Tačanka – prethodnica ”Toyota ratova”

Prvi svetski rat iznedrio je mnogo inovativnih, pa i genijalnih rešenja. Na do tada nepoznat način i u neviđenom obimu sukobile su milionske armije; rođen je i ustoličen jedan novi vid (ratno vazduhoplovstvo), a mnogi rodovi su dramatično napredovali – ili atrofirali, u zavisnosti od toga kako su se dokazali u ratnom okruženju. Skovan je nov izraz – ”topovsko meso” koji je odlično oslikavao koliko je pešadija bila izložena gubicima. Ogromna prostranstva Rusije takođe su dala svoja rešenja od kojih se i danas neka koriste, uz podrazumevajuće promene i korišćenje novih tehnologija. 

• Kako su se i kada pojavile tačanke?
• Poreklo naziva
• Naoružanje, posada i borbena upotreba
• Tačanka danas

Nisu Rusi (Sovjeti) prvi koji su se setili da povećaju ubojitost i pokretljivost nekog oružja tako što će ga staviti na prevozno sredstvo. Rimljani su to radili koristeći oružje hoplita, grčkih kopljanika, da na svojim dvokolicama brzo napadnu i još brže se izvuku iz boja.

Razne vrste katapulta takođe su mogle da se kreću i deluju ubojitije. Ipak, u savremenoj ratnoj istoriji tačanka je ta koja je ostala upamćena kao uzor mnogim drugim armijama.

Tačanka je naziv za konjsku zapregu s oprugama, naoružanu mitraljezom koji je usmeren unazad u odnosu na pravac kretanja. Obično su bila upregnuta dva, tri ili četiri konja. Posadu su standardno činila tri vojnika (kočijaš, mitraljezac i pomoćnik). Crvena armija (kao i njeni protivnici) koristili su sve što je moglo da se uklopi u ovu konfiguraciju – jednosovinske, dvoosovinske, s arnjevima ili bez njih, sa oklopom ili bez njega…Važno je bilo da se kreću, da mogu da se transportuju i vozom iz kog bi kretale u juriš, da budu lake za prevoz preko vodenih prepreka, itd. Sve što je moglo da pomogne funkcionalnosti (i pobedi) dobro je došlo… 

Kako su se i kada pojavile tačanke?

Kola su imali svi u dovoljnom broju, ali mitraljez je bio taj koji je presudno uticao na uspeh ove  kombinacije. Pamtimo i Getlingove mitraljeze na kolima, ali taktika njihove upotrebe i tehnička svojstva nisu dolazila do izražaja na taj način. Rusi su, upravo zbog svojih geografskih faktora i nedostatka drugih sredstava (motornih vozila) konstruisali i testirali mitraljez na dvokolicama. One su prevozile mitraljez i rezervu municije . O tome u izveštaju Ratnom minstarstvu o merama i stanju svih rodova vojne uprave za 1909. godinu komisija raportira: ”Mitraljez i municija su konstruisani i testirani. Utvrđeno je da su tako razvijeni da se smatra mogućim naručivanje za potrebe armije…”.  

Tokom Velikog rata posada s mitraljezom maksim kretala se na formacijskim kolima koje je koristila artiljerija. Međutim, takva kola nisu odgovarala sadejstvu s pešadijom i konjicom jer nisu bila opremljena oprugama, pošto relativno sporo  kretanje artiljerije nije tražilo opruge kao amortizere. Tokom Građanskog rata frontovi i pravci dejstava bili su izuzetno dugi i rastegnuti, pa je konjica (dotle najčešće u izviđačkoj ulozi) počela da se koristi masovno kao udarna snaga za iznenadne napade na bokove i pozadinu neprijatelja.

Napadi te vrste vršeni su i na slabo branjene frontalne linije. Naglo su se umnožavale konjičke jedinice velikih formacija (pukovi, divizije, armije) koje su se kretale velikom brzinom, potpuno menjajući dotadašnju taktiku ratovanja. Pri tom su konjičke jedinice korišćene od strane ambicioznih, lukavih pa i drskih komandanata koji su, često uz veliki rizik, umeli da prekrše sve poznate norme frontovskog ratovanja i da među neprijateljskim snagama naprave paniku, dezorjentaciju i pustoš. Za praćenje takvih pokreta tačanka je opremljena oprugama kako bi mogla da sledi jurišnu grupu i dejstvuje u pokretu, što je bilo njeno glavno primućstvo. Mitraljezi su olakšavali konjanicima ubojitije korišćenje sablji i kopalja, jer je protivnička pešadija morala da se sklanja od upornih i preciznih rafala. Napad je bio kombinovan iz dva pravca: tačanke su napadale bokove, a zastrašujući nalet konjičkog stroja kretao je frontalno. 

Tačanke nisu bile svemoguće, niti nedodirljive. Oklopna vozila prvog svetskog rata nisu mogla da se lako i bezbedno kreću van puteva, po ispresecanom terenu, preko rovova i drugih prepreka. Ni tačanke nisu bile izuzetak. Lomili su se točkovi, povfeđivali ili ginuli konji, a posada je bila izložena streljačkoj vatri i artiljeriji kao i svaki drugi napadač.

Uspesi i slava konjičke vojske Crvene armije zasnivali su se na nedovoljnom broju mitraljeza u protivničkim rovovima i drugim sredstvima Belih koja bi mogla da pariraju ili unište tačanke u napadu.

Poreklo naziva

Vojni istoričari i filolozi ovaj naziv vezuju s imenicom Tavričanka – ktetik ili predmet nastao na Tavridi (Tauridi), oblasti na Krimu, jednoj od najstarijih u Rusiji. Poreklo imena te oblasti je, kao što se može lako zaključiti, iz antičkih vremena kada su Krimom vladali Grci. Tavričanke su bila mala, izdržljiva kolica, veoma česta na Krimu. Po izgledu i funkciji bila su to preslikana Tespisova kolica, kakva su viđana i korišćena i u antičkom teatru.

Pošto je mitraljez maksim na postolju Sokolova težio do 70 kilograma, jasno je da su kolica bila rešenje. Kasnije se ta reč (tavričanka) usled svoje teške suglasničke grupe pretopila u tačanku. Međutim, pored tih malih kolica postojale su i velike tavričanke.

Ta vozila imala su drvenu nadgradnju (”karoseriju”) i opruge. Dobri poznavaoci mešovitog jezičkog područja na kom su se preplitali ruski i ukrajinski jezik (među kojima ima razlike, mada nevelike) tvrde da je imenica tačanka nastala od ukrajinske reči ”netičanka”, što je bio naziv za laka, oprugom opremljena, kolica. Reč je o tehničkoj finesi!

Osovine nisu direktno dodirivale korpus vozila (”nisu bockale”, na ukrajinskom). Kao i mnoge druge ukrajinske reči i ova vodi poreklo iz protoslovenskog i poljskog jezika: najtičanka – lake kočije. Međutim, postoji i grad u Češkoj s nemačkim nazivom – Nojtičen – Neu Titschein. Kako god, etimologijska istraživanja su inače najteža oblast lingvistike, pa je izvesno da je izraz tačanka, koji nema pridevsko ni korensko značenje, zauzeo mesto imenice koja opisuje upravo vozilo kojim se bavimo. 

Naoružanje, posada i borbena upotreba

Tačanka je kao pokretna borbena platforma koristila mitraljez na postolju, najčešće maksim. U Građanskom ratu ona se koristila za brzo dislociranje trupa i njihovu zaštitu, a ređe u direktnim udarima na prve frontovske linije, o čemu je već bilo reči. One su bile veoma popularne kod Mahnovaca. Odakle izraz Mahnovci? Reč je o pripadnicima jedinica koje je osnovao Nestor Mahno, vođa Ukrajinske ustaničke armije. On je ratovao i na oslobođenoj teritoriji Ukrajine, ali i u sastavu Crvenih, a u njegovom partizansko-ustaničkom načinu ratovanja tačanke su bile udarno sredstvo.

Mogle su se koristiti i za prevoz pešadije, pa su bile preteče BMP (Боевая машина пехоты ). Odredi koje je predvodio Mahno su s lakoćom prelazili i do sto kilometara dnevno, krećući se konjičkim kasom. Poznat je slučaj kada su posle uspešnog proboja kod Pergonovke u septembru 1919. godine njegove snage prešle za jedanaest dana preko 600 kilometara od Umana do Guljaj Polja, zauzimajući garnizone i magacine Belih. Po pravilu, tačanke su vozile samo mitraljez, posadu i municiju. Prema datoj situaciji, mitraljez je lako mogao da se skine s kola i plasira u rov odakle je mnogo efikasnije i bezbednije dejstvovao. Kako su se protivničke jedinice izveštile u dejstvu po jurišnim trupama napadača, sve ređe se dejstvovalo s kola u pokretu. Zabeleženi su i brojni primerci improvizovanog oklopa na ovom sredstvu, pošto je drvo bilo veoma loša zaštita.

Crvena Armija je u skladu s naredbom Revolucionarnog vojnog saveta SSSR broj 261 od 15. avgusta 1928. godine usvojila mitraljeska kola za konjičke jedinice kao Model 1926. U razdoblju od 1931-1933. godine planirano je da se u svaku mitraljesku četu pri bataljonima streljačkih (pešadijskih) divizija RKKA uvedu po dvoja mitraljeska kola s posebnim dodatkom za PA dejstvo. Kada su u naoružanje kopnene vojske počela da pristižu oklopna vozila i tenkovi u većem broju, tako je i broj tačanki počeo da opada. Tokom Drugog svetskog rata tačanke su se koristile isključivo kao transportno sredstvo, a konačno su izbačene iz trupe sredinom pedesetih godina. Tačanke su bile formacijski i u poljskoj armiji koja je tridesetih godina razvila posebna kola modela VZ 36 sa PA mitraljezima domaće proizvodnje  CKM VZ 30. Prema priloženim fotografijama može se konstatovati da su neke vrste tačanki imali i u SAD (vojska i policija), Velikoj Britaniji, ali i svuda drugde gde je to potreba nalagala, a situacija zahtevala.

Tačanka danas 

Sećanje na tačanke u Rusiji je veoma živo. Brojni izviđački odredi (поисковые отряди) koji se bave vojnom arheologijom, nalazili su i tačanke, pogotovo one koje su bile oklopljene. Bilo je i onih na skijama, za zimske uslove ratovanja.

Grupa koju je predvodio A.K. Bičkov, rezervni oficir VDV, na osnovu originalnih crteža rekonstruisala je jedan primerak koji je prikazan na Crvenom Trgu, a zatim je izložen u Vojno-tehničkom muzeju, uporedo s pronađenim ostacima originalnog uzorka.

Tkačanka, shodno naslovu ovog kratkog osvrta, živi i dalje svoj život na brojnim ratištima Bliskog Istoka, Afrike pa i Južne Amerike. Viđana je i u sukobima na tlu naše nekadašnje države, pod imenom ”Čarli”, s drugim oruđem. Na Bliskom istoku je zovu šahidmobil.  Kakvo vreme – takvi i običaji, pa su savremene tačanke postale junaci tzv. ”Tojota ratova”, gde su pikap vozila te marke vrlo uspešno korišćena (i koriste se) kao nosači najrazličitijeg oružja i oruđa – od teških mitraljeza, do lansera za nevođene rakete. Ni to nije sve.

Ovaj koncept svakako ima budućnost! U Ruskoj Federaciji smo na izložbi Armija 2021 mogli videti ZSU 23/2 ”Sergej” na fabričkom modelu terenskog automobila, što potvrđuje da nije reč o improvizaciji proizvođača, već o projektu od državnog značaja. Interesantno je da je i jedan model tenka bez posade, rađen na osnovi Armate dobio to ime – ”Tačanka B”.

Tačanka je opevana kroz pesme i opisana u literaturi. Broj njenih ”uloga” u filmovima je poduži. Svaki film o Oktobarskoj revoluciji morao je da i nju prikaže. Najupečatljiviji kadrovi tačanke vezani su za jednog američkog autora, inače glumca! Voren Biti je u filmu ”Crveni”, koji je sam i režirao, prikazao izvanredno tačanku na delu. Sekvenca je dostojna najbolje ruske škole.

Prilikom napada Belih na voz koji je bio zamaskiran kao transportni, Crveni iz vagona kreću na juriš tačankama. Na jednoj od njih je i Džon Rid (igra ga Voren Biti), novinar koji nije prezao da se svrsta na jednu stranu u ratu iz kog je izveštavao. ”Deset dana koji su potresli svet” jeste njegova zaostavština, kao i ”Crveni”, film koji se zbog svoje dužine prikazivao u dva dana. Podsetimo da je Biti jedini oskar dobio ne kao glumac, već kao autor tog filma. U kompjuterskoj igri Tom Clany’s Rainbow Six Siege iz 2015. godine pojavljuje se operator Rus kog zovu Tačanka i koji uspeva da postavi DP (Дегтярёва пехотный, индекс ГАУ — 56-Р-321)  na tronožni stativ.