Iran je decenijama tvrdio da njegov raketni program ima namerno postavljenu granicu od približno 2.000 kilometara. Ta granica, prema Teheranu, nije predstavljala tehnološki maksimum već političku odluku koja je evropske zemlje ostavljala van glavnog dometa iranskog arsenala. Sada se ta politika menja.
Portparol iranskih oružanih snaga Mohamed Akrami saopštio je da je odluka o povećanju dometa već doneta i da je rad na novim raketama počeo. Kao neposredni razlog naveo je sukob sa Sjedinjenim Državama i iskustva stečena tokom aktuelnih borbenih dejstava. Iran tako prvi put otvoreno govori o seriji sistema koji treba da pređu granicu koju je sam sebi godinama nametao.
Promena je mnogo značajnija od dodavanja nekoliko stotina kilometara dometa postojećoj raketi. Iranski arsenal do sada je bio građen prvenstveno za Izrael, američke baze na Bliskom istoku i regionalne protivnike, dok bi nova generacija postepeno pomerila zonu udara prema evropskom kontinentu i udaljenijim američkim objektima. Koliki će stvarni domet prvih novih projektila biti, Akrami nije precizirao.
Granica od 2.000 kilometara više ne važi
Iran već raspolaže veoma velikom porodicom balističkih raketa različitog dometa, konstrukcije i načina vođenja. Program je počeo tokom rata sa Irakom nabavkom severnokorejskih sistema, a zatim prerastao u domaću proizvodnju raketa na tečno i čvrsto gorivo. Teheran je istovremeno izgradio veliku mrežu podzemnih skladišta, lansirnih položaja i proizvodnih kompleksa.
Zvaničnici su godinama ponavljali da nema potrebe za povećanjem dometa iznad 2.000 kilometara jer su tadašnji vojni ciljevi već bili pokriveni. Takva politika omogućavala je Iranu da razvija preciznost, brzinu pripreme, manevarske bojeve blokove i sposobnosti probijanja odbrane bez ulaska u kategoriju raketa znatno većeg dometa. Sukob sa SAD sada je, prema Akramiju, promenio tu računicu.
Produženje dometa ne zahteva nužno razvoj potpuno nove tehnologije od početka. Iran već raspolaže velikim raketama, motorima na čvrsto gorivo i iskustvom sa višestepenim konstrukcijama, pa se deo postojećih rešenja može preneti na veće sisteme. Veći izazov predstavlja kombinovanje dometa sa korisnim teretom, preciznošću i sposobnošću preživljavanja protivraketne odbrane.
Evropske američke baze ulaze u novu računicu
Rakete koje značajno premaše 2.000 kilometara proširile bi zonu u kojoj Iran može direktno da ugrozi američke vojne objekte izvan Bliskog istoka. U zavisnosti od konačnog dometa, na mapi bi se našao sve veći broj baza, logističkih čvorišta i aerodroma u Evropi. Teheran je već tokom leta upozoravao da bi širenje rata moglo da dovede i do udara na američku infrastrukturu na evropskom kontinentu.
Još ambiciozniji dometi otvorili bi pitanje Dijego Garsije, britansko-američke baze u Indijskom okeanu koja ima veliku ulogu u američkim operacijama na Bliskom istoku i u Aziji. Ona je od Irana udaljena približno 5.000 kilometara, što zahteva potpuno drugačiju kategoriju projektila od sadašnjih iranskih sistema srednjeg dometa. Nema potvrde da je upravo takva raketa već u proizvodnji, ali ukidanje dosadašnje granice prvi put otvara taj pravac razvoja.
Iran rakete posmatra kao sredstvo kojim nadoknađuje slabosti konvencionalnog ratnog vazduhoplovstva. Umesto ogromne flote savremenih bombardera i lovaca, Teheran ulaže u mobilne lansere, podzemne baze, balističke projektile i dronove koji mogu da napadnu udaljene objekte bez ulaska aviona u protivnički vazdušni prostor. Nedavni sukobi dodatno su ubrzali upravo taj model.
Od Hvasonga do Fataha-2
Severnokorejska tehnologija imala je važnu ulogu u početnoj fazi iranskog programa, naročito kroz rakete izvedene iz porodice Hvasong. Iran je kasnije razvio sopstvene konstrukcije, goriva, sisteme navođenja i čitave porodice projektila namenjenih različitim dometima. Današnji program zbog toga više ne predstavlja jednostavno kopiranje starijih severnokorejskih sistema.
Jedan od pravaca razvoja predstavlja Fatah-2 sa manevarskim hipersoničnim kliznim vozilom, namenjenim otežavanju presretanja tokom završne faze leta. Paralelno se razvijaju rakete sa čvrstim gorivom, kraćim vremenom pripreme i mogućnošću promene putanje. Novi domet bi te karakteristike mogao da prenese na znatno veći geografski prostor.
Iran sada praktično uklanja poslednje političko ograničenje koje je decenijama javno postavljao svom raketnom programu. Sledeća informacija neće biti sama potvrda da raketa leti dalje od 2.000 kilometara, već koliko dalje, sa kakvom bojevom glavom i kakvim profilom leta. Od tih podataka zavisi da li gledamo samo produženu regionalnu raketu ili početak potpuno nove iranske kategorije strateškog naoružanja.
O ovoj promeni smo zapravo pisali još u martu, kada smo analizirali da li je uklanjanje političkog plafona od 2.000 kilometara otvorilo prostor za iranske rakete dometa oko 4.000 kilometara. Tada smo naglasili da to ograničenje nije bilo tehnički maksimum, već politička odluka, kao i da bi njegovo ukidanje pomerilo iransku raketnu pretnju sa Bliskog istoka duboko prema Evropi.
Sadašnja objava praktično potvrđuje upravo taj pravac razvoja: ono što je u martu bilo pitanje da li je Iran spreman da pređe granicu od 2.000 kilometara, sada je postalo zvanična odluka da se rakete većeg dometa zaista razvijaju i proizvode.
