Trofejno oružje i njegova sudbina

KAD TOPOVI UTIHNU

Šta se događa kad se završi rat, potpiše primirje i proglasi ”mir”? Pobednici slave, poraženi traže razloge i opravdanje za poraz, a većina pati – na ovaj ili onaj način. O sudbini zarobljenika, prograninh, izbeglica, raseljenih, već smo pisali u tekstu ”Operacija Kilhoul”. Uverili smo se da je ta, gigantska operacija, za relativno kratko vreme koliko-toliko sanirala stanje, ali niko nikada nije mogao, niti će moći, da vrati nekadašnji život, uspomene, razorene porodice, pa i čitave narode. Uporedo s tim procesom, države pobednice imale su još jednu brigu i ”slatku muku”: šta sa brdima trofejnog oružja i ratnog materijala? Šta se događa posle komande ”položi oružje!” i kuda se to oružje prosleđuje? Za ovu operaciju niko nije rezervisao naslovne strane, ni ordenje. O tome je reč u ovom osvrtu. Trofejno oružje i drugi ratni materijal imale su tokom rata sve zaraćene strane. Međutim, na kraju rata, kada se podvukla crta, pobednici su odnosili sve. Pri tom su imali i taj problem – šta uraditi s ogromnim količinama zaplenjenog materijala? Kako ga sortirati, lagerovati, čuvati, ili koristiti po potrebi?  Devedesetih godina, na očigled cele SFRJ, uverili smo se da ništa nije za bacanje, kada su iz magacina izvučena odavno zaboravljena sredstva i oružja.

Opredelio sam se za analizu tog problema na primeru SSSR stoga što je srazmerno najveći teret rata i sve što on sa sobom nosi, bio upravo na Istočnom frontu. Najveći front u istoriji ljudskog roda bio je i poprište logističkih bitaka, ogroman potrošač, nezasit u svakom smislu te reči. Od pet poginulih nemačkih vojnika, četiri su poginula na tom frontu. Svaki drugi poginuli na evropskom ratištu bio je pripadnik RKKA. Na putu ka frontu i s fronta zabeleženo je oko 12% svih gubitaka. Milione ljudi trebalo je nahraniti, obući, snabdeti municijom, gorivom, itd, itd. Stoga je opravdan razlog da se pozabavimo upravo na ovom primeru – kako su Sovjeti rešavali problem ratnih trofeja, s obzirom na to da su na svom putu do Berlina prošli kroz osam država i tamo zaticali sve i svašta.

Nemački pohod jeste bio blickrig, ali nije bio šetnja kroz prostranstva zapadnog dela Sovjetskog Saveza. Trofeje su Sovjeti počeli da osvajaju već u prvim nedeljama rata. Bez obzira na poraze i stalno povlačenje, zahvaljujući ogromnoj količini tehnike i angažovanog ljudstva, mnogo toga je palo u ruke Crvenoj Armiji. Do kraja 1941. godine uprava Oklopnih jedinica formirala je Odeljenje za evakuaciju i prikupljanje zaplenjene opreme. Ono je delovalo na osnovu naredbe ”O ubrazanju rada na evakuaciji zaplenjenih oklopnih i sopstvenih  vozila sa bojišta”. Najunosniji period tek je stizao. Tokom 1942. i 1943. godine prikupljeno je na ratnoj prostoriji najviše trofeja, ukoliko ne računamo preuzimanje ukupnog ratnog plena svih vrsta posle kapitulacije Nemačke. Za razliku od Prvog svetskog rata, koji je bio relativno statičan u odnosu na Drugi, veliki broj jedinica, čak i u rangu divizija i korpusa, padao je u okruženje ili u zarobljeništvo, pa se nametnula potreba da se prikupljanje do tada neviđenog, ogromnog, plena (trofeja) dalje sistemski uredi.

Tako je petog januara 1943. godine J.V. Staljin potpisao Rezoluciju Državnog komesarijata odbrane o ”Prikupljanju i uklanjanju trofejne imovine i obezbeđivanju njenog skladištenja”. Jasno je bilo da se tom poslu moralo pribeći sistematski i temeljno, bez improvizacija koje su do tada bile najčešći, iznuđeni način rešavanja problema. Za predsednika Komisije postavljen je maršal Buđoni. Čovek koji je u Građanskom ratu i Oktobarskoj revoluciji iskazao veliku ličnu hrabrost i talenat, u Drugom svetskom ratu bio je beskoristan, no njegovo ime i autoritet bili su za ovu priliku sasvim dovoljni. Pravi pokretač i motorna snaga te komisije bio je general-potpukovnik Vahitov koji je bio postavljen za načelnika trofejnog sektora. Do tada se zaplenjeni materijal nalazio pod jurisdikcijom  načelnika pozadine frontova, na osnovu privremenih uputstava s najvišeg vrha.

Više puta smo se uverili, na raznim primerima, da je SSSR bio birokratizovan sistem, što je ovom prilikom imalo povoljne posledice. Rad je bio spor, ali temeljan, pa se tako lakše  očuvao i koristio trofejni fond. Godine 1943. formiran je Trofejni komitet u sklopu Državnog komesarijata za odbranu i na njegovo čelo postavljen je maršal Klim Vorošilov, još jedna od legendi koju Staljin nije mogao drugačije da iskoristi. U Stavki su njih dvojica (Buđoni i Vorošilov) bili dekoracija i više su smetali svojim konzervativnim teorijama i autoritetom koji iza njihovih leđa nije nimalo važio. Sam Vorošilov bio je lično veoma hrabar čovek i izvanredan strelac, pa je njegovim imenom nazvan i poseban sistem nagrada u streljaštvu ”Vorošilovski strelac”, što bi moglo da bude zasebna tema nekom prilikom. Vorošilov je zatekao već opisanu situaciju – s bojišta se uzimalo sve, a koristilo sve što je moglo da se koristi. Jednog momenta je Zapadni front (sovjetski naziv za Istočni front) imao čak i dva ”posebna tenkovska bataljona B” koji su korišćeni za razne prepadne akcije iznenađenja. Kao dobar administrator, Vorošilov je uradio ono šta je nabolje znao – formirao je specijalne trofejne brigade, pri čemu je u taj proces uveo savezničke vojske, ali i stanovništvo, motivišući ih za prikupljanje plena, o čemu će nešto kasnije biti reči.

Ovaj postupak, prikupljanje plena s ratne prostorije, treba razlikovati od ”legalizovanih trofeja”, odnosno ”suvenira” koji su uzimani po ulasku RKKA na teritoriju Nemačke. Specijalnom uredbom NKO sovjetskim borcima bilo je dozvoljeno da u roku od mesec dana po zauzeću određene linije mogu u otadžbinu da šalju privatne pošiljke s trofejnim nemačkim predmetima. Ti predmeti su bili isključivo lični izbor vojnika i rezultat njihovog snalaženja, a najzastupljeniji u toj gami ”suvenira” bili su: žestoka skupocena pića, duvan, lekovi (streptomicin i penicilin), noževi, časovnici i antikvarne vrednosti (zidni satovi, srebrni pribor, ordenje). Među tim predmetima mogli su se naći i bicikli, toaletne i električne istalacije, prekidači, slavine, čak i kade; najkraće – sve ono što je moglo vešto da se spakuje i pošalje, kako bi primalac to mogao sigurno da dobije. Tako organizovano prikupljanje trofeja smesta je formiralo crnu berzu jer su Nemci umeli dobro da sakriju svoje vrednosti, a pobednici, posle osvetničke euforije, nisu pitali za cenu, pogotovo što su valuta bili  prehrambeni materijal i odeveni predmeti svih vrsta. 

Kako je teklo prikupljanje plena

Kako smo već naveli, organizovano prikuljanje krenulo je s proleća 1942. kada su Nemci odbačeni od Moskve. Šta se, međutim, tada našlo u centru pažnje?  Na osnovu naredbe  br. 0214 od 25. marta 1942. godine, izdato je još 15 uredbi u vezi s prikupljanjem, knjigovođenjem i skladištenjem crnih i obojenih metala! Državni komitet će od sredine 1943. godine početi da odobrava plan isporuke metalnog otpada fabrikama u pozadini. Zadaci i ovlašćenja Uprave za materijalne resurse biće prebačeni Trofejnom komitetu, a predstavnici tog tela biće detaširani na sve frontove s jasnim uputstvima koja su predviđala poslove obračuna, knjigovođenja, prikupljanja, privremenog skladištenja i iznošenja zaplenjenog i domaćeg oštećenog ratnog materijala. U tu masu ušlo je i staro gvožđje sredstava koja nisu bila plenjena ili oštećena, već im je istekao resurs (vagoni, lokomotive, prevozna sredstva, sve vrste oruđa, plovila, itd).

Trofejni komitet je uveo i jednu novinu u ovaj posao. Propisan je ”Podsetnik o prikupljanju zaplenjenog oružja i imovine” gde je posebna rubrika regulisala ”Motivisanje lokalnog stanovništva za prikupljanju trofeja i domaćeg oružja i imovine”. Razlog je bio dalekovid: ne samo da je prikupljena neverovatna količina oružja, već se država na taj način postarala da predupredi problem nelegalnog posedovanja oružja. Ustanovljen je cenovnik za pronađene stvari:

• Ispravan šlem: tri rublje.
• Deset ispravnih šlemova – 40 rubalja.
• Pedeset ispravnih šlemova – 250 rubalja.
• Sto ispravnih šlemova – 600 rubalja.
• Za svaki šlem preko 100 komada doplaćivano je po šest rubalja.    
• Za nemačke šlemove nagrada je umanjivana za četvrtinu. 
• Za kratko i dugo oružje i MES nije postojao cenovnik.  

Kako je stanovništvo postupalo? Prikupljen plen predavan je predsedniku mesnog veća ili Kovhoza, uz detaljan obrazac o primopredaji materijala. Oni su dalje obaveštavali lokalna odeljenja za trofejno naoružanje koja su se starala o preuzimanju i daljem distribuiranju. Mora se reći da je ova akcija bila izuzetno uspešna. Prema Centralnom zavodu za statistiku SSSR prosečna mesečna plata 1945. godine iznosila je kod naučnika 66,3 rublje, železničara 52,9 rubalja, državnih činovnika i administacije 50,9 rubalja, a rečna mornarica (građanska i privredna) imala je prosečnu platu od 49,9 rubalja. Računica je jednostavna – za sto šlemova mogli ste (za kratko vreme), dobiti deset mesečnih plata jednog naučnika! Država je raspolagala praktično neograničenim svotama novca i on nije bio problem. Problem je bilo naći ljude i sredstva. 

Centralna komisija (Buđoni-Švernik) nije se pokazala doraslom tom poslu, pa ju je Staljin bezbolno pretvorio u već opisani Trofejni komitet Vorošilova. On je trofejnim odredima propisao ”Pravilnik o trofejnim organima, jedinicama i ustanovama RKKA” koji je stupio na snagu 28. aprila 1943. godine. Dalje je usledilo finalno detaljisanje te mreže – Trofejni komitet imao je Odeljenje za kontrolu i frontovske kontrole plenjenih sredstava. Frontovske kontrole bile su od 1945. godine potčinjene, radi lakše koordinacije, komandi frontova. Sve to nadgledao je i kontrolisao SMERŠ, što je jasan znak koliko je državi bilo važno da proces prikupljanja i sprečavanje razvlačenja, krađe i nestajanja sredstava bude kontrolisan i efikasan.  Početkom 1944. godine ovoj službi dodeljeno je pet specijalnih elektromotornih vozova, veliki broj tegljača sa sistemom za kipovanje i kranovima, kao i značajna količina pokretnih radionica s najrazličitijim vrstama alata.

Prema izveštajima Trofejne komisije, u periodu od 1943. so 1945. godine prikupljen je neverovatan broj tehnike:

• 24.615 tenkova i samohodnih oruđa.
• 68.000 topova.
• 30.000 minobacača.
• 257.000 mitraljeza i puškomitraljeza.
• 3.000.000 pušaka.
• 114.000.000 granata.
• 16.000.000 mina.
• 2.000.000.000 metaka različitog kalibra.
• 50.000 transportnih sredstava.

Ukupna težina upotrebljivog crnog metala iznosila je 10.000.000 tona, uključujući 165.605 tona obojenog metala.

Od 1944. godine u Rusiji, posebno u velikim gradovima, bile su priređivane izložbe trofejnog materijala. Stalni šef tih originalnih izložbi bio je general-potpukovnik Rafail Petrovič Hmeljnicki. No, on nije imao samo zadatak da pravi izložbe i da se ponosno kraj njih fotografiše, već i da odmah potom organizuje njihovu popravku i vraćanje u stroj, sada pod drugom zastavom. Tako je vozni park SSSR popunjen sa 60.626 vozila, što je predstavljalo oko devet procenata ukupnog voznog parka te države.

Metodologija prikupljanja

Ruska reč  скирда označava duguljasti plast sena na otvorenom. Takvi plastovi su u artiljerijskim bazama (podsetimo se da su oni imali prvi kao zadatak prikupljanje trofeja) bili visoki po tri-četiri metra i dugački desetine metara i nisu previše ličili na plastove. To su bila brda zarđalog, često i polomljenog streljačkog naoružanja. Nije bilo drugog načina da se u toku borbi mirno, bez pritiska, taj materijal sortira i obrađuje. Jednostavno su u gomili tovareni u teretne vagone i slati u pozadinu. Pozadina, koja je inače bila preopterećena radom za front, ali i za građanstvo, nije takođe imala vremena ni mnogo mogućnosti da se time bavi, već se čekao kraj rata da se to sistematski uradi.

Čak je i sam istovar bio naporan, pa i opasan! Često su u oružjima ostajali meci u cevima, pa bi usled treskanja i grubog istovara dolazilo do samoopaljenja i, naravno, različitih ishoda, uključujući i fatalne. Za razliku od fronta, ovde se nije znalo odakle dolazi opasnost, da li su mine razoružane, imaju li odloženo dejstvo, itd, itd. Kada se moglo, posle razdvajanja tog ”šuta”, pristupalo se popravci, odnosno reparaciji. Streljačko oružje se potapalo u kade s rastvorom za odmašćivanje, zatim bi se repariralo, uz završnu zaštitu za dugotrajno skladištenje. Najviše je bilo nemačkog oružja, zatim italijanskog, francuskog, i svih drugih, savezničkih ili okupiranih zemalja. Interesantno je da je najmanje bilo japanskog oružja. U baze za obradu trofejnog oružja stizala su čak i oružja iz lendliza jer su i ona u toku borbi(po dva-tri puta) menjala svoje vlasnike. 

Šta se sve moglo naći u trofejnim skladištima?  Dominirali su nemački pištolji, kako vojni, tako i policijski. Vrlo malo je bilo ”Mauzera” raznih modifikacija, a našlo se priličan broj čeških modela, belgijskih, američkih, francuskih, kao i poljskih. S obzirom da su glavni kontingenti počeli da stižu u sibirske baze za trijažu u zimu 1945-1946. godine, pedesetotonski vagoni ”Pulman” s četiri osovine, bili su krcati ovim kratkim cevima. Oni su, bez ozbira što je tu bilo dragocenih modela i retkih primeraka, istovarivani na ledinu gde bi čekali proleće. Međutim, s dugim cevima situacija je bila nešto drugačija. Puške K 98 sistema ”Mauzer” izdvajane su za potrebe snajperskih jedinica ali i sibirskih lovaca, a prioritet u reparaciji imali su puškomitraljezi i jurišne puške. Mnogim puškomitraljezima nedostajali su sitni, ali važni delovi, pa su u mašinbravarskim radionicama izrađivani po potrebi.

Jasno je da je prednost u obradi plena bila na strani teške vojne opreme. Nekoliko stotina oklopnih vozila reparirano je za vreme rata i kasnije. Većina je prevezena u pozadinu u dobrom stanju. S obzirom na to da su Sovjeti imali ogromnu proizvodnju oklopne tehnike, značajno veći deo ove opreme gutale su peći specijalizovanih čeličana (ne može svaka čeličana da topi tenkovski čelik, a da ne poremeti standardnu proizvodnju). Upotreba nemačke oklopne tehnike (osim u specijalne, prepadne svrhe) nije bila praktična iz poznatih razloga. Poznat je slučaj aktivnog korišćenja ”Pantera” mada se od toga brzo odustalo jer su uvek nedostajali odgovarajuća municija ili rezervni delovi. Ipak, za vreme rata zaplenjeni tenkovi korišćeni su kao DOTOVI, odnosno statične otporne i stražarske tačke oko važnih objekata. Posle rata jedan deo tenkova završio je u brojnim muzejima, zatim kao deo spomeničkih kompleksa, a najveći deo na strelištima gde su gađani do neprepoznatljivosti.  Sa avijacijom stvar je stajala drugačije. Malo nemačkih aviona palo je u sovjetske ruke. Prava dragocenost bila je zapleniti Me-262 (sve do sredine pedesetih, ovi avioni bili su u španskoj službi). U SSSR je iz tog lovca razvijen Su-9.

Međutim, baze za prikupljanje, obradu i reparaciju sredstava, kao i skladišta RR,  nisu bili poslednja stanica za veliki broj trofejnih jedinica. Sovjeti su u tajnosti pažljivo isplanirali operaciju ”Nezamislivo” (Немыслимое). Krenulo se od pretpostavke o skorom mogućem sukobu s dojučerašnjim saveznicima, pa bi svako oruđe bilo od koristi. Međutim, strasti su se stišale, a pragmatični Sovjeti su prodavali trofejnu opremu širom Afrike, Azije i Južne Amerike. 

Trofeji danas

Pored toga što su masovno, ali diskretno (koliko je to uopšte moguće) prodavani širom sveta, sovjetski trofeji su značajno obogatili muzejske zbirke, funduse filmskih i pozorišnih studija i ustanova, školske učionice za predvojničku obuku, poligone i strelišta, lične kolekcije, komercijalno tržište lovaca, streljačke klubove, itd, itd. Svako ko je imao valjan razlog, pri tom društveno koristan, mogao je da dođe do tog oružja, pod odgovarajućim uslovima.  Kako možemo videti s raznih fotografija, zahvaljujući nemačkoj pedanteriji i fabričkoj preciznosti u izradi, mnogo trofeja doživelo je više puta ”drugu mladost”, pa možemo i ono najosetljivije, streljačko naoružanje dugih cevi (automate, jurišne puške, puškomitraljeze) videti i danas na ratištima širom sveta. Izuzetnu upotrebnu vrednost pokazala su i oruđa (topovi, minobacači) kod kojih se nalazi minimum pokretljivih delova sklonih kvarenju, a izrada i robusnost im garantuju da će još dugo biti u upotrebi…i prelaziti iz ruke u ruku.

Interesantno je, međutim, da je jedna odluka Ministarstva odbrane RF uzburkala javnost (bolje rečeno – ciljne grupe hobista i kolekcionara). U vojnim skladištima Vladimirske oblasti nalazilo se oružje za koje se pouzdano znalo da se više neće koristiti (bilo zbog zastarelosti, bilo zbog municije, rezervnih delova i sličnih problema), pa je Ministarstvo odbrane (Миноборони, kako Rusi vole da skraćuju nazive) odlučilo da stokove kratkih cevi pretopi u čeličanama, a da tako dobijen čelik iskoristi za stepenice glavnog vojnog hrama Rusije, koji je nedavno otvoren u parku Patriota kod Moskve. Odluka je doneta 25. januara 2019. godine i predstavljala je simboličan čin, da se ka pravoslavnoj svetinji krene gazeći po neprijateljskom oružju. Na internetu je buknula vatra, a reči kao što su ”vandalizam”, ”varvarstvo”, ”glupost”, ”apsurd” svakog dana su nemilice pripisivane Ministarstvu. Pokušano je i s peticijom koja je bila neuspešna (oko 2000 potpisa), predlozima da se to oružje podeli muzejima i školama (što je već odavno urađeno), pa je ova ”pobuna” slegla, a hram je, kao što znamo, činodejstovan. 

Nesumnjivo je da su i druge zemlje-pobednice (pa i naša) imale koristi od trofejnog oružja (bilo direktnom upotrebom, bilo kopiranjem), no to je bilo, kako sam već naveo, srazmerno manje nego na Istočnom frontu. Setimo se da su čak i neiskorišćena (ili malo korišćena sredstva) iz Lendliza vraćana Amerikancima, a da ih oni uopšte posle toga nisu ni koristili jer su imali svoju, prestižnu produkciju gde su dominirali drugi kalibri, sistemi, itd. Nadam se da će ovaj tekst biti povod drugim istraživačima da se pozabave putevima trofeja u tim zemljama, pa i u našoj. Sa stanovišta kolekcionarstva, teren nekadašnje Jugoslavije bio je i ostao izuzetno cenjen i interesantan.