Tridesetog oktobra 1961. godine, u jeku Hladnog rata, sovjetski strateški bombarder Tu-95 poleteo je prema arktičkom arhipelagu Nova zemlja noseći teret kakav nijedan avion pre njega nije ispustio. U njegovom trupu nalazila se eksperimentalna termonuklearna bomba toliko velika da je za njeno nošenje letelica morala biti posebno prepravljena. Sovjetski konstruktori godinama su razvijali nuklearno oružje sve veće snage, ali ovaj projekat prevazilazio je dotadašnje granice i po dimenzijama i po očekivanoj energiji eksplozije.
Sjedinjene Države i Sovjetski Savez tada su se nadmetali u razvoju strateških bombardera, interkontinentalnih raketa i termonuklearnih bojevih glava. Pored neposredne vojne namene, nuklearna ispitivanja služila su kao demonstracija tehnološke moći i politički instrument odvraćanja. Sovjetsko rukovodstvo želelo je da pokaže da raspolaže sposobnošću izrade oružja čija je razorna snaga daleko veća od svega što je prethodno testirano.
Upravo je taj eksperiment ušao u istoriju pod nazivom „Car-bomba“. Njegovi efekti zabeleženi su instrumentima i filmskim kamerama, dok su pojedini snimci decenijama ostali nedostupni široj javnosti. Tek 2020. godine Rusija je objavila opsežnu arhivsku dokumentaciju koja je omogućila detaljniji pogled na pripreme, let bombardera i trenutak najveće nuklearne detonacije koju je čovek ikada izveo.
Šta je bila Car-bomba i ko ju je razvio?
Car-bomba, poznata pod oznakama AN602 i RDS-220, bila je sovjetska eksperimentalna termonuklearna avionska bomba, nezvanično nazivana i „Veliki Ivan“. Razvijena je u okviru sovjetskog nuklearnog programa, pod rukovodstvom naučnog kolektiva u kojem su bili Julij Hariton, Andrej Saharov, Jurij Trutnjev, Jurij Babajev, Viktor Adamski i Jurij Smirnov. Završna faza projekta intenzivirana je tokom 1961. godine, kada je sovjetski lider Nikita Hruščov zatražio demonstraciju izuzetno snažnog termonuklearnog oružja.
Bomba je bila duga približno osam metara, prečnika oko 2,1 metar i mase između 26 i 27 tona, zavisno od izvora. Njene dimenzije prevazilazile su standardne mogućnosti sovjetskih bombardera, zbog čega je Tu-95 posebno modifikovan za transport i izbacivanje tako velikog tereta. Dobijena varijanta, poznata kao Tu-95V, imala je izmenjen bombni prostor i sistem za nošenje bombe, čiji je deo tokom leta ostajao izvan kontura trupa.
Za razliku od prvih atomskih bombi, čija energija nastaje cepanjem teških atomskih jezgara, AN602 koristila je višestepenu termonuklearnu konstrukciju. Njena ukupna energija poticala je prvenstveno iz procesa nuklearne fuzije, pokrenutih početnom fisijskom eksplozijom. Takvo rešenje omogućavalo je dostizanje snage koja se merila desetinama miliona tona TNT-a.
Zašto je snaga smanjena sa 100 na 50 megatona?
Prvobitna konstrukcija omogućavala je teorijsku snagu od približno 100 megatona, odnosno energiju ekvivalentnu eksploziji 100 miliona tona TNT-a. Međutim, sovjetski konstruktori odlučili su da testiraju verziju približno upola manje snage, koristeći olovo umesto uranijuma u pojedinim elementima termonuklearne konstrukcije. Time je smanjen doprinos dodatne fisije ukupnoj energiji eksplozije, ali i količina radioaktivnih produkata koji bi nastali tokom detonacije.
Prema tehničkim analizama, približno 97 odsto energije testirane konfiguracije poticalo je iz termonuklearnih reakcija, dok je udeo fisije bio znatno manji nego kod prvobitno projektovane verzije. Zbog toga je Car-bomba ponekad opisivana kao relativno „čista“ termonuklearna bomba, mada taj izraz ne podrazumeva odsustvo radioaktivnosti, zračenja ili drugih katastrofalnih efekata. Eksplozija pune projektovane snage proizvela bi znatno veću količinu radioaktivnih produkata i još teže posledice po okolinu.
Kako je izvedeno testiranje 30. oktobra 1961?
Posebno modifikovani Tu-95V poleteo je sa aerodroma Olenja na Kolskom poluostrvu, uz pratnju aviona Tu-16 koji je učestvovao u dokumentovanju eksperimenta. Bomba je izbačena sa visine od približno 10.500 metara, uz pomoć ogromnog padobranskog sistema koji je usporavao njeno propadanje. Time je posadi bombardera obezbeđeno dodatno vreme da se udalji od područja detonacije, iako je zadatak i dalje nosio izuzetno visok rizik.
Eksplozija je izvedena u 11.32 časova po moskovskom vremenu, na visini od približno 4.000 metara iznad poligona na Novoj zemlji. Oslobođena energija procenjena je na oko 50 megatona, što odgovara eksploziji 50 miliona tona TNT-a. Vatrena lopta dostigla je prečnik od približno osam kilometara, dok se ogromni oblak u obliku pečurke podigao na visinu od oko 60 do 65 kilometara.
Udarni talas zahvatio je ogromno područje Arktika, a atmosferski poremećaji registrovani su instrumentima na velikim udaljenostima, pri čemu je talas više puta obišao Zemlju. Bljesak eksplozije mogao se videti stotinama kilometara daleko, dok su u udaljenim naseljima zabeležena oštećenja prozora. Bombarder je uspeo da se udalji i vrati u bazu, čime je završeno najmoćnije poznato nuklearno ispitivanje u istoriji.
Šta je eksplozija od 50 megatona zaista značila?
Snaga Car-bombe bila je približno 3.300 puta veća od snage američke atomske bombe bačene na Hirošimu 1945. godine, čija se energija procenjuje na oko 15 kilotona TNT-a. Najsnažnije američko nuklearno ispitivanje, Castle Bravo iz marta 1954. na atolu Bikini, dostiglo je 15 megatona, odnosno manje od trećine snage sovjetskog eksperimenta. Car-bomba ostala je daleko ispred svih drugih javno dokumentovanih nuklearnih detonacija.
Ipak, razorna moć nuklearne eksplozije ne raste linearno sa ukupnom energijom, pa deset puta snažnija bomba nema automatski deset puta veći radijus razaranja. Efekti zavise od visine detonacije, konfiguracije terena, atmosferskih uslova i vrste objekata koji su izloženi udarnom talasu i toplotnom zračenju. Zbog toga se snaga izražena u megatonama ne može neposredno pretvoriti u površinu uništenja bez dodatnih parametara.
Upravo je poređenje pet najmoćnijih nuklearnih bombi ikada testiranih pokazalo koliko je sovjetski eksperiment odstupao od američkih i drugih sovjetskih ispitivanja. Međutim, ogromna snaga Car-bombe nije automatski značila i odgovarajuću vojnu prednost, posebno kada su u upotrebu počele da ulaze sve preciznije interkontinentalne balističke rakete.
Zašto Car-bomba nije postala standardno nuklearno oružje?
Osnovno ograničenje predstavljale su dimenzije i masa bombe, zbog kojih je njena upotreba zahtevala posebno prilagođen strateški bombarder. Sam avion morao je da priđe dovoljno blizu cilja da ispusti bombu, što je sa razvojem protivvazdušne odbrane i lovačke avijacije postajalo sve rizičnije. Interkontinentalne balističke rakete omogućavale su znatno brže napade sa velikih udaljenosti, bez neposrednog izlaganja posada neprijateljskoj odbrani.
Dodatni problem bila je činjenica da povećanje razorne snage nije donosilo proporcionalno povećanje vojne efikasnosti. Više manjih nuklearnih bojevih glava moglo je pogoditi različite ciljeve i pokriti mnogo šire područje nego jedna ogromna bomba, uz znatno veću fleksibilnost izbora ciljeva. Razvoj višestrukih nezavisno usmeravanih bojevih glava kasnije je dodatno potisnuo ideju o pojedinačnim nuklearnim punjenjima ekstremne snage.
Prema svedočenjima sovjetskih konstruktora, testirana Car-bomba bila je jedinstven eksperimentalni primerak, a ne standardizovana serijska avionska bomba. Pojedini istorijski izvori pominju kasnije pokušaje prilagođavanja srodnih konstrukcija vojnoj upotrebi, ali nema pouzdane potvrde da je originalna AN602 uvedena u redovno naoružanje sovjetskih strateških snaga. Njena najveća vrednost za tadašnje rukovodstvo SSSR-a bila je demonstracija tehnoloških mogućnosti i strateškog odvraćanja.
Rusija je tek 2020. objavila ranije tajne snimke eksplozije
Ruska državna korporacija Rosatom objavila je 20. avgusta 2020. dokumentarni film sa ranije nedostupnim arhivskim snimcima pripreme i testiranja Car-bombe. Materijal, prvobitno izrađen za sovjetsko državno i vojno rukovodstvo, prikazuje transport oružja, pripreme bombardera Tu-95V, izbacivanje bombe i samu detonaciju iz više uglova. Objavljivanje je organizovano povodom 75 godina sovjetske i ruske nuklearne industrije.
Film prikazuje vatrenu loptu koja se širi iznad arktičkog poligona, ogromni stub prašine koji se uzdiže sa tla i formiranje nuklearne pečurke koja je dostigla stratosferu i mezosferu. Ranije su bili poznati pojedini fotografski materijali i kraći snimci, ali je objavljena arhiva omogućila znatno potpuniji uvid u čitavu operaciju. Deo kadrova potiče iz pripremnih i probnih aktivnosti, zbog čega nisu svi prizori u dokumentarcu nužno snimljeni na sam dan detonacije.
Da li je eksplozija imala 50, 57 ili 58 megatona?
Različite vrednosti koje se pojavljuju u istorijskim i tehničkim izvorima potiču iz ranih procena snage izvedene detonacije. Američke analize prvobitno su ukazivale na približno 57 megatona, dok su pojedini izvori kasnije navodili 58 ili 58,6 megatona. Međutim, zvanični ruski podaci, objavljeni nakon raspada Sovjetskog Saveza, dosledno navode približno 50 megatona.
Zbog toga je 50 megatona najprimerenija vrednost za opis testiranja AN602, uz napomenu da se u starijoj literaturi sreću veće procene. Razlika ne menja istorijski rekord: nijedna druga potvrđena nuklearna eksplozija nije dostigla takvu snagu. Car-bomba ostala je jedinstven primer oružja čija je najveća istorijska uloga bila demonstracija razorne moći, a ne njegova upotreba u stvarnim vojnim operacijama.
