Jedan od najomiljenijih i najbogatijih filmskih žanrova je ratni film. Razloga za to ima mnogo i ne treba ih posebno navoditi. I mi se ponekad ovde bavimo filmom i njegovom vezom s vojskom i ratovima. Umetnički ratni filmovi jesu u svojoj suštini antiratni, baš zato što na uverljiv način govore o strahotama rata. Drugi svetski rat se vremenski poklopio s periodom naglog razvoja filmske industrije, tehnologije i estetike. Zato nije čudo što je snimljeno mnogo filmova. Jedan od najvećih izvora podataka o filmskoj industriji, IMDb (Internet Movie Database) pod ključnom pretragom World War Two nudi preko devet hiljada naslova.
Tu se nalaze pored celovečernjih filmova i serije, prigodne emisije na raznim kanalima koji se bave istorijom, kao i dokumentarni filmovi. Tačan broj umetničkih filmova teže se može utvrditi, ali svakako se meri hiljadama. Ustaljena praksa u kinematografiji je da se filmovi dele ne samo po žanru (istorijski, akcioni, ljubavni, itd), već i po kategorijama produkcije (A,B,C), pa je tako slučaj i sa žanrom ratnog filma. Njihov raspon se kreće od nekategorisanih, petparačkih „akcija“, do vrhunskih dela A produkcije.
Posebnu pažnju izazivaju filmovi u kojima se nalaze najvažnije ličnosti Drugog svetskog rata, vrhovni komandanti i najviše vojskovođe, bilo da je reč o biografskim filmovima ili o ostvarenjima gde se oni pojavljuju kao nezaobilazni deo filmske radnje. Pođimo od Adolfa Hitlera, jednog od vinovnika ove istorijske tragedije. I on se nalazi u desetinama filmova, no mi ćemo posvetiti pažnju onim najpopularnijim i najuspešnijim. Brojka od preko 240 glumačkih interpretacija Hitlera svedoči o tome koliko puta je on rekonstruisan pred filmskim kamerama.
Primeri filmova i glumci predstavljaju izbor i viđenje autora teksta.
Glumci i njihova estetika
Iza dobrog filma stoji ekipa kreativnih ljudi; ipak ono što publika najviše pamti jesu glumci. Oni su Hitlera predstavljali na različite načine: kao karikaturu, istorijsku ličnost, iskonsko zlo, ali i kao ruinu, ostatak od čoveka. Ako se setimo postupka karakterizacije likova i svega onoga što glumački zanat (i umetnost) zahtevaju možemo da primetimo da je to zaista bio i ostao istinski izazov za glumce. Talenat nije dovoljan.
Hitler je istorijska ličnost za koju malo ko može reći da nikad nije čuo za nju ili se uverio kako izgleda. Njegove godine (izgledao je stariji nego što je bio), povijena figura, brčići, način govora, gestovi, skrivanje ruke koja podrhtava usled bolesti; sve to učestvuje u gradnji lika. Glumcima nije teško da igraju osobu za koju se ne zna kako je izgledala (Aleksandar Veliki, Odisej, Mojsije, itd), a za Hitlera postoje desetine hiljada fotografija i snimaka pa su poređenja neizbežna.
Zato su se za ovu ulogu odlučivali vrhunski glumci, klase za sebe, kod kojih su habitus i zanatsko-estetičko savršenstvo činili da budu uverljivi, uz nevelike intervencije maskera i šminkera. Alek Ginis (Alec Guinness), Entoni Hopkins (Anthony Hopkins), Ijan Mekelen (Ian McKellen), Armin Miler Stal (Armin Mueller–Stahl), Robert Karlajl (Robert Carlyle), Martin Vutke (Martin Vuttke), Dejvid Bamber (David Bamber), Udo Kir (Udo Kier), Stiven Berkof (Steven Berkoff), Ginter Majzner (Gunter Meisner), Udo Šenk (Udo Schenk) i mnogi drugi. To nije top-lista, rangiranje ko je bolje odigrao, već ilustracija kakav je i za koga sve ovaj lik bio izazov.
Kakvi su to filmovi?
Tu je teško povući jasnu razliku u opisu jer lik Hitlera nije mogao da se samo prošeta kroz film, ili, pak, ako je prikazivan sadržajnije i opširnije, da se preskoče Berlin i ratne operacije. Ipak, mogu se izdvojiti tri osnovne grupe, uz jedan film koji zaslužuje poseban osvrt.
1. Istorijski i biografski spektakli
U nekim od tih filmova koji predstavljaju izuzetne produkcijske projekte, lik Hitlera pojavljuje se kao dramaturški činilac, onaj od koga zavisi tok radnje. Ovi filmovi nastoje da sa što većom istorijskom tačnošću (rekonstrukcijom uniformi, komandnih lanaca i hronologije, ambijenta, rekvizite) prikažu prelomne trenutke.
Takvi su filmovi: „Odbrojavanje do rata“ („Countdown to War“, 1989) sa Janom Mekkelenom, „Razgovor sa zveri“ („Gespräch mit dem Biest“, 1996), u kome Hitlera igraArmin Miler Stal; takođe se izdvajaju filmovi „Uspon zla“ („Hitler: The Rise of Evil“, 2003), sa Robertom Karlajlom i „Operacija Valkira“ („Valkyrie“, 2008), u tumačenju ubedljivog Dejvida Bambera.
2. Ratni filmovi o ključnim operacijama i bitkama
U ovim filmovima radnja prati vojnike ili zaverenike, a Hitler se pojavljuje u ključnim scenama donošenja odluka. Tu su i filmovi koji ne prikazuju samo bunker, već i Berlin, njegovu propast, civile, vojnike i posledice rata. Postoji zaista velika filmska tradicija prikazivanja pada Berlina, od sovjetskog spektakla do nemačkih i zapadnih rekonstrukcija. Najzapaženiji su filmovi „Hitler: The Last Ten Days“ („Hitler: poslednjih deset dana“) iz 1973. godine sa Alekom Ginisom i „The Bunker“ snimljen 1981. godine sa Entonijem Hopkinsom u glavnoj ulozi.
3. Satire i crne komedije
U filmu „Veliki diktator“ („The Great Dictator“, 1940) Hitler se ne pojavljuje kao istorijski lik, ali je Adenoid Hinkel preslikan nacistički vođa. Amerika još nije ušla u rat, a hrabri Čarli Čaplin pravi sjajnu parodiju, kamen-temeljac tog žanra, igrajući Adenoida Hinkela, diktatora u izmišljenoj zemlji Tomaniji. Humor je uvek dobar način da se predstavi gruba istina. Tako i film „Gle, ko se vratio“ („Look Who’s Back“, „Er ist wieder da“) iz 2015. godine na izuzetno crnohumorni način prikazuje Hitlera koji se budi u Berlinu. Oliver Masuči hoda ulicom pokazujući kako populistička retorika još uspeva.
Kventin Tarantino na svoj ciničan način poigrao se i sa idolom neonacista. U filmu „Neslavna kopilad“ („Inglorious Bastards“, kod nas u mreži prikazivan kao „Prokletnici“) sniman 2009. godine u žanru alternativne istorije nudi svoje viđenje Hitlera kog igra Martin Vutke. Tarantino je namerno nepravilno napisao engleski naslov (Inglourious umesto Inglorious, i Basterds umesto Bastards).
Firer je stigao da ode i u kosmos. U naučnofantastičnoj komediji „Čelično nebo“, (enl. „Iron Sky“, fin. „Rautataivas“) koju su zajedno snimili Finci, Nemci i Australijanci 2012. godine on šalje aktuelnog nacističkog firera Volfganga Korcflejša (Wolfgang Kortzfleisch) na Mesec. Njega igra Udo Kir. Zadatak je da se pripremi invazija na Zemlju i stvori Četvrti rajh. Ovde nema Adolfa, ali je tu njegov v.d.
4. ”Pad” (Der Untergang, Downfall 2004) i Bruno Ganc – klasa za sebe
Ovaj film predstavlja, bez obzira na definisan žanr istorijsko-biografskog filma, zaista klasu za sebe. U atmosferi Sudnjeg dana nalazimo se u klaustrofobičnim prostorijama bunkera, gledajući zaista sve i svašta. Tu su smrtno ozbiljni generali koji još uvek besprekorno odano klimaju glavama na Hitlerove izlive fantazije i premeštanje papirnih armija; upoznajemo se s tim kako funkcioniše dvorski aparat; gore, na ulicama su deca iz Hitlerjugenda spremna da poginu za vođu, ali i nemački „partizani“ koji vešaju one za koje posumnjanju da su malodušni. Ređaju se kolektivne samoubice, savesni vojnici koji drže do dužnosti spaljujući arhive ili držeći položaj, ali i raskalašne pijanke kao u filmu „Nosferatu“ kada stanovnici znaju da će sigurno umreti od kuge…a sovjetski vojnici nezadrživo napreduju i vreme do kraja se meri satima.
To bi bilo još jedno pedantno ostvarenje o poslednjim danima Trećeg rajha i Hitlera da nije neverovatnog glumca Bruna Ganca, rođenog u Švajcarskoj. U vreme snimanja filma koji je kod nas prikazan pod nazivom „Hitler, poslednji dani“ on je imao 63 godine. Hitler je imao u trenutku smrti 56 godina. Gancov firer nije ni karikatura ni filmsko čudovište. On je bolestan, nervozan, fizički propao, ali istovremeno potpuno zarobljen u sopstvenoj ideologiji. Za ulogu se pripremao u stilu Roberta de Nira ulazeći u takozvane sitnice (a njih na filmu ne bi smelo da bude).
Čak je proučavao Hitlerov glas na privatnom snimku iz 1942, dakle glas koji se razlikuje od poznatog javnog, govorničkog Hitlera. Nije samo ovladao dikcijom (švajcarski nemački se razlikuje od standardnog nemačkog), već je uspeo da usvoji i logički akcenat, intuitivno kazivanje i intonaciju. Videli smo slomljenog, gotovo ravnodušnog čoveka koji je stigao pred Strašni sud, bez ikakve želje da pobegne. Čak je i njegova odluka da ostane bila plod političkog pozerstva kome je on bio toliko sklon.
Zahvaljujući njemu dobili smo interesantnu estetičku vezu koja kreće od Dica, preko Ginisa i Hopkinsa a svoj vrhunac (trenutno) doživljava sa Gancom. Od gotovo ikoničnog, spolja prepoznatljivog diktatora do čoveka zatvorenog u bunker, sa svim njegovim nervnim slomovima, paranojom i fizičkim raspadanjem.
Da podsetimo i na još jednu kolateralnu korist od njegove briljantne glume: scena u kojoj on preslišava svoje generale, raspoređuje nepostojeće divizije i histeriše poslužila je u više desetina mini-parodija na razne teme.
Sovjetsko viđenje Hitlera
Oni zaista nisu imali razloga da ga šminkaju i ulaze u sve psiholingvističke finese, pa ipak su, u skladu sa poznatom sovjetskom školom visokog realizma takođe postavili standarde njegove pojave. Gledaoci, koliko god da mrze neku ličnost iz stvarnog života, isto tako su strogi kritičari, pa sovjetski reditelji nisu mogli da računaju samo s njihovom ogorčenošću i gađenjem. Njihov Hitler trebalo je da bude uverljiv isto onako kako su bili uverljivi Uljanov u ulozi Žukova ili Golobarotko u ulozi Rokosovskog jer su oni s tim likovima išli iz filma u film.
U filmu „Pad Berlina“ („Падение Берлина“) iz 1950. godine, „dvorski reditelj“ Čiaureli (Михаил Эдишерович Чиаурели) vrlo komotno prelazi preko činjenica, čak smešta Staljina u avion i šalje ga u Berlin. Međutim, poređenje sa fotografijama pokazuje da Hitler u tumačenju Vladimira Saveljeva veoma uverljivo odgovara istorijskom liku. Nezavisno od istorijskih proizvoljnosti pa i netačnosti, Saveljev je zapamćen kao jedan od najpribližnijih Hitlera.
A onda dolazi Jurij Ozerov (Ю́рий Никола́евич О́зеров) koji sa svojim gigantskim opusom „Oslobođenje“ („Освобождение“, 1969–1972) stvara ciklus koji je praktično nastavno učilo. To je prikaz sovjetskog ratovanja u Evropi u pet delova (Daleki istok je tek znatno kasnije obrađivan). Hitler se pojavljuje kao jedan od centralnih protivnika, a njegovo tumačenje je za današnje shvatanje prilično teatralno. To je, međutim, deo estetike epohe: sovjetski film nije naročito insistirao na psihološkoj nijansi Hitlera.
Sovjetski reditelji su mogli da biraju ko će igrati glavnog negativca. Istočna Nemačka je zaista bila svojevrsni rezervoar autentičnih „nemačkih lica“. Glumci iz produkcije DEFA mogli su sovjetskim autorima da ponude nešto što je domaća produkcija teže mogla: nemački jezik, fizionomiju i gestikulaciju koji gledaocu odmah govore – to je Nemačka, to su oni! Ali ni tada rezultat nije nužno bio ubedljiv. Autentično lice nije isto što i ubedljiva interpretacija. Za „Oslobođenje“ je posebno interesantan Fric Dic (Fritz Diez), istočnonemački glumac koji je Hitlera igrao više puta. On je praktično postao „sovjetski Hitler“ jer je igrao Hitlera u više sovjetskih i istočnonemačkih produkcija.
Ni Rusi nisu odoleli da na firerov račun naprave komediju. U komediji „Hitler kaput“ („Ги́тлер капу́т“, s radnim naslovom – „Špijun našeg vremena‘‘) reditelj Marjus Vajsberg uz pomoć glumca Mihaila Krilova efektno se poigrava sa stereotipima koji su do tada važili za naciste i oslobodioce. U osvrtu na sovjetsko-rusku kinematografiju možemo i pronaći odgovor zbog čega su različite kinematografije prikazivale različite Hitlere, odnosno predstavljale ga na različit način. Svaka kinematografija stvarala je Hitlera u skladu sa sopstvenom estetikom, političkim iskustvom i odnosom prema ratu. Zato se filmske interpretacije ne razlikuju samo po glumcima već i po vremenu i sredini u kojima su nastale.
Бруно Ганц