Dvojica profesionalnih ubica, gotovo nečujni pucnji i jedan neobičan pištolj koji postaje zaštitni znak obojice. Film „Atentatori“ iz 1995. godine nije ostavio naročito dubok trag u istoriji akcionog žanra, ali je među ljubiteljima oružja ostao upamćen po Rugeru Mark II sa prigušivačem. Iza tog filmskog izbora krije se zanimljiv spoj stvarne konstrukcije, istorije malokalibarskog naoružanja i holivudskih trikova, uključujući jedan originalni rekvizit koji je dvadeset godina kasnije prodat na aukciji.
Dvojica ubica i jedan neobičan izbor oružja
Ričard Donner, reditelj serijala „Smrtonosno oružje“, okupio je Silvestera Stalonea, Antonija Banderasa i Džulijan Mur u trileru o dvojici plaćenih ubica koji na kraju postaju međusobne mete. Stalone igra Roberta Rata, iskusnog profesionalca koji planira poslednji posao i povlačenje, dok Banderas tumači impulsivnog Migela Bejna, mlađeg ubicu opsednutog željom da zauzme njegovo mesto. Između njih se nalazi kompjuterski stručnjak Elektra, čija uloga u poslu postepeno otkriva mrežu izdaja i prikrivenih interesa.
Jedan od zanimljivijih detalja jeste Bejnovo priznanje da je počeo da koristi Ruger kalibra .22 kada je saznao da je to Ratovo omiljeno oružje. Pištolj tako postaje deo njihovog profesionalnog rivalstva, gotovo kao simbol pripadnosti istom zanatu. Scenaristi su malokalibarskom oružju dali status sredstva namenjenog hladnokrvnim stručnjacima, umesto da izaberu neki od tada popularnih velikih pištolja.
Ipak, filmski profesionalizam ostaje prilično rastegljiv pojam. Likovi često drže prste na obaračima i kada ne nameravaju da pucaju, nišanjenje je neretko podređeno dramatičnom kadru, a rukovanje oružjem prilagođeno brzini radnje. Upravo zbog toga Ruger privlači još veću pažnju: reč je o stvarnom, prepoznatljivom pištolju čija je filmska uloga znatno udaljena od njegove prvobitne namene.
Od sportskog pištolja do holivudskog oružja za atentate
Priča o Rugeru počinje 1949. godine, kada je kompanija Sturm, Ruger & Co. predstavila poluautomatski pištolj Standard u kalibru .22 Long Rifle. Njegov konstruktor Vilijam Ruger inspiraciju je pronašao u japanskom pištolju Nambu Type 14, posebno u izgledu i načinu kretanja zatvarača, dok je naglašeni nagib drške podsećao i na nemački Luger P.08. Rezultat je bilo pristupačno, jednostavno oružje namenjeno sportskom gađanju, obuci i rekreativnoj upotrebi.
Za razliku od brojnih vojnih pištolja, Ruger ima cilindrično kućište u kojem se kreće relativno mali zatvarač, dok cev ostaje nepomična. Mehanizam radi na principu slobodnog trzaja zatvarača, a municija se dovodi iz jednorednog okvira smeštenog u dršci. Model Mark II, uveden 1982. godine, dobio je nekoliko konstrukcionih poboljšanja, uključujući zadržavanje zatvarača u zadnjem položaju i okvir kapaciteta deset metaka.
Njegova reputacija zasnivala se na preciznosti, pouzdanosti i relativno malim troškovima gađanja. Ništa u prvobitnoj nameni nije ukazivalo na filmsku karijeru profesionalnog ubice, mada je istorija prigušenih malokalibarskih pištolja pokazala da se oružje razvijeno za sport i obuku povremeno koristilo i u specijalnim operacijama. Takvi primeri postojali su decenijama pre nego što su Stalone i Banderas uzeli Ruger u ruke.
Filmski Ruger nije uvek bio pravi pištolj
Zanimljiv podatak o snimanju otkriven je na aukciji filmskih predmeta održanoj u decembru 2015. godine. Među rekvizitima koje je koristio Stalone nalazio se i crni gumeni model pištolja sa sivom trakom oko drške, izrađen po uzoru na Ruger Mark II sa integralnim prigušivačem. Aukcijska kuća Heritage Auctions prodala ga je za 1.000 dolara, a predmet je bio deo kolekcije filmske opreme samog glumca.
To potvrđuje da je najmanje jedan pištolj korišćen tokom snimanja bio potpuno bezopasan gumeni rekvizit, namenjen kadrovima u kojima oružje nije moralo da funkcioniše. Filmska dokumentacija i pojedini kadrovi pokazuju i upotrebu rekvizita zasnovanih na različitim verzijama Rugera Mark I i Mark II, pa nije ispravno sve primerke iz filma poistovećivati sa jednim modelom. Detalj je posebno zanimljiv zato što je gumena kopija vizuelno predstavljala oružje sa integralnim prigušivačem, a ne običan sportski pištolj sa naknadno postavljenim dodatkom.
Takav pristup nije neobičan u filmskoj industriji. Rekviziteri koriste različite verzije istog oružja, od potpuno nefunkcionalnih kopija do posebno prilagođenih primeraka za scene pucnjave, pri čemu je najvažnije da gledalac ne primeti razliku. Tehnike izrade takvih predmeta, njihova bezbednost i odnos prema originalnom oružju detaljno su obrađeni kroz istoriju filmskih replika i manevarske municije.
Koliko je zaista tih Ruger sa prigušivačem?
Filmski Ruger gotovo da ne proizvodi zvuk koji bi mogao da upozori ljude u okolini, čak ni kada se puca u zatvorenom prostoru. Takav efekat odgovara potrebama trilera, ali ne predstavlja pouzdan prikaz stvarne upotrebe prigušenog vatrenog oružja. Prigušivač smanjuje buku nastalu naglim širenjem barutnih gasova, dok zvuk rada mehanizma i eventualni nadzvučni prasak projektila ostaju zasebni izvori buke.
Kalibar .22 LR posebno je pogodan za smanjenje zvuka pucnja zbog relativno male količine barutnih gasova i postojanja municije čija početna brzina ostaje ispod brzine zvuka. Kvalitetno prigušen malokalibarski pištolj zato može biti znatno tiši od oružja većeg kalibra, ali njegovo dejstvo nije bezvučno. Razlika između stvarnog prigušivanja i filmske tišine posebno je dobro objašnjena u tehničkom prikazu „Prigušivač – eho smrti“, koji obrađuje i brojne zablude nastale zahvaljujući kinematografiji.
Postoji i druga strana filmskog izbora. Metak .22 LR ima znatno manju energiju od uobičajene službene pištoljske municije, zbog čega se njegove mogućnosti ne mogu jednostavno upoređivati sa mecima kalibra 9 mm. Upravo ta razlika čini filmske prikaze trenutnog i potpuno pouzdanog onesposobljavanja protivnika naročito problematičnim.
Holivud nije izmislio prigušene malokalibarske pištolje
Upotreba malokalibarskog oružja u specijalnim operacijama ima stvarne istorijske primere. Američke obaveštajne službe tokom Drugog svetskog rata razvijale su prigušene pištolje za posebne zadatke, među kojima se izdvajao High Standard HDM. Kasnije su pažnju privukli i kompaktni pištolji Beretta serije 70, naročito model 71, koji se povezuje sa pojedinim operacijama izraelskih obaveštajnih službi.
Prednost takvog naoružanja prvenstveno se nalazila u malim dimenzijama, jednostavnosti i mogućnosti smanjenja buke, a ne u posebnoj razornoj moći. Istorija oružja tajnih agenata, od Bondove Berette do Walthera PPK pokazuje koliko su književnost i filmovi uticali na predstavu o tome šta operativci zaista nose. Stvarne potrebe službi i zahtevi filmskog scenarija često su vodili do potpuno različitih izbora.
Ruger Mark II je, zahvaljujući prepoznatljivoj silueti, dugoj cevi i izduženom kućištu, bio zahvalan za takvu vizuelnu transformaciju. Sa prigušivačem postajao je gotovo arhetipski filmski pištolj profesionalnog ubice, zbog čega se pojavljivao i u drugim ostvarenjima tokom devedesetih godina. Njegova konstrukcija pritom nije prestala da bude ona ista koja je decenijama služila sportistima i rekreativnim strelcima.
Pištolj je nadživeo film
„Atentatori“ nisu ostvarili status kakav ima Donerov serijal „Smrtonosno oružje“, ali je izbor Rugera ostao jedna od prepoznatljivih osobenosti filma. Sličan pištolj kasnije se pojavio i u trileru „Kolateral“ iz 2004. godine, u rukama Toma Kruza, ponovo kao oružje profesionalnog ubice. Tako je malokalibarski sportski model dobio dugotrajniju filmsku karijeru nego što bi njegov konstruktor verovatno očekivao.
Primer Rugera pokazuje koliko filmski oružari mogu da utiču na identitet pojedinog modela, gotovo nezavisno od njegove stvarne namene. Slična priča prati i čuveni izmišljeni pištolj Podbirina iz filma „Crveno usijanje“, gde su Švarcenegerov izgled i zahtevi scenarija oblikovali rekvizit više nego realna konstrukciona pravila. Kod Rugera je postupak bio drugačiji: stvaran i uspešan sportski pištolj dobio je prigušivač, crnu završnu obradu i novu filmsku reputaciju koja ga prati do danas.
