Kineski strateški bombarderi decenijama su predstavljali najstariji deo brzo modernizovanih oružanih snaga zemlje. Osnovna konstrukcija H-6 potiče iz sovjetskog Tu-16 iz pedesetih godina, ali Peking je od tog aviona napravio čitavu porodicu platformi čija se današnja uloga teško može porediti sa originalom.
Najnovija verzija H-6N pokazuje koliko je duboka ta transformacija. Kina više ne tretira bombarder samo kao nosač krstarećih raketa za dejstvo po regionalnim ciljevima, već kao deo strateškog sistema koji mora da funkcioniše zajedno sa lovcima, tankerima i nuklearnim raketnim snagama.
H-6N napravljen oko jedne ogromne rakete
H-6N se na prvi pogled prepoznaje po velikom udubljenju ispod centralnog dela trupa.
Klasični prostor za bombe uklonjen je ili duboko prepravljen kako bi avion mogao da ponese oružje koje je preveliko za standardne spoljne nosače H-6K i H-6J.
Centralno mesto u toj konfiguraciji zauzima balistička raketa Jing Lei-1, poznata kao JL-1.
Za razliku od krstarećih raketa koje druge verzije H-6 nose ispod krila, JL-1 je veliki balistički projektil lansiran iz vazduha. Njena veličina i masa praktično određuju konstrukciju H-6N i čine avion specijalizovanom platformom za veoma drugačiju vrstu udara.
JL-1 se povezuje sa kineskom porodicom balističkih raketa DF-21, mada javno dostupnih tehničkih podataka ima veoma malo.
Procene njenog dometa znatno se razlikuju. Ranije analize uglavnom su govorile o približno 3.000 do 3.500 kilometara, dok se u novijim izveštajima pojavljuju procene koje idu čak do 8.000 kilometara.
Kineska strana nije objavila parametre koji bi omogućili pouzdanu potvrdu gornje vrednosti. Čak i konzervativnija procena, međutim, pretvara H-6N u platformu koja može da lansira nuklearno oružje sa velike udaljenosti od protivničke protivvazdušne odbrane.
Dopunjavanje gorivom uklanja najveću slabost starog H-6
Jedna od najvažnijih promena na H-6N nalazi se na nosu aviona.
Sonda za dopunjavanje gorivom u vazduhu omogućava mu da koristi kineske tankere YY-20A i time znatno produži operativni radijus.
Za H-6N je ta mogućnost važnija nego za druge članove porodice. Ogromna JL-1 povećava masu i aerodinamički otpor, pa bombarder sa takvim teretom mora da računa na veći utrošak goriva.
Borbeni radijus samog aviona procenjuje se na više od 3.500 kilometara, uz velike razlike koje zavise od profila leta, tereta i dostupnosti tankera.
Kombinovanje radijusa bombardera, dopunjavanja gorivom u letu i dometa same rakete otvara mogućnost udara na interkontinentalnim udaljenostima bez potrebe da H-6N ulazi duboko u protivnički vazdušni prostor.
To je ključ njegove stvarne vrednosti.
H-6N nema stelt karakteristike i njegov veliki trup bio bi veoma uočljiva meta u blizini razvijenog sistema PVO. JL-1 mu omogućava da problem rešava dometom umesto pokušajem prodora.
Kina ponovo dobija punu nuklearnu trijadu
Kinesko strateško odvraćanje decenijama je počivalo pre svega na kopnenim balističkim raketama.
Razvoj podmornica sa balističkim raketama dao je Pekingu drugu komponentu, sposobnu da preživi eventualni prvi udar i odgovori sa mora.
H-6N sa JL-1 sada dodaje vazdušni sloj koji funkcioniše potpuno drugačije.
Kopnena interkontinentalna raketa može veoma brzo da bude lansirana, ali njeno aktiviranje protivnik može da prati kroz satelite i druge sisteme ranog upozoravanja. Podmornica pruža skrivenost, ali komunikacija i raspoređivanje podvodnih snaga nose sopstvena ograničenja.
Bombarder može da poleti, promeni pravac, bude povučen, dopunjen gorivom ili preusmeren prema drugom području.
Vazdušna komponenta time daje političkom i vojnom vrhu mnogo veću fleksibilnost tokom krize, posebno pre nego što odluka o stvarnom lansiranju nuklearnog oružja postane nepovratna.
Procene za 2026. govore o približno 20 H-6N u operativnoj upotrebi, uz sličan broj nuklearnih bojevih glava koje bi mogle biti povezane sa njihovom misijom.
Stari sovjetski bombarder završio potpuno drugačiju evoluciju
Poreklo H-6 vraća se do sporazuma Moskve i Pekinga iz 1957. godine o licencnoj proizvodnji bombardera Tu-16.
Prvi primerak sastavljen u Kini poleteo je 1959. godine. Posle kinesko-sovjetskog raskola Peking je ostao bez sovjetske podrške i morao je da samostalno završi razvoj proizvodnje.
Prvi potpuno kineski H-6 poleteo je krajem 1968.
Tokom narednih decenija proizvedeno je više od 230 aviona kroz veliki broj verzija. Današnji H-6K, H-6J i H-6N imaju nove motore, modernu avioniku, digitalne sisteme, savremeno naoružanje i mogućnosti umreženog ratovanja koje prvobitni Tu-16 nikada nije mogao da ima.
Razlika među novijim varijantama takođe postaje sve izraženija.
H-6K prvenstveno služi vazduhoplovstvu kao konvencionalna raketna platforma velikog dometa. H-6J razvijen je za pomorske udare. H-6N dobio je specifičnu stratešku nuklearnu misiju.
Osnovni avion je star, ali sistem naoružanja koji je oko njega izgrađen više nije.
H-6N sam ne bi dugo opstao u najopasnijem vazdušnom prostoru
Veliki bombarder bez stelt konstrukcije ostaje ranjiv na moderne lovce velikog dometa.
Kina zbog toga H-6N ne razvija kao izolovanu platformu.
Tankeri YY-20A produžavaju njegov domet, sistemi ranog upozoravanja obezbeđuju sliku vazdušnog prostora, dok lovci J-20 mogu da čiste pravac i sprečavaju protivničku avijaciju da se približi bombarderu.
Takva kombinacija pokazuje da JL-1 nije samo još jedna raketa dodata starom avionu.
Radi se o stvaranju čitavog paketa za stratešku misiju u kojem različite platforme rešavaju međusobne slabosti.
J-20 je već javno prikazan kako čuva H-6N sa JL-1
Podsetimo, još 8. avgusta pisali smo o prvom javnom prikazu J-20 u neposrednoj pratnji bombardera H-6N sa JL-1, a tada je najvažnija promena bila nova uloga kineskog stelt lovca.
J-20 više nije prikazivan samo kao platforma za vazdušnu nadmoć, već kao zaštita vazdušne komponente strateškog nuklearnog odvraćanja. Njegov veliki radijus omogućava mu da prati H-6N mnogo dalje od kineske obale nego što bi to mogli lakši lovci.
Slika postaje još jasnija kada se toj kombinaciji doda YY-20A. H-6N nosi nuklearno oružje, tanker produžava njegov borbeni radijus, a J-20 drži protivničke lovce dalje od bombardera.
Novi snimci H-6N sa JL-1 sada potvrđuju koliko ozbiljno Peking razvija taj deo trijade.
H-20 će jednog dana promeniti sistem, ali H-6N već postoji
Kina paralelno razvija H-20, potpuno novi strateški bombarder koji bi trebalo da dobije znatno smanjenu radarsku uočljivost i mnogo veći potencijal za prodor kroz modernu protivvazdušnu odbranu.
Njegov razvoj traje godinama, a javno dostupni podaci još ne omogućavaju precizno određivanje trenutka ulaska u službu. H-6N je, nasuprot tome, operativna platforma.
Peking ne mora da čeka H-20 da bi imao vazdušni nuklearni udar velikog dometa. JL-1 omogućava postojećem bombarderu da lansira projektil daleko od najgušćih slojeva protivničke odbrane, dok J-20 i YY-20A povećavaju njegovu sposobnost da stigne do odgovarajuće tačke lansiranja.
