Izvozna verzija Su-57E stigla je na međunarodni aeromiting u El Alamejnu u Egiptu koristeći neuobičajenu konfiguraciju koja direktno pokazuje koliko fleksibilnosti pružaju veliki unutrašnji odeljci aviona. Umesto klasičnih spoljnih rezervoara, dodatno gorivo smešteno je unutar prostora koji je u borbenoj konfiguraciji namenjen raketama i drugom naoružanju.
Rosteh je saopštio da je avion do Egipta stigao uz samo jedno međusletanje, dok ruta i mesto zaustavljanja nisu objavljeni. Posle dolaska ostalo je dovoljno goriva za još približno 1.000 kilometara leta, kao i za demonstracioni nastup narednog dana.
Dodatno gorivo u prostorima za R-77M i H-69
Su-57 ima četiri unutrašnja odeljka za naoružanje. Dva velika nalaze se između motora i mogu da nose rakete vazduh-vazduh R-77M, krstareće rakete H-69 i druga sredstva, dok dva manja bočna odeljka u korenu krila služe za rakete kratkog dometa poput R-74M2.
Tokom preleta prema Egiptu deo tog unutrašnjeg prostora iskorišćen je za dodatne rezervoare za gorivo. Takva konfiguracija ima veoma jasnu prednost: avion ne mora da nosi velike spoljne rezervoare ispod krila ili trupa, pa zadržava čist aerodinamički oblik i ne povećava radarski odraz dodatnim spoljnim teretom.
Cena takvog rešenja takođe je očigledna. Prostor koji zauzima dodatno gorivo nije istovremeno dostupan za rakete, pa se konfiguracija prilagođava konkretnom zadatku. Za prelet do međunarodnog aeromitinga prioritet je bio domet, a ne maksimalni unutrašnji borbeni teret.
Jedno međusletanje, pa još 1.000 kilometara rezerve
Rosteh nije objavio polaznu tačku, kompletnu rutu niti lokaciju jedinog međusletanja, pa iz dostupnih podataka nije moguće izračunati stvarnu ukupnu dužinu preleta.
Kompanija je navela samo da je Su-57E po dolasku u Egipat imao preostalu količinu goriva dovoljnu za približno 1.000 kilometara leta, a ta rezerva nije ostala neiskorišćena.
Sledećeg dana avion je izveo demonstracioni let tokom kojeg su izvođeni zahtevni manevri, a Rosteh je potrošnju goriva uporedio sa potrošnjom tokom punopravne vazdušne borbe.
Takav nastup bio je važan deo prezentacije izvozne verzije potencijalnim kupcima, jer je avion stigao sopstvenim pogonom, bez spoljašnjih rezervoara, a zatim praktično odmah nastavio intenzivan letački program.
Unutrašnji rezervoari čuvaju aerodinamiku aviona
Spoljni rezervoari tradicionalno omogućavaju borbenim avionima da znatno povećaju dolet, ali istovremeno stvaraju dodatni otpor vazduha, povećavaju masu i pogoršavaju radarski potpis.
Kod aviona pete generacije taj kompromis je još izraženiji. Su-57 je projektovan sa velikim unutrašnjim prostorom za naoružanje kako bi rakete mogle da ostanu unutar trupa tokom dela misije. Pretvaranje tog prostora u dodatni rezervoar omogućava da se avion za duge prelete konfiguriše bez narušavanja spoljne geometrije.
Rosteh upravo taj element ističe kao prednost rešenja, navodeći da se time čuvaju aerodinamičke karakteristike i postiže veliki preletni domet.
To ipak nije besplatno povećanje kapaciteta goriva. Svaki rezervoar ugrađen u odeljak smanjuje raspoloživ prostor za naoružanje, pa konfiguracija ima smisla prvenstveno tokom preleta, patrolnih zadataka ili drugih misija u kojima maksimalni raketni teret nije potreban.
Drugačiji pristup od klasičnih spoljnih rezervoara
Kod većine borbenih aviona povećanje doleta rešava se dodatnim rezervoarima na spoljnim nosačima. Takav sistem je jednostavan i omogućava da se rezervoar odbaci kada više nije potreban, ali avion tokom većeg dela leta nosi dodatni aerodinamički teret.
Kod Su-57E ideja je obrnuta: koristi se unutrašnji volumen koji je već deo konstrukcije aviona. Time se zadržava spoljašnji oblik letelice, ali se pojavljuje kompromis između goriva i naoružanja.
To je posebno zanimljivo kod Su-57 jer su njegovi glavni unutrašnji odeljci dovoljno veliki za relativno krupne rakete poput H-69 i H-58UŠK, pa postoji značajan raspoloživ volumen koji se u posebnoj konfiguraciji može iskoristiti za gorivo.
101% Sirija. To je bre pravi avion, a ne imitacije kao kod ostalih.