispaljeni su dipolni ometači i raketa je otišla u pogrešnu stranu.
Raketa je potom upisala još nekoliko efektnih pogodaka. Posebno se izdvaja najveći brod potopljen posle Drugog svetskog rata vođenom raketom. Britanski ”Atlantik konvejer” koji je prepravljen za prevoz kontejnera, 25. maja postao je kolateralna šteta u napadu para aviona ”Super Etandar”. Oni su poleteli iz iste baze, Rio Grande, promenivši dvaput kurs; dopunili su se iz aviona ”S-130” i krenuli ka grupi koju je predvodio nosač aviona, ali iz neočekivanog pravca.
Leteli su na samo 30 metara visine, dok ih se ”S-130” navodio. S daljine od 80 kilometara otkrili su nosač aviona ”Hermes” s borbenom grupom za zaštitu. Lansirali su rakete s daljine od 48 kilometara i odmah se u niskom letu uputili ka bazi. Englezi su očekivali napad i sa helikoptera su lansirali dipolne ometače.
Dezorijentisali su uspešno rakete; međutim, kada su one izašle iz zone ometanja, identifikovale su nov cilj na šest kilometara od nosača aviona. Bio je to ”Atlantik konvejer” koji je služio kao pomoćno plovilo. On je otišao na dno zajedno sa 15 helikoptera ”Westaland Weseks” i ”Činuk”. Šteta je bila kompletirana i kontejnerima rezervne opreme za ”Herijere” koji su u tom ratu postigli izvanredne rezultate bez sopstvenih gubitaka.
Britanci očigledno nisu bili opremljeni, pa ni spremni da se suprotstave niskoletećim raketama, bez obzira što su iste te rakete imali i odlično su ih poznavali. Jedna raketa ”AM – 40” koja je lansirana s obale 12. juna, pogodila je minonopolagač ”Glamorgan”. Udarila je u bok i raznela palubu hangara, izazvavši požar goriva i municije na potpuno spremnom helikopteru koji se tu nalazio.
Izbio je veliki požar, ali je posada, za razliku od kolega sa ”Šefilda”, posle četiri sata uspela s njim da se izbori. Nešto ranije, 30. maja jedan argentinski avion lansirao je dve rakete na nosač aviona ”Invizibl”. Brodovi iz njegove zaštite i helikopteri postavili su zavesu dipolnih ometača, pa su obe rakete pale u more.
U najpoznatije napade ubraja se i onaj od 17. maja 1987. godine kada je irački lovac ”Miraž” lansirao dve rakete na američku fregatu ”Stark”. Obe rakete pogodile su bok broda, ali na sreću posade eksplodirala je samo jedna. I ta jedna izazvala je veliku štetu: poginulo je 37 mornara. Američki stručnjaci procenili su da bi brod sigurno potonuo da se našao na valovitom Atlantiku, a ne u mirnom Persijskom zalivu.
Proizvodnja i komercijalni uspeh
Svi ovi uspesi, izvedeni u realnoj borbenoj situaciji, ohrabrili su proizvođače, ali i naručioce. Raketu su proizvodile sledeće kompanije:
- Aerospatiale (Francuska), od 1979. do 1999. godine.
- Boing (SAD), 1973. godine.
- Aerospatiale – Matra (Francuska) od 1999-2001. godine.
- MBDA (Matra BAE Dynamics Aérospatiale, Francuska), od 2001. godine bez prekida.
Trenutno se ova raketa u raznim varijantama nalazi u službi Argentine, Bruneja, Bugarske, Brazila, Čilea, Kolumbije, Kipra, Ekvadora, Egipta, Nemačke ( u toku je zamena sa švedskim ”RBS-15”), Irana, Indije, Kuvajta, Libije, Grčke, Indonezije, Malezije, Maroka, Omana, Pakistana, Perua, Katara, Kameruna, Južnoafričke Republike, Tajlanda, Turske, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Urugvaja i Francuske.
Amerikanci su u ”Boingu” proizveli po licenci izvestan broj tih raketa. Međutim, opredelili su se za rakete ”Harpun”, jer francuske rakete nisu odgovarale tehničkim standardima američke Ratne mornarice, a izmena instalacija i opreme bila bi neisplativa.
Više ih ne koriste Belgija, Gruzija, Irak, Venecuela, Velika Britanija i Južna Koreja. Ironija sudbine je da su prvih 300 raketa izvezene baš u Veliku Britaniju, koja je prva i osetila dejstvo ovih opasnih i žilavih letećih riba.
Najvise se pokazala u Foklandskom ratu 1982.