Kako Rusi regulišu goruće (i bukvalno) pitanje zaštite kapitalnih objekata, zavoda, rafinerija, brodogradilišta i kakva je podela posla, odnosno odgovornosti? U SFRJ se znalo ko štiti fabriku. Veliki privredni sistemi imali su sopstvene snage Teritorijalne odbrane i sistem zaštite, ali one nisu bile zamene za PVO JNA. Njihov zadatak bio je da obezbeđuju objekat, ljude i proizvodnju, učestvuju u otklanjanju posledica napada, dok je protivvazdušna odbrana bila deo jedinstvenog sistema oružanih snaga.
Fabrika je štitila sebe koliko je mogla, kao poslednja odbrana. Danas je, međutim, masovna pojava bespilotnih letelica promenila tu jednostavnu podelu, kao i većinu drugih stvari na taktičkom, operativnom pa i strateškom nivou. Jeftin dron može da preleti stotine kilometara, da doleti s nepredvidivih mesta i pogodi rafineriju, skladište goriva, elektranu, železaru ili brodogradilište.
A kada se to dogodi, а događa se, pokrene se pitanje koje se nekada nije postavljalo: ko je dužan da brani fabriku od vazdušnog napada – država ili njen vlasnik? Kako zakonski oboriti dron, da se malo ironično zapitamo, jer se i dron tu nešto pita?
Rusija je na to pitanje dobila odgovor – u svom prepoznatljivom stilu: zakonom, podzakonskim aktima, spiskovima obaveza, odgovornim licima, kategorijama objekata i procedurama. Suočena sa realnom opasnošću koju njen postojeći sistem PVO ne može u potpunosti pokriti, ona je stepen zašite počela da spušta na nivo samog privrednog subjekta. Ova odluka je zanimljiva upravo zato što predstavlja institucionalizaciju iskustva sa bojišta, šireći sam pojam bojišta. SVO je pokazala da se vazdušna pretnja proširila na znatno veći broj objekata nego ranije. Sve može postati cilj organizovanog napada BPL koje su dovoljno jeftine da se mogu koristiti u velikom broju, odnosno rojevima.
BPL nisu „game changer“ i neće učiniti besmislenim avijaciju, PVO, tenkove, podmornice ili raketne sisteme, ali jesu promenile ekonomiju i organizaciju ratovanja. Sada nije više pitanje samo koliko imamo aviona, raketa, tenkova i brodova nego – koliko brzo možemo da proizvedemo, opremimo, programiramo, distribuiramo i nadoknadimo hiljade relativno jeftinih vazdušnih sredstava; koliko pri tom možemo brzo da napravimo sistem koji će se suprotstaviti neprijateljskim napadima?
Države su došle u situaciju ili da doktrinarno menjaju prioritet ulaganja u borbena sredstva – ili da višestruko povećaju budžet za njih kako bi sve planirano uspele da proizvedu. Ako neki strateg proceni da umesto jednog skupog sredstva koje će biti korišćeno za odvraćanje (npr. atomska podmornica), reši da taj novac potroši na nešto što se može trenutno upotrebiti, dolazimo do fascinantnog podatka: cena jedne savremene nuklearne podmornice dovoljna je za proizvodnju oko sto hiljada „Geranja“.
Naravno, to nisu sistemi iste kategorije i njihova vojna vrednost ne može se porediti na taj način. Ali računica pokazuje nešto važnije: koliko se danas može kupiti neposredne, potrošne vatrene moći za cenu jednog kapitalnog borbenog sistema? Šta time najkonkretnije dobijamo, ovde i sada? Dobijamo dobro uložen novac pretvoren u trenutnu vatrenu moć! Možda će podmornica kao sredstvo odvraćanja dočekati trenutak da ode na rezanje bez „ispaljenog metka“, a za BPL smo sigurni da će biti iskorišćeni. Pri tom se podrazumeva da već imamo obučene ljude, softver, komunikacije, logistiku i proizvodni lanac.
U tom slučaju – ne menja se samo naoružanje. Menja se spoznaja o prioritetima industrijske politike i organizacije vojno–industrijskog kompleksa.
Kuda nas to vodi? Jedna šala na pitanje „Šta je jače od jednog slona“ odgovara: „Dva slona“. Da, ali tada protivnik može da odgovori: „ Onda ćemo poslati sto slonova“, a branilac mora smisliti kako da uzvrati na isti način. Sada je nivo važnosti BPL definisan linijom: masovnost + dostupnost + brza evolucija sistema kroz stalno učenje. Dron koji je danas odličan može za nekoliko meseci biti zastareo, ali proizvodna linija koja može brzo da ga zameni postaje strateška sposobnost.
Šta raditi kada se ratna stvarnost promeni brže nego što su se promenile nadležnosti?
Kako Rusi planiraju da bolje zaštite svoju ogromnu, sve izloženiju teritoriju? Ovog leta Rusija je usvojila nove propise za zaštitu objekata od vazdušnih pretnji. Urađeno je to pedantno, pravnički sitničavo s desetinama klauzula, prava, obaveza, zaprećenih mera, itd. Međutim, ti propisi se često tumače previše jednostavno, a još nisu ni stupili na snagu: Ministarstvo odbrane će navodno podeliti zemlju na zone i preuzeti kontrolu nad svim aktivnostima protiv dronova. Savezni zakon br. 192– FZ od 26. juna 2026. godine proširuje namenske vojne kapacitete i ubrzava razvoj odbrambenih mehanizama, ali ne imenuje vojnog komandanta za svako civilno preduzeće. Štab određuje prioritete, vojska se suprotstavlja pretnji, a vlasnik priprema objekat i obnavlja njegov rad.
Zakon daje ovlašćenja, ali ne stvara gotov sistem. Član 10.3 (broj iza tačke je stav člana pa će tako biti i u daljem tekstu) novog zakona reguliše poseban režim zatvorenih vojnih gradova. O tome smo već pisali i o njima najviše brine MO RF. To takođe uključuje kontrolisane oblasti, bezbednosne i posebne zone. Član 10.4 dozvoljava vojnom osoblju da ometa rad bespilotnih letelica dok štiti objekte Oružanih snaga. Vojska dejstvuje (sa svim rizicima) iznad privrednih objekata po svojoj proceni i za to joj ne treba ničija saglasnost van subordinativnog sistema. Logično – i opasno, ali šta u ovakvom ratu nije opasno?
Ovi članovi ne dele celu zemlju na bezbednosne zone. Član 1 Federalnog zakona № 192 – FZ, kojim se uvode članovi 10.3 i 10.4, stupiće na snagu 180 dana nakon zvaničnog objavljivanja, tj. 24. decembra 2026. godine. Stoga je, od 31. avgusta, pravni okvir već stvoren, ali sistem još nije primenjen i njegova efikasnost može se samo teorijski procenjivati. Zašto? Razlog je jednostavan – birokratija! Sve to treba da prođe neke nadzorne, upravne odbore, da neko unese izmene i dopune… a nekog pravnika u hladovini kancelarije drugačije dotiču problemi BPL nego ljude u proizvodnim pogonima ili na ogromnim površinama rafinerija i skladišta.
Međutim, ohrabruje to što je drugi deo zakona već na snazi. On omogućava bržu izgradnju, nabavku i puštanje u rad aktivnih i pasivnih odbrambenih sistema. Da bi se to postiglo, dozvoljena su odstupanja od niza standardnih procedura katastra, urbanističkog planiranja, licenciranja, carine i kontrole. Nabavka za zaštitu od vazdušnih pretnji je dozvoljena bez konkurentskog postupka, odnosno javnih nabavki. Bar tu je ratna zbilja potisnula administraciju i kupila svima vreme.
Dokumenti, papiri, uredbe…
Tri dokumenta regulišu različite delove istog zadatka. Savezni zakon № 192–FZ ubrzava izgradnju i nabavku. Članovi 10.3 i 10.4 ovog zakona stupaju na snagu 24. decembra 2026. godine, ali federalni zakon № 256–FZ „O bezbednosti objekata gorivno–energetskog kompleksa“ važi još od 2011. godine. Njime se utvrđuje kategorizacija objekata, bezbednosni listovi podataka i odgovornosti vlasnika. Tu je i Predsednički dekret № 604 koji važi od 24. avgusta 2026. godine. Njime se dozvoljava privremeno upravljanje imovinom ako vlasnik nije preduzeo neophodne zaštitne mere. Drugim rečima, država može uvesti privremene mere u preduzeća od posebne važnosti i namene.
Vidi se da zakonodavac žuri, boreći se da se provuče kroz lavirint administracije.
Komplikovano? Ne baš, jer prave komplikacije tek stižu
Civilni pogon ne kontroliše vazdušni prostor iznad svoje teritorije. Njegov direktor ne može samostalno da uspostavi procedure za upotrebu radio-ometanja, presretača ili oružja. Takve odluke se zasnivaju na ukupnoj vazdušnoj situaciji i riziku od pogađanja pogrešne mete. Stoga, svaku akciju protiv drona mora da vodi odobreni državni organ. Kompanija instalira licencirane sisteme za detekciju i suzbijanje, zatvara ranjiva područja, raspoređuje kritičnu opremu i obučava osoblje.
Nema pristup oružju vojnog spektra, ali je obavezna da pripremi objekat za napad. Savezni zakon № 256–FZ odavno je na snazi za preduzeća u sektoru goriva i energetike. Vlasnik je obavezan da odredi kategoriju objekta, sastavi bezbednosni list (tzv. reglament) i sprovede propisane mere. To se može uraditi samostalno, u saradnji sa vladinim agencijama ili, u određenim slučajevima, sa federalnim agencijama. Ove obaveze su nastale mnogo pre odluka iz juna 2026. godine.
Tu vidimo slabosti inertnog, velikog sistema. Odgovornost menadžera je eksplicitno utvrđena i zaokružena zaprećenom novčanom kaznom. Međutim, zakon ne definiše podjednako jasno obavezu vladine agencije da blagovremeno prenese podatke o modelu pretnje kompaniji. Pravo na suzbijanje, oštećenje ili uništavanje drona još uvek ne predstavlja borbenu gotovost. Posada mora da detektuje cilj, primi oznaku cilja putem radija i da ga izvrši. To zahteva obučeno osoblje, municiju, popravke, servis opreme i raspored smena. Bilo koja od ovih karika deluje nevažno dok njen kvar ne zaustavi ceo lanac. Signal mora brzo da stigne do osobe ovlašćene da promeni režim rada postrojenja. Obezbeđenje predaje nadzor posadi, a nakon udara, omogućava hitnim službama pristup oštećenoj opremi.
Da li ste već pomislili: „Majko moja, koliko ovde ima papira samo da bi neko mogao da obori jedan dron iznad fabrike“?
Prema servisu „Tenderplan“, ruska preduzeća su u prvoj polovini 2026. godine potrošila preko 440 miliona rubalja na sisteme protiv dronova, što je šest i po puta više nego prethodne godine. Potražnja je porasla nakon majskog naređenja predsednika da se u saradnji sa preduzećima razviju predlozi za zaštitu preduzeća. Međutim, ovi troškovi još uvek nisu uporedivi sa potencijalnim gubicima. Šteta koju su naftne kompanije pretrpele od udara na rafinerije procenjuje se na preko bilion rubalja. Broj rafinerija koje su bile meta udara u 2026. godini udvostručio se. Nakon oštećenja jedne primarne jedinice za rafiniranje, pojedine rafinerije su izgubile do 40% svog kapaciteta. Razlika između troškova odbrane i obima štete ostaje materijalna, a ne pravna.
Odgovornost ne prestaje nakon udara. Predsednički dekret № 604 od 24. avgusta 2026. godine dodao je novu posledicu ovom sistemu. Ako poslovni subjekt ne preduzme mere za zaštitu kritične infrastrukture, prekrši zahteve ili stvori pretnju normalnom radu objekta, njegova imovina može biti stavljena pod privremenu upravu. Uredba posebno pominje neefikasne kontramere protiv napada dronovima i neblagovremene sanacije. Odluku donosi vlada na osnovu predsedničke instrukcije. Rosimušestvo (Росимущество, savezna agencija za upravljanje državnom imovinom RF), postaje privremeni upravnik. Dobija ovlašćenja vlasnika, pored prava raspolaganja imovinom, sprovodi popis i obezbeđuje bezbednost imovine. Za rukovodioca kompanije, rizik više nije ograničen na novčanu kaznu ili nalog. Mogu izgubiti operativnu kontrolu nad imovinom, a ta kontrola se neće automatski vratiti na unapred određeni datum.
Od direktora se ne može zahtevati da donose odluke za koje nisu ovlašćeni. Međutim, ograničavanje njihovih ovlašćenja ne oslobađa ih inženjerske zaštite, pripreme smena i saniranje šteta od napada. Za vojne štabove slučaj se završava izveštajem o napadu. Za preduzeće je drugačije; završava se nakon što se proceni šteta, izoluje opasno područje i obnovi rad ili se linija bezbedno zatvori. Šta rukovodilac treba da uradi? Čak tri dokumenta opisuju postupak koji je najbolje završiti pre državne procene bezbednosti preduzeća. Zakon osnažuje i ubrzava rad; štab upravlja odgovorom na vazdušne pretnje, posada izvršava borbenu misiju, a vlasnik priprema objekat i obnavlja njegov rad. Zaštita je definisana i operativna u radnom lancu od signala za uzbunu do povratka objekta u službu.
Rusi jesu birokratizovali problem, ali su ga prvo morali definisati i priznati. Takve signale neprijatelj bi morao da shvati veoma ozbiljno.
