SOVJETI U VIJETNAMU

Kako je izgledao proleterski internacionalizam na delu kada je reč o najvećem lokalnom ratu u istoriji? Na Dalekom istoku, bogatom svim onim što je priroda podarila čoveku (osim mira), decenijama je tekla borba između Sovjeta i Zapada. Posle Drugog sv. rata ona je eskalirala i već u Koreji došlo je do manje-više otvorene konfrontacije. Vijetnam je bio logičan nastavak. 

Veze Vijetnamaca i Sovjeta bile su ideološke i geopolitičke prirode, ali vredi zabeležiti i detalj da su u odbrani Moskve 1941. godine učestvovali i vijetnamski dobrovoljci. U malom broju, ali ih je bilo. Nepoznati broj etničkih Vijetnamaca služio je na Dalekom istoku u specijalnim jedinicama NKVD. Ubrzo posle završetka rata Staljin je pomogao Ho Ši Minu u borbi protiv francuskih ekspedicionih snaga, pa je na teritoriji Vijetnama od 26. oktobra 1946. do 13. januara 1947. godine postojala sovjetska vojna misija.

Postoje i izveštaji o učešću pripadnika sovjetskih oružanih snaga u Prvom indokineskom ratu. U periodu od 1957. do 1961. godine specijalisti Pogranične vojske KGB SSSR obučavali su Vijetnamce koji su živeli duž granice. Taj zadatak bio je poveren N. F. Karacupi (Карацупа, Никита Фёдорович), pukovniku roda pograničnih snaga, heroju SSSR po kome je jedna od vijetnamskih karaula dobila ime. 

Nije bilo mnogo specijalista iz SSSR u Vijetnamu početkom šezdesetih godina. Godine 1960. na molbu vijetnamske vlade, komandant VTA (Военно-транспортная авиация), maršal avijacije N.S. Skripko poslao je grupu sovjetskih pilota kako bi obučila vijetnamske pilote i omogućila formiranje vazdušnog transporta.

Tada se već na teritoriji Laosa i Vijetnama stalno baziraju eskadrile transportnih aviona ”Li-2” i ”Il-14” koji su obavljali borbene zadatke prevoza ratnog materijala i žive sile. Godine 1961. na taj zadatak detaširane su posade 319. samostalnog helikopterskog puka ”Vladimir Ilič Lenjin”. Kasnije, 1964. godine, u Vijetnamu se našao i 339. transportni vazduhoplovni puk. U tom periodu već su bili angažovani i piloti 11. samostalne armije PVO. 

Pružavši pomoć Laosu u periodu od 1960. do 1963. godine, posade VTA SSSR obavile su više od 1.900 borbenih letova s naletom od 4.270 sati. Prevezle su 7.460 ljudi i 1.000 tona tereta, uključujući  i dostave padobranom koje su vršene s vijetnamskih aerodroma. Tada se dogodio i prvi ratni gubitak SSSR – 17. februara 1961. godine prilikom ispunjavanja zadatka poginuo je vojni specijalista, stariji poručnik A. N. Solomin. 

Posle 1965. godine situacija se naglo menja. Dotle su u Vijetnamu delovali samo delovi ”zelenih beretki” iz sastava Snaga posebne namene Armije SAD. Međutim, kada su počela masovnija i sve veća angažovanja Amerikanaca, ni ruski kontingent nije mogao da ispuni sve zahteve. U aprilu 1965. godine u Moskvu je doletela partijsko-državna delegacija koju je predvodio Le Zuan (Lê Duẩn), kasnije generalni sekretar KP Vijetnama. Na molbu za pružanje vojne pomoći, šestog jula 1965. godine Savet ministara SSSR doneo je uredbu ”№ 525—200” na osnovu koje je bila osnovana ”Grupa sovjetskih ratnih specijalista” (SVS). U saglasnosti s međuvladinim sporazumom, 16. aprila 1965. godine u Hanoj je stigla prva grupa. Tog dana su, preko Kine, stigli i raketaši (njih 200) iz Bakinskog okruga PVO, zajedno s tehnikom.  

Nije sve lako išlo u početku jer su odnosi Vijetnama, Kine i SSSR bili veoma složeni i različiti. To se jasno pokazalo i tokom posete delegacije Radničke partije Vijetnama u februaru 1964. godine. U samoj Moskvi oni su se susreli i sa delegacijom Nacionalnog oslobodilačkog pokreta Juga. Brojne zahteve i jedne i druge delegacije Sovjeti su dočekali veoma suzdržano; posle Karipske krize Hruščov se priklonio liniji poboljšanja odnosa s Vašingtonom i nije želeo direktan sukob.

Međutim, 1964. godine Nikita Sergejevič se iznenada ”razboleo”, smenjuje ga Brežnjev i tada dolazi do izvesnog zaokreta. Početkom 1965. godine u Vijetnam stiže partijska i državna delegacija koju je predvodio premijer Kosigin. Ova poseta rezultirala je odmah potpisivanjem bilateralnih sporazuma i stvaranjem neopodnih uslova za sveobuhvatnu pomoć DRV u odbijanju vazdušne agresije SAD, ali su i postavljene osnove za mnogo širu ekonomsku i vojno-tehničku saradnju.

Ubrzo potom u Vijetnam počinje da pristiže velika količina materijalne pomoći i oružja, posebno za potrebe PVO. Deo vojne pomoći iznosio je 60% u odnosu na ekonomsku. Već 1968. godine ta pomoć je iznosila 542 miliona rubalja, od čega  je veći deo (361 milion rubalja) bio bespovratan. Ni Sovjeti ni Vijetnamci nisu gubili vreme, već se odmah pristupilo obuci i sistematskom školovanju Vijetnamaca u sovjetskim vojnim školama.

U to doba u Vijetnam je prebačena velika količina najnovijeg naoružanja, pre svega zenitno-raketni kompleksi ”SA-75 Dvina”, lovci ”MiG-17” i ”MiG-21”, lovci – bombarderi ”Su-17”, kao i bombarderi ”Il-28”. Pored toga, Vijetnamci su dobili i aparate transportne avijacije ”Il-14” i ”Li-2”. Redovno je dostavljana cevna artiljerija, radari, tehnika veze, itd. Za tu svrhu Sovjeti su koristili tada najmodernije transportne avione ”An-12” i ”An-22”. Najveći obim isporuka dostignut je posle 1971. godine kada je vlada Severnog Vijetnama donela odluku da krene u oslobađanje Južnog Vijetnama. U toj operaciji učestvovalo je 14 divizija i nekoliko samostalnih pukova. Osnovu naoružanja predstavljali su sovjetski modeli od kojih su neki delimično pravljeni po licenci u kineskim fabrikama. To je već bila moćna armada koja je imala tenkove ”T-34” i ”T-54” sa infracrvenim, noćnim nišanima, ali i teška artiljerijska oruđa kalibra 130 mm. Iz SSSR su stigli čak i mali borbeni čamci, itd. 

Kakav je bio status angažovanih lica? Svi sovjetski građani koji su poslati kao pomoć Demokratskoj Republici Vijetnamu ( Đoàn cố vấn quân sự Liên Xô tại Việt Nam), službeno su vođeni kao ”Группа советских военных специалистов в Демократической Республике Вьетнам” (grupa sovjetskih vojnih specijalista u Demokratskoj Republici Vijetnam). Oni su predstavljali združenu formaciju OS SSSR poslatu u DRV po pozivu vlade i lično Ho Ši Mina, da bi pružili vojnu i inžinjerijsko-tehničku pomoć Vijetnamskoj narodnoj armiji i Nacionalnom frontu oslobođenja Južnog Vijetnama. 

Prema podacima Glavne operativne uprave GŠ OS SSSR od jula 1965. do decembra 1974. godine u Vijetnam je u svojstvu specijalista poslato 6.359 generala i oficira, kao i više od četiri i po hiljade podoficira i vojnika ročnog sastava. 

Među sovjetskim oficirima bilo je mnogo frontovskih komandira (posebno u rodu PVO) koji su imali ogromno iskustvo iz perioda Drugog sv. rata. Ovom kontingentu priključio se i neznatan broj pomoćnih snaga iz drugih država – Bugarske, Čehoslovačke i Kube. S obzirom na veliki broj angažovanih lica i situacija u kojima su se nalazili, gubici su bili neočekivano mali – od osam do šesnaest poginulih. Po svedočenju pukovnika bebednosti I. N. Morozova, bilo je i nekoliko desetina ranjenih, kao i značajan broj onih koji su bili pogođeni kontuzionim traumama i postvijetnamskim sindromom. Neobično zvuči činjenica da je u posleratnom periodu, od 1975. do 2002. godine, najviše u ratnom vazduhoplovstvu, poginulo 44 sovjetska specijalista. Njihova imena uklesana su na ploči memorijalnog kompleksa u Kamrani.

Nisu se Sovjeti zaletali s pomoći, niti su se odmah odazvali. Čekao se dobar povod. Njega su pružile SAD kada su počele da koriste hemijsko oružje, napalm i termobarične bombe, hebricide i defolijante. Od avgusta 1964. godine SAD su počele vazdušni rat. Za vreme te operacije obavljeno je više od dva miliona letova, od čega su preko pola miliona bile borbene operacije. Pomoć SSSR i drugih država značajno je omela Amerikance da zagospodare vazduhom, nanevši im nezapaćene gubitke, čime ćemo se baviti u sledećem tekstu. 

Prvi put je u Vijetnamu demonstriran i meteorološki rat. Amerikanci su izazivali poplavne kiše sipanjem olovo-jodida i srebra u slojeve oblaka. To nije samo ometalo kretanje trupa, već i otežavalo život lokalnom stanovništvu, uništavalo useve, hranu, stočni fond i vodu. Fitooksidanti su zahvatili oko 43% ukupne obradive površine Južnog Vijetnama i oko 44% šumskih površina. Sve ove supstance bile su otrovne i kancerogene za ljude i toplokrvne životinje. Štete su bile takve, da je posle burne reakcije svetske javnosti Generalna skupšina OUN 10. decembra 1976. godine usvojila Koncenciju o zabrani vojne ili bilo koje druge neprijateljske upotrebe sredstava za uticaj na prirodnu sredinu”.

Bombardovanje Vijetnama, s izuzetkom 1972. godine, bilo je strateške prirode. Posebno se izdvaja operacija ”Rolling Thunder” u septembru 1967. godine kada su posebnom žestinom snage USAF udarile po infrastrukturi pozadine – fabrikama, lukama, elektranama, skladištima, mostovima, komunikacijama. Cinično zvuči činjenica da su se američki piloti žalili kako im je zabranjeno da bombarduju sovjetske brodove iz kojih su istovarivani raketni PVO sistemi. Gotovo cela teritorija Severnog Vijetnama bila je zahvaćena ratom, pa pojam klasične pozadine praktično i nije postojao.

Posle povlačenja Amerikanaca, tokom godina Hladnog rata, sovjetski specijalisti osiguravali su strateške vojne i političke interese SSSR u Jugoistočnoj Aziji. Iz Vijetnamskih luka su s lakoćom kontrolisali pomorske komunikacije prateći kretanja američkog brodovlja u vodama Južnokineskog i Filipinskog mora, ali i u Indijskom okeanu i zapadnom delu Tihog okeana. Jasno je bilo da su u ovom ratu najveći dobitnici bili Sovjeti, mada se to na prvi pogled ne bi reklo. Neverovatni rezultati koji su postignuti dejstvom PVO Vijetnama, kao i ukupan rezultat rata predstavljali su tada ogromnu afirmaciju sovjetskog oružja i ohrabrenje za njihove potencijalne simpatizere i saveznike. 

Sovjetska PVO i piloti u Vijetnamu

Sovjeti su brzo reagovali kada su već odlučili da pomognu Vijetnamcima u oblasti PVO. Imali su mnogo razloga – od geostrateških, do taktičko-tehničkih. U ekspeditivne, tajne radne posete dolazili su najviši vojni rukovodioci: glavni maršal artiljerije (formalno zadužen za razvoj naoružanja svih vrsta) P. N. Kulješov bio je zadužen da sa saradnicima dobro ispita sve probleme dotura i  upotrebe dragocenih sistema. Pri tom se vodilo računa da je deo kompleksa morao urgentno da se šalje preko teritorije Kine, što je značilo i mogućnost da se neki primerak ”izgubi” i kasnije bude prekopiran.

Kinezi su to više puta činili tokom rata. Sovjeti su poslali najpre ono što je bilo najlakše i najdragocenije u datom trenutku – cevnu artiljeriju. Već od marta 1965. godine u Vijetnam su stizali PA topovi ”61-K” u kalibru 37 mm i ”AZP” u kalibru 57 mm. Ovo su bila veoma opasna oruđa jer su imala neograničenu mogućnost zasednog dejstva iz džungle. U julu već stižu sistemi ”S-75 Dvina”. Od 1965. do 1972. godine dostavljeno je 95 raketnih kompleksa sa ukupno 7.568 raketa. Sovjeti su oformili tipsku formaciju prilagođenu vijetnamskim uslovima, kao i školske centre u kojima su obučavali vijetnamske posade. U to vreme u političke odseke jedinica PVO SSSR stizala su mnogobrojna pisma, molbe i zahtevi pripadnika ovog roda da budu poslati u Vijetnam. 

Isto tako, bilo je i onih koji su pokušavali da tu obavezu, ako bi im zapala po redosledu, nekako izbegnu. U Sverdlovsku (danas Jekaterinburg, mesto gde je pobijena porodica Romanov), u centru Četvrte samostalne armije PVO formirana je prva grupa specijalista koja je upućena u Vijetnam. Trebalo je naučiti, koliko – toliko jezik, upariti postupke i prilagoditi se klimi. Rizik od pogibije se podrazumevao. Sve je to trebalo izvesti pri uslovima maksimalne konspiracije, što je, s ozbzirom na količinu materijala i angažovanog ljudstva bilo veoma složeno. Međutim, ni do kraja rata Amerikanci nikada nisu saznali tačan broj angažovanih sovjetskih savetnika, pa čak ni broj lansera.

U najkraćem roku formirana su dva raketna puka Vijetnamske narodne armije. Nedaleko od Hanoja osnovana su dva školska centra: Prvi (”Moskovski”) koji je pripremao posade 236. raketnog puka VNA i drugi (”Bakinski”) koji je pripremao posade 238 raketnog puka. Kao pojačanje, u julu iste, 1965. godine stiže grupa od 100 ljudi iz Moskovskog okruga PVO, a u septembru još jedna. Početkom 1966. godine grupa sovjetskih eksperata brojala je 382 čoveka. Radi neprekidnog rada i što boljeg uhodavanja, kroz te centre od aprila 1965. do maja 1967. prošlo je u smenama 2.266 sovjetskih specijalista.

Uslovi za rad su bili u potpunosti terenski. Maskiranje je bilo od životne važnosti, pa je i skupocena tehnika morala da bude zaštićena na nekonvencionalan način. Nigde nije smelo da se vidi ništa što bi ličilo na hangar, kontejner, učionicu ili građevinu. Radio-saobraćaj je bio apsolutno zabranjen, pa su vežbe vršene pomoću imitatora. Obuka bi počinjala u četiri ujutru i s dvočasovnom pauzom za vreme najveće vrućine i trajala do kasno uveče. Trebalo je ni iz čega postaviti na noge kompletan PVO sistem koji Vijetnam nije pre toga imao. Upariti raketne komplekse, cevnu PVO, puk lovačke avijacije, delove radiotehničkih snaga, radiste, logistiku, itd, itd. Već u julu 1965. oko Hanoja postavljeni su na borbeno dežurstvo prvi kompleksi ”S-75” što se može smatrati podvigom. U svakom divizionu bilo je 30-35 ruskih specijalista, a vijetnamske posade bile su u prvo vreme u ulozi stažista-dublera. 

Vatreno krštenje dogodilo se 24. jula 1965. godine 50 kilometara severoistočno od Hanoja. Iznenađenje i uspeh bili su potpuni: sa samo četiri rakete oborena su tada tri najmodernija aparata ”F-4C Fantom II”. Lansiranje je izvršeno u susretnom kursu, na srednjoj visini, u odsustvu protivelektronskog dejstva, odnosno smetnji. Do tada su američki piloti bezbedno krstarili na visinama iznad pet kilometara, a obaveštajna služba je potpuno zakazala kada je reč o pojavi raketa oko Hanoja.

Odmah su pokušali da uzvrate napadom lovaca-bombardera, ali neuspešno, jer su posade diviziona veoma agilno manevrisale i primenjivale maskiranje, kao i lažne radio-emisije. Taj dan se uzima za Dan PVO Vijetnama. Pobede su pripisane kapetanima Nguenu Ban Thaku i Nguenu Van Nanu. Međutim, istina je da su odlučujući postupak sproveli sovjetski specijalisti, potpukovnici Boris Možajev i Fjodor Ilinih. Sovjeti su primenili psihološki trik za svoje neiskusne vijetnamske kolege: imali su na upravljačkom punktu lažno dugme ”pusk” (lansiranje). Pošto bi sovjetski oficir neprimetno pritisnuo svoje dugme, smesta bi komandovao vijetnamskom kolegi – pusk! i on bi to uradio. Tako je rađeno izvesno vreme, dok psihološka barijera i strah od odgovornosti nije savladan kod Vijetnamaca. 

Amerikanci su pokušali da odgovore žestoko i već posle tri dana posle prvog lansiranja, sproveli su  masovan napad na reon odakle su pretpostavljali da će dejstvovati rakete. U toku dve nedelje intenzivnog bombardovanja izgubljeno je 11 aviona. Prema američkim statistikama, USAF je gubila jedan avion na svakih 60 poletanja. Koliko je to bio poražavajući rezultat, govori činjenica da je u Korejskom ratu gubljen jedan avion na 750 poletanja! U prvo vreme Amerikanci su trpeli vrlo ozbiljne gubitke.

Dešavalo se da jednom raketom budu oborena dva, pa i tri aviona, ukoliko su leteli u grupnom ili smaknutom poretku. Moralo je doći do promene taktike, pa je pokušano s hirurškim napadima na pojedine lansirne položaje, prilaženjem u niskom letu, aktiviranjem elektronskih protivmera, izvođenjem žustrih protviraketnih manevara. Počinju da se koriste i prve protivradarske rakete. Američka strana najviše se uzdala u snažna elektronska ometanja koja su na ekranima Vijetnamaca prikazivana kao lažne mete ili su potpuno onemogućavala očitavanje. I s nihove strane se improvizovalo, tako da je za nosače protivelektonskih emitera korišćena čak i avion-cisterna ”KC -135 Stratotanker”, ali i brodovi  koji su patrolirali Tonkinškim zalivom. 

Kada su Amerikanci usavršili svoje metode ometanja, a broj neuspešnih lanisranja povećan, Sovjeti su razvili pasivni sistem rada, ručno podešavanje uređaja za praćenje cilja, a posebno su razrađeni metodi zavaravanja protivradarskih raketa ”AGM-45 Shrike”. Sve to je kombinovano s mobilnošću, maskiranjem i postavljanjem raznih prepreka koje se nisu mogle uočiti radarskim očitavanjem. Planeri USAF koristili su i druga lukavstva. Najpoznatiji je slučaj kada su ulazili ”u rep”, odnosno radarsku masku, avionima ”Aeroflota”, ali i za to su Vijetnamci našli lek.

Posao Vijetnamaca nije bio lak jer su Amerikanci po 200 puta dnevno napadali Hanoj. Naravno, sve vreme su radio i štampa zasipali sugrađane vestima o uspesima PVO i nisu lagali, ali su prećutkivali da je najveći broj aviona bio oboren od strane sovjetskih posada. Pri tom su uveli praksu da na trgovima, stadionima i parkovima redovno ređaju repove aviona, kao najočigledniji znak uspeha. Ubrzo su Vijetnamci u potpunosti preuzeli komande na lanserima. Pri tom su u rad uneli i značajne novine, preko potrebne u tako specifičnom ratu: reč je o zasednim dejstvima, kada su ostavljali na mestima ranijeg lansiranja uverljive makete. Kako bi koja sovjetska posada napuštala lansirne komplekse, vraćala bi se obuci novog sastava, dok bi u aktivnim pukovima ostajalo, za svaki slučaj, 10 do 12 savetnika, najiskusnijih spcijalista. 

Pojava moćne raketne PVO u Vijetnamu naglo je smanjila efikasnost Amerikanca koji su morali da biraju između rizičnog leta na visini, ili na ekstremno malim visinama. Na malim visinama čekala ih je cevna artiljerija i još jedan protivnik na kog do tada nisu računali: zamor materijala usled ekranskog uticaja tla. Vibracije i opterećenje uzgona bili su takvi da su se na mnogim avionima pojavljivale pukotine pa čak i lomovi krila. Vijetnamci su uz pomoć Sovjeta stvorili kompleksnu, gustu i veoma efikasnu mrežu PVO, posebno u reonima Hanoja i Hajfonga gde se nalazila i najgušće plasirana odbrana. Štaviše, zonu oko ova dva grada piloti su obeležili kao zonu ”№6”, odnosno ”grob”. 

Sovjetski veterani svedoče da nije sve ni slučajno bilo lako, niti su američki piloti bili ”deca za čvrge”. To su bili iskusni, posvećeni i koncentrisani ratnici koji su odlično vladali poverenom tehnikom i bili lično hrabri. Uspeh PVO Vijetnama bio je s uspomenima i padovima, ali je vremenom prednost sve više prelazila na vijetnamsku stranu. Decembra 1972.

Amerikanci su poslednji put probali s masovnim napadom kako bi slomili sistem PVO Severnog Vijetnama, ostvarili preokret u ratu i s mnogo bolje pozicije krenuli u pregovore. Operacija se zvala ”Lainbeker-2” (”Linebacker II”). Glavni ciljevi bili su Hanoj, Hajfong, strateški pravci i ”Staza Ho Ši Mina” koja je povezivala dva Vijetnama. Zadejstvovano je više od 700 borbenih letilica, od toga 83 leteće tvrđave, ”B-52”. Ukupno je izvedeno 34 masovna udara i 2.814 poleta, uz bacanje 13.000 tona bombi. U borbu protiv USAF uključile su se elitne jedinice, a učestvovali su i lovci-presretači. Bila je to bitka obračuna.

Rezultat? Prema zvaničnim američkim izvorima izgubljeno je 15 bombardera ”B-52” (svi oboreni sistemom ”S-75”), dva ”F-111” (cevna artiljerija), po dva ”A-7” i ”A-6” (cevna artiljerija), tri ”F-4 fantom II” (jedan u vazdušnom boju s ”MiG-21”) uz još tri protivelektronska aviona. Za sve vreme rata Amerikanci su, prema svojim podacima, izgubili 31 ”B-52”, od čega 14 u neborbenim situacijama.

Sovjetski podaci pak navode da je u vreme operacije ”Linebacker II” izgubljeno 34 ”B-52”, od toga dva oborena od strane ”MiG-21”. Procentualno, Amerikanci priznaju osam procenata gubitaka bombardera, a Sovjeti navode 18%. Lovačka avijacija Vijetnama imala je 31 polet (27 na ”MiG-21” i četiri na ”MiG-17”). U osam vazdušnih bojeva oboreno je sedam aviona SAD (dva ”B-52”, četiri ”F-4” i jedan ”RA-5C”), uz gubitak tri aviona ”MiG-21”. Posle toga, što se Vijetnamaca tiče, pregovori u Parizu mogli su da počnu, a Amerikancima je ostalo da svojoj javnosti objasne zašto je poginulo toliko ljudi i napravljena biblijska materijalna šteta. 

Sovjetski piloti u Vijetnamu

Nisu sovjetski raketaši bili usamljeni u Vijetnamu. Pored brojnih logističkih i drugih stručnjaka koji su iskoristili izvanrednu priliku da provere svoju opremu i znanja, u nevelikom broju bili su angažovani i piloti lovačke avijacije PVO SSSR. Za razliku od OS SSSR u Vijetnamskoj Narodnoj Armiji PVO (Lực lượng Phòng không Việt Nam) i RV 1963. godine bili su spojeni u jedinsven vid – Snage PVO i RV (Quân chủng Phòng không-Không quân Việt Nam, PKKQ). Stoga se iskustvo sovjetskih pilota izučava uporedo s iskustvom ovog vida vijetnamskih snaga.  

U prvim fazama Vijetnamskog rata jaz u odnosu vazdušnih snaga bio je veliki. Do avgusta 1964. godine u američkim bazama u zonama borbenih dejstava bilo je oko 680 borbenih i pomoćnih aviona najnovije generacije, dok je Demokratska Republika Vijetnam imala svega oko 120 lovaca, uglavnom zastarelih. Pošto su počeli da stižu najnoviji sovjetski lovci, s njima su počeli da stižu i instruktori, iskusni borbeni piloti. Njihov zadatak je bio nadgledanje obuke i razvoj novih tehnologija, na bazi iskustva iz borbenih dejstava. Mnogi od ovih pilota bili su veterani ”Aleje migova” iz Koreje. Savetnik komandanta PVO i RV Vijetnama, general-major N.V. Sutjagin, boreći se iznad Koreje u sastavu 64. lovačkog vazduhoplovnog korupsa oborio je 22 američka aviona, od kojih su 15 bili ”F-86 Sejrbr”, tada najbolji američki avioni. 

Prema zvaničnim dnevnicima koji su objavljeni u dokumentima Ministarstva odbrane Ruske Federacije, četvrtog aprila 1965. godine sovjetski piloti su na avionima ”MiG-17” otvorili borbeni račun na nebu Vijetnama, oborivši dva američka lovca-bombardera ”F-105”. Iskusne pilote i poznavaoce to ne treba da čudi. Dok je ”F-105” relativno trom avion, za ”MiG-17” mnogi tvrde da je bio manevrabilniji i opasniji čak i od svog naslednika, ”MiG-19”. Vijetnamski mediji su obznanili da su na nebu Vijetnama piloti Fam Gie, Le Min Huan, Gan Nguen Nam i Čan Ham oborili dva ”F-105”. Sovjetski piloti, naravno, nisu pominjani. Pri tom su tri vijetnamska pilota poginula, a jedan od njih, Čan Ham proglašen je herojem. Amerikanci su potvrdili podatke Vijetnamaca! Izvestili su da su četvrtog aprila izgubili tri aviona ”F-105” od kojih su dva oborena u vazdušnom dvoboju, a jedan dejstvom PVO. 

Napori sovjetskih pilota – instruktora nisu bili uzaludni. Pukovnik USAF, D. J. Hejnes, koji je imao priliku da se bori protiv raznih vazduhoplovstava, izjavio je da su vijetnamski piloti najobučeniji i borbeno najspremniji u Jugoistočnoj Aziji. Sovjetski asovi bili su veoma uspešni u direktnim duelima, ali bez prava na slavu. Njihovi podvizi beleženi su samo u internim dokumentima njihovih matičnih jedinica, a uspesi su pripisivani Vijetnamcima. Formalno, komanda RV SSSR je javno deklarisala da se instruktori i savetnici u Vijetnamu ni na koji način ne smeju uvući u sukobe jer bi to značilo i direktan rat protiv SAD. 

Dejstvo raketnog kompleksa ”S-75 Dvina” (”Desna”, ”Volhov”)

Porodica raketa ”S-75” prošla je kroz razne modifikacije, zahvaljujući mnogo upotrebi u Vijetnamu. U Vijetnam su najpre stizali sistemi ”Dvina”, da bi 22. maja 1959. godine na borbeno dežurstvo stigao kompleks ”Desna” koji je predstavljao duboku modernizaciju ”Dvine”. Ratna praksa tražila je nove modernizacije i prilagođavanja, tako da je još jednom ”Dvina” modernizovana i dobila je naziv ”Volhov”.

Prema radovima sovjetskih i ruskih istoričara, samo u toku 1972. godine, dakle u godini u kojoj su praktično kulminirala ratna dejstva već veoma iskusnih protivnika, pomoću kompleksa ”S-75M/SA-75” bilo je oboreno više od 420 letilica, među kojima čak 51 strateški bombarder ”B-52”. Primena ovog sistema zaista je izmenila tok rata u Vijetnamu. Amerikanci su bili svesni da kopnenu bitku ne mogu dobiti nikako, čak ni uz ogromne žrtve, pa su kao glavni adut potegli svoje vazdušne snage – koje su dočekane sistemom koji je, na do tada neviđen način, skidao sve vrste letilica s neba, uključujući i BPL. Podsetimo da je nebo Vijetnama bilo mesto gde su ispitivani najbolji uzorci američke opreme, pa je stoga ovaj ishod utoliko značajniji za odnos snaga tog vremena, ali i za buduća planiranja.  

”Dvina” nije bila samo efikasna protiv pojedinih, izviđačkih ili prepadnih letova. S obzirom na to da je mogla da se ispaljuje u plotunima, bila je veoma opasno sredstvo odvraćanja masovnih napada (”tepih bombardovanja”). Kada se ovaj sistem pojavio, na jedan unišen ili oštećen divizion rušene su 23 američke letilice. U periodu od 1965. do 1973. ovaj kompleks oborio je oko 1.300 aviona i bespilotnih letilica. Podaci su različito tumačeni, pa su neki istraživači (uzimajući u obzir sve vrste letilica) navodili da je je pomoću ”S-75” oboreno oko 2.500 aparata.

Ništa u korišćenju ovog sistema nije bilo lako, niti je govorilo da će biti toliko uspešan. Izražen planinsko-brdski reljef s ispresecanim zemljištem, kanjonima i rečnim usecima značajno je ometao rad lokatora, a neprijatelju omogućavao naglo i neočekivano pojavljivanje u zoni cilja. Ni to nije sve; efekat refleksije (”efekat ogledala”) od polja pirinča, posebno prilikom gađanja niskoletećih ciljeva otežavao je rad operatora, jer je raketa mogla veoma lako da zaore zemlju.

Ne treba zaboraviti ni gabarite ovog sistema koji je opsluživan na složen način i s više vozila, pa je njegovo brzo premeštanje i maskiranje stvarno bilo podvig. Stoga statistički pokazatelji ne mogu da ukažu na stvarne podvige vijetnamskih raketaša i sovjetskih specijalista. Problema u praćenju i dejstvu na cilj bilo je mnogo, a zahtevali su hladnokrvnost i trenutnu reakciju. BK na jednom položaju trebalo je da bude popunjen sa šest raketa, ali ih je najčešće bilo četiri na raspolaganju. Njihov dotur i pretovar prilikom borbenog dejstva bio je nezamisliv. Ni to nije sve kada je reč o problemima s kojima su morali da se bore sovjetski specijalisti. Oni nisu birali pozicije lansera; to su radili Vijetnamci, u skladu sa trenutnom situacijom i rasporedom svojih jedinica…a nije svako mesto za lanser; trebalo je izvršiti nivelaciju, inžinjerijsko obezbeđenje, maskiranje, rezervne položaje, itd. Kada sagledamo brojke i uporedimo ih s ovim problemima, zaista možemo reći da je dejstvo raketnog sistema ”S-75” bilo ravno podvigu i to što je s njim postignuto verovatno se više u istoriji ratovanja neće ponoviti.

Statistika može da prevari, pogotovo ako zanemarimo uslove dejstva. Ipak, brojke mogu dosta toga da kažu. PVO Vijetnama se vrlo fleksibilno ponašala i brzo učila na svojim greškama, a pri tom je branila svoje nebo. Godine 1965. raketaši su oborili 102 letilice, cevna artiljerija 739, a lovci presretači 16. Iduće godine rezultati su drastično povećani: raketna PVO oborila je 592 letilice, ”cevaši” 1014, a lovci-presretači 181 letilicu (avione, helikoptere, BPL). Iskustvo i stalni dotok sredstava samo su povećavali ionako velike gubitke USAF. Kada su 1966. godine formirane prve divizije PVO, neumoljive brojke pokazale su da su tokom 1966. i 1967. godine Amerikanci izgubili 1.787 aparata različitih namena. USAF je morao da poveća svoju brojnost za 3,6 puta u odnosu na početak rata, kako bi nadoknadio gubitke.

Istoričari i istraživači i jedne i druge strane razilaze se u preciznim brojevima iz formalnih razloga (neke OS svoje gubitke različito vode – kao delimično oštećene, trajno oštećene, za otpis, itd). Ako Sovjeti i Vijetnamci i ne znaju tačan broj oborenih (mnogi su pali na teritorije susednih zemalja), Amerikanci sasvim sigurno znaju ko im se nije vratio u bazu.

Glavni naučni saradnik Instituta ruske istorije Ruske akademije nauka, doktor istorijskih nauka A. V. Okorokov procenjuje opšte gubitke USAF i saveznika za ceo period rata na ovaj način: izgubljeno je 8.612 jedinica vazduhoplovne tehnike, od kojih 3.720 aviona i 4.892 helikoptera. Po drugim računima, izgubljeno je 3.744 aviona i 4.868 helikoptera. Na nebu iznad Demokratske Republike Vijetnam oboreno je 1.095 aviona i 11 helikoptera. Oborenih aviona bilo je toliko mnogo, da su redovno priređivane njihove izložbe, a američkim novinama uredno slati brojevi tehničkih tablica, matrikula pilota, slika zarobljenika, itd. Pri tom poražavajuće zvuči podatak da je čak 76% oborenih aviona pripadalo najnovijim modifikacijama tog vremena (”F-111 Aardvark”, ”F-4 Phantom II”, ”A-4 Skyhawk”, ”A-7 Corsair”, itd).

Drugi sovjetski naučnik, A. B. Krasnov smatra da je uništeno 3.706 aviona, od toga 1.770 raketnim sistemima, a 350 od strane lovačke avijacije. Sovjetski eksperti koji su delovali u sastavu vijetnamskih posada smatraju da im je posao značajno olakšavala birokratija USAF koja je veoma sporo i dogmatski primenjivala nova rešenja. Nezavisno od izvanrednih tehničkih inovacija, postupci američkih pilota bili su šablonski i predvidivi. S druge strane, poslovična tajanstvenost Sovjeta imala je svojih dobrih strana: tek kad bi stigli u jedinice na terenu, specijalisti bi čuli realne informacije i podatke. Nikakve brojke ili lična iskustva nisu prešle granice Vijetnama i završile u nekoj školskoj ustanovi ili nekom vidovskom časopisu u SSSR, sve dok se rat nije završio. Čuvanje tajne ovde je stvarno bilo pitanje života ili smrti.

Pojava ”S-75” u Vijetnamu bila je veliko iznenađenje, ali i debakl obaveštajnih službi SAD. Za uništenje prvih 58 aviona USAF zadejstvovano je samo 70 raketa, a prvi lanser je uništen tek 17. oktobra, pola godine posle početka angažovanja. Opšti podaci Ministarstva odbrane SSSR navode da je 60 diviziona oborilo oko dve hiljade letilica, uključujući više od 60 strateških bombardera. Načelnik štaba Grupe sovjetskih snaga u Vijetnamu Boris Voronov ukazuje na nešto manji broj – 1.293 letilice, uključujući 54 bombardera ”B-52”. Razlika nastaje usled metodologije računanja gubitaka. Raketaši su računali samo pronađene delove sa fabričkim brojevima, do čega nije bilo lako doći, pa se već njihove statistike mogu množiti s brojem od pet do devet puta. U Vijetnam je dostavljeno 7.658 raketa, a ispaljeno je 6. 806. Najuspešniji sovjetski raketaš bio je Fjodor Ilinih čiji divizion je oborio oko 25 aviona. Rat u Vijetnamu prelomno je uticao na dve osnovne doktrine vazdušnog ratovanja – jačanje napadnih, vazduhoplovnih snaga s jedne strane i usavršavanje PVO sistema s druge. SVO u Ukrajini, pedeset godina posle završetka Vijetnamskog rata, pokazuje ko je bio u pravu.