Bugarska već godinama pokušava da zatvori jedno poglavlje svoje vojne avijacije, ali se ono uporno ne završava prema političkom rasporedu. Lovac koji je trebalo da postane prošlost i dalje svakodnevno nosi deo odgovornosti za zaštitu vazdušnog prostora zemlje.
Problem nije nastao preko noći. Promena borbenog aviona jedna je od najskupljih i organizaciono najzahtevnijih operacija koju jedno ratno vazduhoplovstvo može da sprovede. Nije dovoljno kupiti nove letelice i parkirati ih na aerodromu. Potrebni su piloti, tehničari, naoružanje, rezervni delovi, infrastruktura, procedure i godine obuke pre nego što nova flota zaista može da zameni staru.
Sofija se sada našla između dve generacije aviona, pri čemu rokovi više ne izgledaju onako kako su izgledali kada su ugovori potpisivani. Privremena rešenja koja su razmatrana takođe nisu prošla prema planu. Zbog toga se ponovo postavlja pitanje koliko dugo postojeća flota može da izdrži i šta je stvarno potrebno da ostane operativna.
U toj priči MiG-29 se često u medijima opisuje jednostavnom etiketom „zastarelog sovjetskog lovca“. Takav opis govori veoma malo o tome šta avion danas može, a još manje o stvarnom problemu bugarskog ratnog vazduhoplovstva. Ono što se događa u Bugarskoj mnogo bolje pokazuje koliko je velika razlika između političke odluke da se jedan avion zameni i trenutka kada njegov naslednik zaista može da preuzme posao.
Polovni F-16 i Gripen više nisu opcija
Bugarsko Ministarstvo odbrane pokušavalo je da premosti period između dve flote nabavkom polovnih zapadnih lovaca. Ideja na papiru deluje logično. Privremena grupa aviona omogućila bi povlačenje MiG-29 pre nego što svih 16 novih F-16 bude isporučeno i potpuno uvedeno u borbenu upotrebu.
Rezultat pregovora bio je drugačiji. Stojanov je 27. avgusta saopštio da je Pentagon odbio mogućnost dostavljanja polovnih F-16, dok iz Švedske nije dobijena mogućnost nabavke Gripena.
„Nemamo opciju da dobijemo Gripen ili polovne F-16“, rekao je bugarski ministar.
Prema njegovim rečima, ostalo je jedno praktično rešenje: nabaviti rezervne delove i nastaviti održavanje MiG-29. Kupovina Jurofajtera ili Rafala kao kratkotrajnog prelaznog rešenja bila bi finansijski neopravdana. Takva nabavka zahtevala bi posebnu obuku pilota i tehničara, rezervne delove, zemaljsku opremu i logistiku za tip aviona koji bi potom trebalo povući kada F-16 dostigne punu operativnu sposobnost.
F-35 je sasvim druga kategorija investicije i ne predstavlja realno privremeno rešenje. Stojanov je, komentarišući mogućnost nabavke F-35, podsetio da se Bugarska kupovinom F-16 praktično dugoročno opredelila za tu platformu.
Druga grupa F-16 kasni tri godine
Prvih osam bugarskih F-16 Block 70 već se nalazi u zemlji. Njihova proizvodnja završena je tokom 2025. godine, a svi avioni prve serije predstavljeni su u Graf Ignatijevu u decembru.
Druga serija od osam aviona postala je veći problem. Lokid Martin je 14. avgusta obavestio bugarskog ministra odbrane da teškoće u proizvodnji mogu pomeriti isporuku druge grupe do drugog tromesečja 2030. godine. Amerikanci su obećavali njihovu isporuku tokom 2027. godine. Kompanija navodi da ni novi datum nije konačan i da se trudi da ubrza proizvodnju.
Bugarska je tako dobila neplanirani jaz od tri godine, a na sve to, fizička isporuka aviona takođe nije isto što i operativna sposobnost eskadrile.
Prvi bugarski F-16 već lete. U maju je ministar odbrane Atanas Zaprjanov naveo da zemlja ima šest sertifikovanih pilota, dok bi njihov broj do kraja 2026. trebalo da poraste na 12. F-16 su tokom leta već učestvovali i u zajedničkoj obuci sa drugim bugarskim i savezničkim avionima. Međutim, Bugarska još nema potpuno formiran operativni sistem oko nove flote.
Plan iznet krajem 2025. predviđao je dostizanje operativne spremnosti F-16 tokom 2028. godine. Ministar odbrane je još tada otvoreno rekao da do tog trenutka zemlja mora da nastavi da održava MiG-29.
MiG-29 jeste star, ali nikako beskoristan
Bugarski MiG-29 nisu ravnopravni F-16 Block 70. F-16 Block 70 donosi AESA radar AN/APG-83, savremeniju avioniku, naprednije komunikacione i mrežne sposobnosti, široku paletu zapadnog naoružanja i mnogo bolju integraciju u sadašnju NATO infrastrukturu.
Bugarski MiG-29 potiču iz sasvim druge tehnološke epohe. Njihov radar N019 više ne predstavlja vrh tehnologije, mogućnosti borbe van vizuelnog dometa ograničene su u poređenju sa savremenim lovcima, a avion nema digitalnu arhitekturu koja se danas očekuje od modernog višenamenskog lovca. Međutim, to nikako ne znači da avion nije sposoban za lovački zadatak.
MiG-29 je projektovan kao brz frontovski lovac sa veoma dobrim odnosom potiska i mase, velikom brzinom penjanja i dobrim manevarskim osobinama. Poseduje optičko-infracrveni sistem za pasivno otkrivanje ciljeva i može da koristi rakete kratkog dometa R-73 sa nišanom na kacigi, kombinaciju koja je svojevremeno predstavljala jednu od njegovih najvećih prednosti.
Za današnju vazdušnu borbu protiv savremenog protivnika to nije dovoljno da bi stari MiG-29 bio ravnopravan novijoj generaciji lovaca. Za dežurstvo u zaštiti vazdušnog prostora situacija je drugačija.
Velika većina zadataka vazdušne policije ne završava se borbom protiv stelt lovca niti razmenom raketa na udaljenosti od stotinu kilometara. Potrebno je brzo poleteti, stići do nepoznate ili problematične letelice, identifikovati je, uspostaviti kontakt i po potrebi je ispratiti ili prinuditi da promeni pravac. Bugarski MiG-29 je upravo takvu realnu misiju uspešno izveo 30. juna ove godine.
Pravi problem MiG-29 nalazi se na zemlji
Najveća slabost bugarske flote trenutno nije aerodinamika aviona niti njegove letačke performanse. To su rezervni delovi. Stojanov je naveo da Bugarska od 2021. godine nije uvezla nijedan novi rezervni deo za MiG-29. Kada potrošni i rezervni delovi nestanu, broj raspoloživih aviona neminovno počinje da pada bez obzira na kvalitet osnovne konstrukcije.
Zbog toga bugarsko ratno vazduhoplovstvo koristi delove sa aviona koji nisu u letnom stanju kako bi održalo druge.
„Održavanje bez rezervnih delova je nemoguće, zato je glavni metod koji koristimo kanibalizacija“, rekao je Stojanov.
Termin možda zvuči dramatično, ali sama praksa nije nepoznata ni drugim ratnim vazduhoplovstvima koja održavaju stare ili logistički problematične flote nastale usled odluka nametnutih sa višeg nivoa. Problem nastaje kada takav način održavanja više nije privremena mera nego glavni izvor komponenti.
Posebno kritični postaju motori RD-33. Bugarsko Ministarstvo odbrane trenutno pokušava da ugovori remont do deset motora RD-33 serije 2. Nova javna nabavka procenjena je na najviše 17 miliona evra sa PDV-om i predviđa okvirni sporazum na 48 meseci. Raniji postupak pokrenut početkom godine propao je u martu jer nije stigla nijedna ponuda.
Sofija zbog toga paralelno traži delove u državama koje su koristile MiG-29.
Poljska i Mađarska kao mogući izvori delova
S obzirom da ne može Rusiji, Bugarska se obratila Poljskoj, Mađarskoj i drugim državama koje imaju ili su imale MiG-29. Cilj nije stvaranje još jedne eskadrile polovnih sovjetskih lovaca.
Stojanov je izričito naveo da Bugarsku interesuju avioni i oprema koji mogu poslužiti kao izvori rezervnih delova. Nakon odgovora država, bugarski stručnjaci trebalo bi da pregledaju dostupnu tehniku i utvrde koje komponente mogu da se koriste.
Poljska je prethodnih godina bila jedan od izvora za održavanje bugarskih MiG-29. Još u julu bugarski premijer sastao se sa rukovodstvom poljske državne kompanije WZL-2, koja učestvuje u održavanju tih aviona. Obe strane tada su izrazile spremnost za nastavak saradnje.
Situaciju komplikuje činjenica da se raspoloživi fond delova za MiG-29 preostao u Evropi stalno smanjuje, dok je ogroman deo tehnike iz bivših istočnoevropskih flota prebačen Ukrajini. Bugarska zato nema puno vremena.
F-16 i MiG-29 će neko vreme leteti zajedno
Najrealniji scenario sada nije naglo povlačenje MiG-29 onog trenutka kada prvi F-16 počne da leti. Bugarska će određeni period koristiti oba tipa. Stojanov očekuje da F-16 već tokom naredne godine počne da učestvuje u dežurstvu zaštite vazdušnog prostora zajedno sa MiG-29.
Potpuni prelazak uslediće tek kada nova flota bude imala dovoljan broj obučenih pilota i tehničara, potrebnu logistiku i operativnu spremnost. To je normalan deo prelaska sa jednog borbenog aviona na drugi. Činjenica je da druga polovina nove flote sada kasni do 2030, dok mogućnost kupovine privremenih polovnih zapadnih aviona više ne postoji.
MiG-29 nije vraćen u prvi plan zbog nostalgije prema sovjetskoj tehnici niti zato što je Sofija promenila odluku o F-16. Ostaje zato što je već tamo, piloti i tehničari ga poznaju, infrastruktura postoji i avion još može da izvršava zadatak koji Bugarska mora da obavlja svakog dana.
Čitava situacija dobro pokazuje razliku između zastarevanja i neupotrebljivosti. Bugarski MiG-29 jeste zastareo u poređenju sa F-16 Block 70 i savremenim lovcima koji koriste AESA radare, moderne veze i novu generaciju raketa. Međutim, sve dok ima ispravne motore, potrebne delove, naoružanje i obučene posade, on ostaje koristan borbeni avion.
Za Sofiju je trenutno najveći problem upravo ono što se najmanje vidi na fotografijama: kako obezbediti dovoljno RD-33 motora i rezervnih delova da MiG-29 izdrže dok njihovi mnogo noviji naslednici konačno ne budu spremni da preuzmu dežurstvo.
