Srpski Nagan se znatno razlikovao od čuvenog ruskog revolvera istog sistema

Do sada je u stručnoj, domaćoj i stranoj literaturi, revolver sistema Nagant srpske vojske samo sporadično obrađivan. U domaćoj literaturi, čak i eminenti istoričari su uz spominjanje ovog oružja često publikovali fotografiju primerka u kućnoj radinosti konvertovanog na metak 22 lr uz legendu da se radi o službenom vojnom revolveru.

Kako je Kraljevina Srbija odabrala ovaj model, koliko tipova je postojalo i u čemu je bila razlika između srpskog i dobro poznatog ruskog nagana?

U vreme razmatranja nabavke savremenih brzometnih pušaka na bezdimni barut za srpsku vojsku, Artiljerijski komitet je pokrenuo i pitanje novog revolvera. Početkom 1888. godine od članova Artiljerijskog komiteta i trupnih oficira beogradskog garnizona formirana je Naročita komisija za izbor novog sistema revolvera. 

Tokom testiranja različitih sistema koja su sprovođena na Banjičkom strelištu, 25. oktobra 1889. je ranjen i 26. oktobra 1889 je preminuo jedan od najiskusnijih članova Komisije, artiljerijski kapetan II klase Danilo Barković.

Iste, 1889 godine, Komisija je preko austrijskog Mittheilungen des k. k. Artillerie-Comité über Gegenstände der Artillerie- und  Kriegs-Wissenschaften dobila prve informacije da je švedska armija, nakon dugotrajnih testova, za svoje oficire usvojila i naručila 2600 revolvera sistema Nagan M1887. Braća Émile i Léon Nagant  su iste godine poslali na testiranja na Banjičkom strelištu i švedski model 1887.

Opredeljenje za revolver 7,5 mm Nagant M1891

Komisija srpskog Artiljerijskog komiteta je nakon trogodišnjih ispitivanja najviše ocena dala konstrukciji braće Nagan za švedsku vojsku, sa tim da je zahtevala sitnije  izmene u smislu bezbednijeg rukovanja.

Po svemu sudeći, konstruktori u Liježu su u cilju zadovoljenja zahteva Beograda delimično preuzeli, pojednostavili i iskoristili ideju švedskog poručnika Ternela za usavršeni revolver M87 (säkerhetsmekanism, revolver m/87-93). Konačna testiranja usavršenog revolvera završena su 1891. godine.

Na predlog ministra vojnog Jovana Praporčetovića, namesnici su u ime kralja Aleksandra I Obrenovića 20. jula 1891. doneli rešenje A/T№. 3135 da se za naoružanje (srpske) vojske usvoji revolver sistema naganovog, kalibra 7,5 milimetara, s nazivom ‘revolver Mod. 1891 godine.

U duhu ovog Rešenja, pukovnik Praporčetović je 10. oktobra iste godine publikovao Raspis A/T№. 3984, prema kome će ovi revolveri, kad se budu nabavili, služiti ne samo za naoružanje vojnika i nižih činova kojima po propisu pripadaju, nego i za naoružanje oficira, kako bi se time postigla jednoobraznost… i olakšalo snabdevanje s municijom.

Pa kako mnogi od g. oficira nemaju svojih revolvera; ili ako imaju, oni su stare konstrukcije, teški, glomazni i nesigurni; to ministar vojni namerava da preduzme korake, da oficirima olakša, koliko je to moguće nabavku propisnih revolvera time, što bi ministarstvo vojno nabavilo izvestan broj revolvera mod. 1891 neposredno od iznalazača koji je u isto doba i fabrikant oružja,pa bi ih posle ustupao oficirima … sa odplatom na 3 – 4 meseca..

Jedan revolver mod. 91 sa priborom, koji se sastoji iz bakarne šipke i odvrtke, košta oko 59, a 100 fišeka košta oko 65 dinara, ako fabrikant nebi hteo nešto u ceni da popusti… Time je i zvanično uvedena distinkcija između oficirskih i vojničkih revolvera. U suštini, jedina razlika ogledala se u oznaci sa leve strane poklopca mehanizma.

Naime, Opšte-vojno odeljenje Ministarstva vojnog je 1895. godine u Službenom vojnom listu štampalo i Opis revolvera Mod. 91. i municije, u kome se navodi da su svi vojnički revolveri numerisani od 1-450 (verovatno je do izdanja Opisa stiglo samo 450 revolvera)… Svaki vojnički revolver ima na pokrivaču mehanizma sa spoljne strane natpis u velični od 2 mm, ‘Vojno-državni’.

Oficirski pak na istom mestu, u mesto natpisa, imaju državni grb (orla). Osim ovih numera, revolveri imaju i značke državne belgijske kontrole i naše komisije za primanje. No, isporučeni oficirski revolveri su umesto državnog grba – orla, imali utisnutu srpsku kraljevsku krunu.

Ministar vojni Antonije Bogičević  je 12. februara 1893. novim Raspisom A/T№. 383 obavestio komande da će revolver sa priborom i 100 metaka koštati 61,50 dinara, te da oficiri odmah počnu da uplaćuju iznos u 6 jednakih mesečnih rata. Kako bi oficire, koji su revolvere nabavljali za sopstvena sredstva, primorao da se pridržavaju novog propisa, ministar vojni Milovan Pavlović je 4. februara 1895. godine izdao Naređenje A/P№. 444 prema kome su svi oficiri… dužni ove revolvere nabaviti do konca ove godine (1895), posle koga vremena, drugi se revolveri na službi ne smedu upotrebljavati.

Da bi se uvela jedoobraznost u spremi činova naoružanih novim revolverom, 16. februara 1895. godine je, na osnovu Uredbe F/Đ№. 4320 o naoružanju i spremi sa municijom celokupne vojske od 25 novembra 1894,  štampan propis A/T№.671 o izgledu kubure (futrole) za  nošenje revolvera Mod. 91. god. Futrola se izrađivala u sedlarnici Vojnotehničkog zavoda u Kragujevcu od kože prirodno fiks-ledera debljine 2,7-2,9mm a na sebi je imala i kesicu…za smeštaj 15 bojevih metaka. 

Početkom iste, 1895. godine proizvođač, Fabrique d’armes Emile et Léon Nagan, Liege, isporučio je prvi kontigent od 600 revolvera. Miinistarstvo vojno se, naime, 13. februara obratilo Ministarstvu finansija dopisom B.№.1068, kojim se zahtevalo da se do 27. februara izdvoji 43.300 dinara u zlatu na ime pete rate za isplatu 600 revolvera i troškova za komisiju za prijem oružja u Liježu.

No, isporuka revolvera otegla se praktično sve do početka Velikog rata. Prema zabeleškama o isplatama, do 1908. godine belgijska fabrika je Srbiji po ugovoru isporučila 6089 revolvera svih tipova. Ovo oružje je bilo namenjeno formacijskoj opremi ne samo oficira i nižih činova vojske.

Naime, Uredbom o okružnoj žandarmeriji od 26. aprila 1899, isti revolveri s uvedeni prvo u naoružanje beogradskog odreda (čete) policijske i okružne kao i dvorske žandarmerije a, kasnije, i u odrede drugih okruga. Osim toga, nagane su zadužili i činovnici Uprave državnih monopola. 

Srbija je u to vreme imala 3712 aktivnih oficira ali nije poznato koji broj je ispoštovao naređenje i kupio revolvere. Konačno, 1895. godine uvedena je i kategorija finog naganovog revolvera. Luksuzno oružje je prvenstveno bilo predviđeno kao treća državna nagrada u oficirskoj, podoficirskoj i vojničkoj kategoriji na vojnim gađanjima koja su se održavala na Banjičkom strelištu u Beogradu ali i kao državni poklon za sve prigodne prilike. 

Poznato je da se 13. aprila 1904. godine u trupi nalazilo 5822 nagana M1891 (znači, samo nižih činova). Zbog načina nabavki i institucija koje su ga koristile, praktično je nemoguće utvrditi tačan broj revolvera M1891 koji je Srbija nabavila do 1914. godine. No, on je svakako bio manji od 12.000, koliko je u svom izveštaju iz 1893. naveo tehnički direktor Waffenfabrik Mauser Oberndorf a. Neckar, Paul Mauzer II.

Opis revolvera M1891

Standardni vojni revolveri su bili brunirani, opremljeni drvenim čekiranim koricama, sa belgijskim žigom probe nitroceluloznim barutom (ELG u ovalu ispod krune), zaštitnim patentnim natpisom (BREVET NAGANT), žigom fabričkog kontrolora (P, D sa zvezdicom) i srpskog prijemnog kontrolora (DJ) i serijskim brojem. Prijem je vršio član Artiljerijskog komiteta na radu pri slagalištu Vojno-tehničkih zavoda u Kragujevcu, artiljerijski major Dragutin Jugović (DJ).

Na levoj strani rama podoficirskog, vojničkog i žandarmerijskog oružja bio je ugraviran ćirilićni tekst Vojno-državni (Војно-државни) dok je kod oficirskih, na ovom mestu, umesto predviđenog orla, bila ugravirana srpska kraljevska kruna. Revolveri činovnika Monopola nosili su natpis ćirilicom Uprava državnih monopola(УПРАВА ДРЖАВНИХ МОНОПОЛА).

Nagradno oružje je bilo u belom finišu, sa floralnim motivima taupiranim zlatnom žicom, korica izrađenih od belokosti, sa aplikacijom malog državnog grba Srbije u srebru i natpisom u zlatu Državni poklon 189- (Државни поклон 189_ год.) na levoj strani rama. 

Srpski Nagan M1891 se odlikovao standardnom akcijom jednostrukog i dvostrukog dejstva (SA/DA, modifikovani sistem Jean Warnant) i  izbacačem čahura sistema  Louisa Perrina. U literaturi se sreću tvrdnje da je na mehanizmu bio primenjen sistem Abadie Ismael Issaca, odnosno, punjenje oružja tzv. indeksiranjem, okretanjem doboša za 1/6 kruga putem povlačenja obarače.

No, srpski revolver se punio na klasičan način, zaokretanjem doboša pomoću prstiju leve/desne ruke.

Revolver je imao čelični ram (skelet) sa pokrivačem mehanizma (bočnom pločom) sa leve strane i osmougaonu cev fiksiranu za ram navojnom vezom. Kanal cevi je bio ožlebljen sa 4 žleba sa uvijanjem sleva udesno i korakom od 430 mm. Na zadnjem delu rama nalazile su se drvene, čekirane korice a sa donje stane – osovina sa alkom  (prsten sa nosiocem) za temnjak (gajtan).

Ispod cevi se nalazio nosač šipke za izbacivanje čahura a sama šipka je bila smeštena u otvoru osovine doboša (valjka). Prilikom upotrebe, šipka se izvlačila iz ležišta i zaokretala udesno, u pravcu komora na dobošu.

Doboš (valjak) je imao 6 blago koničnih komora (fišečnih ležišta) sa smeštaj metaka. Po obimu doboša bilo je raspoređeno 6 uzdužnih udubljenja (a). Na zadnjem delu doboša nalazio se ojačani pojas sa 6 udubljenja (useka, b) u koje je zaskakala zadnja bradavica obarače (e1, e) kada se ista nalazila u krajnjem zadnjem položaju. Na sredini doboša, po obimu između uzdužnih udubljenja, nalazilo se 6 kvadratnih (četvorougaonih)  jamica (c) u koje je zaskakala prednja bradavica (e2) kada je obarača u otpuštenom, krajnjem prednjem položaju.

Na zadnjoj strani doboša je bio zupčasti pojas (točak) sa 6 zubaca (d) u koje je ulazio potiskivač (dizalica), upirao ih i okretao doboš za po 60^o. Obarača je imala rep (B), telo (A) i kljun (C). Na zadnjoj strani kljuna nalazio se zub za zapinjanje (kod Modela 1895 kompletan kljun se nazivao zapinjačom) a sa desne strane, na vrhu, bradavica sa prorezom za kočnicu. U otvor na telu obarače bila je postavljena dizalica (potiskivač) koja je okretala doboš.

Vrataoca su imala ojačani donji deo sa kružnim ispustom koji je bio zasečen za 1/5 po periferiji. Ispust je prilikom punjenja i pražnjenja revolvera, u koleraciji sa kljunom (zapinjačom) obarače (C), vršio funkciju sigurnosne kočnice.

Prilikom otvaranja vrataoca, ispust je prolazio kroz otvor na skeletu i zalazio u prorez bradavice na kljunu obarače (zapinjače) i povlačio obaraču unazad; prednja bradavica obarače (e2) izlazila je iz kvadratne jamice valjka (c); obarača i oroz su blokirani a valjak se mogao okretati sleva udesno za po 60^o samo rukom.

Ispravan položaj ležišta metka obezbeđivao je potiskivač (dizalica) čiji je zub, prilikom ručnog okretanja doboša ulevo, zaskakao u žleb zupčastog pojasa (d) na zadnjoj strani doboša.

Jedinačno opaljenje: Povlačnjem oroza unazad, nokat oroza je preko zuba obarače (C) povlačio obaraču u zadnji položaj; dizalica (potiskivač) je okretala valjak s leva udesno za 1/6 kruga i poravnavala ležište metka sa kanalom cevi.

Prednja bradavica (e2) obarače izlazila je iz kvadratne jamice (c) što je omogućavalo zaokretanje doboša. U krajnjem zadnjem položaju obarače, zadnja bradavica (e1) je ulazila u usek na ojačanom delu valjka (b) i blokirala ga u položaju sa ležištem metka poravnatim sa kanalom cevi. Istovremeno, oroz se oslobađao od zahvata i pod potiskom opruge kretao unapred, udarom kljuna inicirajući kapslu metka.

TTZ revolvera i metka 7,5×23 mmR

• Broj metaka u dobošu – 6
• Masa revolvera – 785 g
• Širina revolvera – 36,5 mm
• Dužina revolvera – 138,5 mm
• Dužina cevi – 124 mm
• Kalibar – 7,5 mm
• Broj žleova u cevi – 4 
• Korak žlebova – 430 mm
• Dužina. metka – 35 mm 
• Masa metka – 10,35 g
• Početna brzina zrna – 230 m/s
• Dužina čahure – 22,7 mm
• Prečnik zrna – 7,7 mm
• Dužina zrna – 16,4 mm
• Masa zrna  – 7 g
• Masa barutnog punjenja  –  0,7 g.

Revolver 7,62 mm Nagant M1895 u Srbiji

Prema dokumentaciji sa Solunskog procesa, može se zaključiti da je vojna obaveštajna služba za svoje poverenike (pripadnike Narodne odbrane) nabavljala revolvere belgijske proizvodnje 7,62 mm sistema Nagan M1895. Istražni organi su kod pukovnika Dragutina Dimitrijevića pronašli određene račune za oružje i 5 februara 1917. godine su ga ispitivali u kom cilju su sporni revolveri kupljeni, ko ih je platio, od kog novca i kome su dati.

Dimitrijević je objasnio da je u gvožđarskoj radnji Dragomira Zdravkovića, za 240 dinara, izuzetih iz poverljivog kredita, nabavio 4 revolvera ruski nagan (Nagant 7,62 mm M1895/1898), neophodna za naoružanje poverenika Obaveštajne službe. Dragomir Zdravković je radnju za promet metalnom robom registrovao u Beogradu 1873 godine.

Od braće Andrije i Dimitrija Kumanudi, 19 marta 1885 godine kupio je plac u tadašnjoj Limskoj ulici (kasnije Crnogorska br. 4), gde je izgradio stovarište i radnju, u kojoj je prodavao i uvozno oružje. Prema svim do sada poznatim izvorima, srpska Obaveštajna služba je oružje za svoje poverenike, uključujući i pripadnike Narodne odbrane, nabavljala kod Zdravkovića.

Oružje Fabrique Nationale – pištolji Browning 7.65 mm M1899, M1900 i 7,65 i 9 mm M1910, pak, obezbeđivao je ovlašćeni zastupnik fabrike, Charles Mathieu Doucet. Duse je u Kondinoj br. 7 vodio Belgijsku Industrijsku Agenciju.

Novac za slične potrebe obezbeđivan je iz dispozicionog fonda koji je 1911 godine odobrio predsednik Vlade Milovan Đ. Milovanović. U suštini, Milovanović je samo nastavio praksu koju je Ministarski savet uveo još oktobra 1875. godine. 

Ruski nagan se po više elemenata razlikovao od domaćeg modela iz 1891. godine. Kao prvo, kapacitet doboša je bio 7 metaka. No, osnovno je da se revolver zasnivao na patentima Leona Nagana br. 99.113 od 5 aprila 1892. i 11.198 od 17. juna 1895, odnosno, na ideji da se horizontalnim pomeranjem doboša obezbedi zaptivanje između komore metka i cevi i tako spreči gubitak pritiska barutnih gasova. U istom cilju je razvijen i specifičan metak; zrno je potpuno bilo utopljeno u čahuru čija se gornja ivica tokom opaljenja širila i tako doprinosila zaptivanju.

Ova konstrukcija je Ukazom imperatora Nikolaja II Romanova 25. maja 1895 uvedena u naoružanje ruske armije (otud naziv ruski nagan) pod nazivom 3-линейнй револьвер системы Наган образца 1895 г. Revolveri su zvanično uvedeni u službu naredbom Ministra vojnog br.186 u junu 1896. godine. Ugovor sklopljen sa Belgijancima predviđao je da u naredne dve godine 20.000 revolvera isporuči Fabrique d’armes Emile et Léon Nagan, Liege  a da se za to vreme u Tulskom oružnom zavodu postavi linija za domaću proizvodnju oružja. 

No, Emil Nagan je u međuvremenu oslepeo i napustio firmu koju je dalje vodio Emil sa sinovima. U tom duhu je naziv fabrike promenjen u Fabrique d’armes Léon Nagant a svi revolveri bazirani na patentima iz 1892. i 1895 (ruski nagani) proizvođeni u Liježu, na desnoj strani rama nosili su natpis L.Nagant Brevete Liege s godinom proiѕvodnje (1896,1897, 1898).

Nakon isporuke 20.000 revolvera iz Liježa i početka proizvodnje u Tuli, 1898. godine, belgijski zavod je nastavio samostalnu izradu istog oružja i plasman na komercialno evropsko tržište. Revolveri belgijske proizvodnje su sa leve strane rama imali natpis L. NAGANT / BREVETE / LIEGE /1898 sa belgijskim kontrolnim žigovima, dok su ruski revolveri na istom mestu imali utisnut natpis domaćeg proizvođača – ТУЛЬСКIЙ / ИМПЕР. ПЕТРА ВЕЛИКОГО / ОРУЖ. / ЗАВОД i godinu izrade.

Zdravković je ruske nagane nabavljao na slobodnom tržištu u Belgiji, sa oznakama proizvodnje u Liježu i 1898 godinom, tako da oružje nije ukazivalo na bilo kakvu vezu sa Rusijom. 

Šta više, austrougarski vojni ataše u Beogradu Josef Johann Klemens Pomiankowski je 11. decembra 1903. godine izvestio svog načelnika Generalštaba Friedricha von Becka, da srpsko Ministarstvo vojno razmatra pitanje uvođenja novog revolvera u naoružanje i da od svih ponuđenih modela najviše šansi ima sedmometni revolver sistema Nagant Brevete 1898 u kalibru 7,5 mm. Pomjankovski je očito imao neka saznanja o nabavci ruskih nagana iz Belgije, samo što su oni bili u kalibru 7,62mm.