[Analiza] Koji školsko-borbeni avion lokalne prozvodnje može služiti za prelazak na letenje Rafalima u RV Vojske Srbije?

Koji bi školsko-borbeni avion srpske prozvodnje došao u obzir kao avion na kojem će se obučavati piloti Ratnog Vazduhoplovstva Vojske Srbije za obuku i prelazak na letenje francuskim Rafalima?

Naime, svedoci smo da se modernizacija tranažno-borbenog aviona G-4 “Supergaleb” do danas nije desila, a kako stvari stoje neće se desiti ni u narednih par godina, o čemu sam objavio video rad koji možete pogledati klikom ovde.

Takvo stanje u trenažnoj avijaciji Vojsku Srbije dovodi u poziciju da razmišlja da li ovaj svakako jedan od najboljih jugoslovenskih vojnih aviona zameni kupovinom školsko-borbenih aviona u inostranstvu ili pak da razvije domaći mlazni trenažni avion, koji bi bio i laki lovac i jurišni avion?

Zašto se opcija razvoja domaćeg mlaznog trenažnog aviona nameće kao jedna vrlo primamljiva alternativa?

Pre svega, jer su aktuelni školsko-borbeni avioni koji se danas nude na svetskom tržištu izuzetno skupi kao na primer Leonardov M346 “Master” koji u čistoj trenažnoj varijanti košta 25 miliona američkih dolara koliko košta i jedan višenamenski borbeni avion JF-17 “Thunder”.

Malezija je kupila naoružanu varijantu južnokorejskog trenažnog aviona FA-50 “Golden Eagle” za 43,5 miliona američkih dolara za jedan avion, pa se kao najpovoljnije varijante za kupovinu ističu ruski Jak-130 i kineski L-15 koji je nastao iz ruskog Jak-130.

Zbog sankcija nametnutih Rusiji od strane Zapada, očigledno je da kupovina mlaznog trenažno-borbenog aviona Jak-130 nije moguća, a prema rečima predsednika Srbije to nije moguće ni u slučaju nabavke kineske vojne avijacije, što uključuje i izvrsni mlazni trenažno-borbeni avion L-15 kojeg su kupili i Ujedinjeni Arapski Emirati i to njih 12 sa opcijom za kupovinu još 36.

Zato se treba potsetiti da je Srbija još pre dvanaest godina nudila kooperaciju Ujedinjenim Arapskim Emiratima da zajedno razvijemo i proizvedemo mlazni trenažno-borbeni avion koja se do danas nije ostvarila.

A šta smo tada nudili Arapima da zajedno razvijemo i proizvedemo kao LIFT avion odnosno Lead In Fighter Trainer?

Naime 2012 godine se dogodila poseta delegacije Srbije predvođene prvim potpredsednikom vlade i ministrom odbrane Srbije Aleksandrom Vučićem, u kojoj su bili i ministar finansija i privrede i predstavnici kompanije „Jugoimport-SDPR“, Ujedinjenim Arapskim Emiratima radi prezentacije mogućnosti srpske odbrambene industrije u domenu razvoja i proizvodnje vazduholovnih platformi i sredstava.

Posle te posete izdato je šturo objašnjenje, u kojem se kaže da je Ujedinjenim Arapskim Emiratima ponuđen zajednički razvoj i proizvodnja supersoničnog školskog aviona, što je izazvalo i nedoumicu: kako i na osnovu čega bi to Srbija mogla da pokrene proizvodnju supersoničnog školskog-borbenog aviona? 

Da li to realno i može li to uopšte da uradi srpska vojna industrija na sadašnjem nivou tehnologije i tehnike? 

A šta smo to tad ponudili Ujedinjenim Arapskim Emiratima?

Tada je naša ponuda bila raznovrsna, a najatraktivniji projekti, za koje je domaćin pokazao veliki interes, bili su raketni sistem „Alas“ u protivbrodskoj verziji sa dometom do 50 km, kao i tri različita tipa aviona za obuku pilota i za borbena dejstva. 

Turboprop trenažni avion „Kobac“, u verziji COIN za protivteroristička i protivgerilska dejstva, koji po svojim taktičko-tehničkim karakteristikama spada u vrh takvih aviona te kategorije. 

Turboprop avion „Kobac“ je  projekat malog rizika, on je prirodni naslednik projekta „Lasta“, pa za njegovu finalizaciju nisu potrebne nove razvojne i proizvodne tehnologije. 

Za razvoj COIN aviona „Kobac“ i integraciju svih podsistema odgovaran je Vojno-tehnički institut iz Žarkova, dok je napadno-navigacioni sistem projekat stručnjaka kompanije „Jugoimport-SDPR”, kao nastavak razvoja upravo završenog NNS-a za modernizaciju srednjih višenamenskih helikoptera, što je već i urađeno u Iraku na helikopterima „Mi-17”. 

Avioni za naprednu obuku sa turboelisnim motorom i naprednom avionikom, kao što su švajcarski „Pilatus PC-9“, PC-11, PC-21, američki „Teksan“, južnokorejski KT-1, brazilski „Tukano“ i „Supertukano“, su danas vrlo traženi školsko-borbeni avioni na svetskom tržištu i u tom svetlu srpski „Kobac“ i danas ima dobre izglede za prodaju. Osvajanje njegove proizvodnje vrši kompanija „Utva“ uz učešće više fabrika srpske vojne industrije, „Teleoptik“, Prva Petoletka Trstenik itd.

Drugi ponuđeni projekat Arapima je bilo obnavljanje proizvodnje jurišnog aviona „Orao“ u verziji LIFT koje je zahtevalo značajnije doinvestiranje u razvojne i proizvodne resurse, obnavljanje ranijih korišćenih tehnologija i proširenje kadrovske baze, jer su svih 17.000 nacrta i planova za avion „Orao“, celokupna dokumentacija i svi alati ostali u Srbiji.

Treći vazduhoplovni projekat koji smo tada ponudili Emiratima jeste projekat nekadašnjeg jugoslovenskog nadzvučnog aviona skraćeno nazvan NA. 

Tada su ga Arapima ponudili u varijanti LIFT. 

Program jugoslovenskog nadzvučnog aviona je bio tehnički i tehnološki vrh dostignuća SFRJ, domaći višenamenski borbeni avion četvrte generacije. 

Naime, krajem osamdesetih godina Jugoslavija je završavala taj projekat, kada je ostvarena vrlo sadržajna saradnja sa dve vodeće svetske kompanije iz Francuske i Velike Britanije, urađeno je devet varijanti za avion jednosed i dve varijante za dvosed. 

Sva potrebna ispitivanja u aerodinamičkim tunelima u Žarkovu bila su završena. Analizirali smo i četiri motora svetskih proizvođača motora: „Snecma“, „Rolce-Royce“, “General Electric”, „Pratt & Whitny“, tri vrste uvodnika vazduha i nekoliko tipova radara „Thompson CSF“, „Feranti“, „Ericsson“. 

Definisana je optimalna aerodinamička koncepcija, avion je zapravo bi kopija francuskog „Rafala“, utvrđeni su osnovni elementi konstrukcije, mase i centraže i definisan je stajni trap. 

Trebalo je da leti maksimalnom brzinom od 1,88 maha, urađeni su i svi potrebni proračuni strukture aviona, usvojeni zakoni upravljanja i definisane četvorostruke električne komande leta, sa potrebnim magistralama podataka i računarom misije…

Svi ti navedeni radovi predstavljaju dobru osnovu za nastavak razvoja NA u verziji aviona LIFT imajući u vidu da aparati LIFT imaju niže taktičko-tehničke karakteristike od započetog NA, potrebno je manje novih tehnologija, pa bi novi NA imao za 20 do 30 odsto smanjene taktičko-tehničke karakteristike, upravo toliko koliko to zahtevaju avioni LIFT. 

Osim toga, danas se najbitnije i najsloženije avio-komponente daleko lakše nabavljaju nego pre 20 godina.

Novi NA u LIFT dvosedoj verziji leteo bi brzinom od 1,6 maha, doleta do 3.500 km, a plafon leta bi mu iznosio 17.000 metara.

Bio bi naoružan topom od 30 mm, na ukupno 11 podvesnih tačaka, a nosio bi 6.000 kg bombi i raketa, uključujući i projektile vazduh–vazduh. 

Svi planovi, proračuni, sva dokumentacija za avion NA su u Srbiji, pa bi uz ulaganje strateškog partnera u proizvodne kapacitete Srbija mogla da napravi NA u verziji LIFT. 

Fabrika „Utva“ je krajem osamdesetih godina i napravila nove hale upravo za proizvodnju NA. 

Ujedinjeni Arapski Emirati su kupac danas najprestižnijih i najskupljih vojnih proizvoda, ali ta zemlja ulaže i u sopstveni razvoj i proizvodnju, kao i u kooperaciju sa drugim državama. 

Srpska delegacija je prezentovala mogućnosti naše vojne industrije političkom i vojnom vrhu Emirata koje i danas predstavlja naše tehničko i tehnološko blago u domenu avijacije, ali do danas do zajedničke saradnje na planu proizvodnje vojnih vazduhoplova nije došlo.

To ipak ne znači da Srbija ne bi mogla u saradnji sa susednim zemljama kao što su Mađarska, Rumunija i Bugarska da razvije novi trenažno-borbeni avion, jer su sve tri navedene zamlje u fazi kupovine novih višenamenskih borbenih aviona, pa će im trebati bar po jedna eskadrila i modernih mlazno-borbenih trenažnih aviona, što zajedno sa potrebama srpskog ratnog vazduhoplovstva znači proizvodnju od bar 60 letelica.