Nekada se svemirska trka merila zastavama, prvim ljudima u orbiti i otiscima čizama na Mesecu. Danas se aktuelni duel odvija nekoliko stotina kilometara iznad Zemlje, gde jedna strana pokazuje koliko precizno može da manevriše, a druga koliko toga odjednom može da odnese gore. Dva događaja iz septembra veoma dobro pokazuju koliko se priroda te trke promenila.
Kineska eksperimentalna svemirska letelica za višekratnu upotrebu izvela je niz operacija koje liče na orbitalnu igru mačke i miša sa sopstvenim malim satelitom. Gotovo istovremeno, američka kompanija SpaceX je sa svojim Starshipom prvi put stigla do prave Zemljine orbite i iz njega izbacila 26 operativna Starlink V3 satelita. Jedni trenutno demonstriraju preciznost u orbiti, drugi pokušavaju da potpuno promene količinu tereta koja se u nju može poslati.
Tu se možda najbolje vidi nova podela snaga. Kina razvija državni sistem o kojem gotovo ništa ne govori, dok američku stranu najvećeg tehnološkog skoka trenutno ne predstavlja NASA već privatni SpaceX. Svemirska trka više nema samo dva državna programa, niti se završava trenutkom kada raketa dostigne orbitu.
Šenlong više ne pokazuje samo da može da se vrati
Kina je 7. februara iz Đijućuena lansirala svoju četvrtu poznatu misiju eksperimentalne svemirske letelice za višekratnu upotrebu raketom Dugi marš 2F. Peking je zvanično naveo samo da će aparat proveravati tehnologije višekratne upotrebe i pružati tehničku podršku za mirno korišćenje svemira. Kina čak zvanično ni ne koristi naziv Šenlong za ovu letelicu, ime su smislili stručnjaci na zapadu, dok su njene tehničke karakteristike ostale gotovo potpuno zatvorene.
Ono što je letelica radila u orbiti pokazalo se mnogo zanimljivijim od kratkog saopštenja nakon lansiranja. Prema analizi astrofizičara Džonatana Mekdauela, zasnovanoj na podacima američke Svemirske snage, Šenlong je 21. juna ispustio mali objekat označen kao 2026-024H. Oko 12. jula objekat je ponovo nestao iz zasebnog kataloga nakon veoma bliskog susreta sa letelicom, što ukazuje da ga je Šenlong najverovatnije ponovo preuzeo.
Krajem avgusta sve se ponovilo, samo na još većem rastojanju. Mali satelit ponovo je pušten, Šenlong se udaljio nekoliko hiljada kilometara, a zatim je 10. septembra počeo novi prilaz i do 13. septembra objekat je ponovo nestao kao samostalno praćeno telo. Ukoliko je rekonstrukcija tačna, ista letelica je tokom jedne misije dva puta pustila i dva puta ponovo uhvatila isti objekat.
Uhvatiti satelit mnogo je teže nego samo prići mu
Orbitalni susret nije obična potera u kojoj se jedna letelica usmeri ka drugoj. Svako povećavanje ili smanjivanje brzine menja i visinu orbite, period obilaska Zemlje i relativno kretanje objekata, pa se prilaz planira satima ili danima unapred. Završnih nekoliko kilometara zahtevaju veoma preciznu navigaciju, senzore i sposobnost da se relativna brzina na kraju praktično svede na nulu.
Operacije poznate kao RPO, odnosno susret i rad u neposrednoj blizini drugog objekta, ključne su za buduće servisiranje satelita. Ista tehnologija omogućava inspekciju, popravku, dopunu goriva, uklanjanje otpada ili sastavljanje velikih konstrukcija direktno u orbiti. Upravo zato sposobnost višestrukog hvatanja istog objekta predstavlja mnogo više od zanimljivog eksperimenta.
Problem je što ista tehnologija ima očiglednu dvostruku namenu. Letelica sposobna da pronađe i fizički prihvati sopstveni satelit mogla bi, uz odgovarajuće senzore i mehanizam, da priđe i stranom objektu, pregleda ga, pomeri ili na drugi način utiče na njega. To ne znači da Šenlong trenutno obavlja takve zadatke, ali objašnjava zašto njegove manevre toliko pažljivo prate američke službe i privatne mreže za nadzor orbite.
Kineski odgovor na američki X-37B
Poređenja sa američkim X-37B nameću se sama. Obe letelice lansiraju se raketom, dugo ostaju u orbiti, mogu da menjaju putanju i vraćaju se na Zemlju sletanjem na pistu. Misije oba programa pritom su dobrim delom obavijene tajnom.
Kineski program ipak sve jasnije pokazuje da testiranje orbitalnog manevrisanja zauzima važno mesto. Tokom prethodnih misija takođe su beležena ispuštanja manjih objekata i operacije približavanja, dok četvrti let povećava složenost tih eksperimenata. Šenlong više ne demonstrira samo da Kina ume da napravi svemirski avion za višekratnu upotrebu, već da njime može aktivno da manipuliše objektima u orbiti.
Tu se vidi jedan pravac nove svemirske trke: kontrola prostora nakon što se u njega već stigne. Satelit koji može da manevriše, bude servisiran ili vraćen više nije jednokratna kutija elektronike ostavljena u unapred određenoj orbiti. Orbita polako postaje prostor u kojem letelice prilaze jedna drugoj, rade zajedno i potencijalno se međusobno ometaju.
Starship pokazuje potpuno drugu vrstu sile
Samo nekoliko dana nakon što su objavljeni detalji kineskih manevara, SpaceX je iz Teksasa lansirao četrnaesti integrisani probni let Starshipa. Prethodnih 13 misija namerno je ostajalo na suborbitalnim putanjama, dok je 28. septembra ogromna raketa prvi put zaista ušla u Zemljinu orbitu. Uprkos ranom gašenju jednog od šest motora gornjeg stepena, kontrola leta nastavila je misiju i Starship je uspešno završio orbitalno ubacivanje.
Još zanimljivije, ovo nije bila prazna demonstracija. Starship je u orbiti otvorio teretni prostor i izbacio svih 26 satelita nove generacije Starlink V3, a SpaceX je potom saopštio da su svi uspostavili vezu i rade. Time je Starship prvi put uradio ono zbog čega je zapravo napravljen: odneo je operativni teret u orbitu i rasporedio ga.
Plan je bio mnogo ambiciozniji. Letelica je trebalo da provede skoro deset sati u svemiru, napravi približno šest obilazaka Zemlje i tek potom uđe u atmosferu, ali je zbog problema sa motorima misija skraćena na oko tri sata. Starship se zatim kontrolisano vratio kroz atmosferu i završio u unapred određenom području Tihog okeana.
Jedan hvata satelit, drugi želi da ih nosi na stotine
Šenlong i Starship gotovo da ne mogu biti različitije letelice. Kineski aparat je relativno mali orbitalni avion čija se vrednost nalazi u dugom boravku, preciznom menjanju orbite i radu u neposrednoj blizini drugih objekata. Starship je gigantski transportni sistem čija je osnovna ideja da dramatično smanji cenu i poveća masu koja se može preneti između Zemlje i svemira.
Zbog toga njihovo poređenje nema smisla kao klasičan duel dva aviona ili dve rakete. Kina ovim programom pokazuje finu kontrolu onoga što se događa nakon dolaska u orbitu, dok SpaceX pokušava da promeni samu logistiku pristupa orbiti. Jedan projekat demonstrira orbitalnu preciznost, drugi industrijsku skalu.
Upravo ta skala dugoročno može biti jednako važna kao bilo koja pojedinačna sofisticirana letelica. Starship je projektovan tako da jednog dana može da odnosi desetine tona satelita, velikih vojnih i civilnih platformi, goriva, opreme za Mesec i na kraju ljudi. Uspostavljanje takvog transportnog sistema promenilo bi količinu hardvera koju SAD i njihove kompanije mogu da rasporede u svemiru za veoma kratko vreme.
Svemirska trka se preselila sa rakete na orbitu
Prva svemirska trka bila je veoma jednostavna za posmatranje. Sovjetski Savez pošalje prvi satelit, SAD odgovore drugim programom, zatim dolaze prvi čovek, prvi izlazak u otvoreni svemir i na kraju sletanje na Mesec. Današnja trka mnogo je manje spektakularna na prvi pogled, ali tehnološki postaje daleko složenija.
Više nije dovoljno imati raketu koja može da odnese satelit na željenu visinu. Potrebni su sistemi sposobni da menjaju orbite, servisiraju druge letelice, stvaraju ogromne konstelacije, prenose velike količine goriva i tereta, vraćaju se i ponovo lete. Kina i SAD trenutno ulažu ogromne resurse upravo u te sposobnosti, samo kroz veoma različite industrijske modele.
Najzanimljiviji deo jeste što američku stranu ovog puta ne predvodi klasična državna svemirska agencija. Kina Šenlong razvija kao zatvoren državni program, dok je prvi orbitalni let najveće američke rakete izvela privatna kompanija koja istovremeno poseduje najveću satelitsku konstelaciju na svetu. Time nova svemirska trka postaje i trka između dva potpuno različita načina organizovanja tehnološke moći.
Šenlong zato nije važan samo zato što je, po svemu sudeći, ponovo uhvatio mali satelit, niti je Starshipov let važan samo zato što je konačno napravio orbitu. Prvi pokazuje da Kina ozbiljno razvija sposobnost da u orbiti aktivno radi sa drugim objektima, dok drugi pokazuje koliko se američki privatni sektor približava sistemu za masovni transport u svemir. Sledeća velika prednost možda neće pripasti onome ko prvi stigne do nekog novog mesta, već onome ko može najviše da uradi kada tamo stigne.
