Netrpeljivost, pa i mržnja ukrajinskih nacionalista prema Rusiji dugo je, veštački i sistematski potpirivana, pa i „negovana“ s raznih strana. Zato je i SVO stigla kao pretposlednja stanica na tom putu. Nadamo se da do poslednje stanice, pune objave rata, neće doći, ali ni tu ne treba rizikovati s prognozama. Na putu od bratstva Tarasovaca, preko Petljure, Bandere i Majdana našla se i „ukrajinska purga“, ređe spominjan događaj. To nije bio rutinski obračun s ekstemistima ukrajinskog nacionalizma.
Sovjetski Savez je rešio da obezglavi ideju ukrajinske samosvojnosti tako što je pokrenuo akciju protiv intelektualne elite. U zemljama Istočnog bloka imali su već značajno iskustvo s tim kakva moć inteligencije može biti i koliko ju je teško kontrolisati. Posebno su to znali Poljaci i Čehoslovaci. Napomenimo da je ovaj naslov publicistički i da u operativi KGB ovaj obračun s intelektualcima nije imao posebno ime.
Purga je u istočnoslovenske jezike stigla iz finskog (purku). Sinonim joj je mećava (rus. метель) i ona nosi sve pred sobom. To je izuzetno jaka snežna oluja pri tlu. Javlja se se u ravnim, nepošumljenim područjima. Izgleda kao snežna mećava, mada nema padavina jer podiže sneg koji je već pao. Jedina zaštita od nje je ta da joj se ne nađete na putu, a ume i da zatrpa kuće do krova. S obzirom na morfografiju Ukrajine i njene stepe, naziv ove intervencije sasvim je prikladan. Ona je zaista pomela mnoge karijere i sudbine izazivajući haos.
Od avgusta 1965. do maja 1966. godine, vlada Ukrajinske SSR organizovala je masovno hapšenje intelektualaca povezanih sa pokretom „šezdesetaša“ (шестидесятники – stilski teško prevodiv izraz, uporedite ga literarno s našim „šezdesetosmaši“). Čistka se odvijala istovremeno sa suđenjem avangardnim sovjetskim piscima Andreju Sinjavskom (koji je pisao pod pseudonimom Abram Terc) i Juliju Danijelu (pseudonim Nikolaj Aržak). Oni nisu bili protiv narodne kulture, već protiv ideologizovane, „državne“ umetnosti i rigidne, favorizovane partijske kulture. Na stranice novina nisu stigli zbog svojih umetničkih dometa, već zbog političkog angažovanja; stoga se termin avangarda ne može povezati s njima na način kako se povezuje sa Kafkom, Brehtom, Apolinerom ili Majakovskim.
Suđenje je bilo tajno sve dok Vjačeslav Čornovil (В’ячеслав Максимович Чорновіл) ukrajinski novinar, pisac i disident, nije objavio peticiju poznatu pod nazivom „Čornovilovi papiri“. On je kasnije postao inicijator proglašenja Deklaracije o državnom suverenitetu Ukrajine 16. VII 1990. godine i Akta proglašenja nezavisnosti Ukrajine objavljenog 24. VIII 1991. godine. Bio je zaista posvećeni disident, a ne salonski buntovnik. Više puta je osuđivan.
Šta je ohrabrilo intelektualce?
Nisu svi bili spremni da plate cenu kakvu su za nezavisnost stvaralaštva plaćali u svoje vreme Bulgakov, Ana Ahmatova ili Pasternak, pa su morali da sačekaju bolju društvenu klimu. Hruščovljevo otopljavanje dovelo je do pojave novih izraza kulture u Ukrajinskoj SSR. Nakon poziva filmskog stvaraoca Aleksandra Dovženka iz 1955. godine na „proširenje kreativnih granica socijalističkog realizma“, mladi ukrajinski intelektualci počeli su da stvaraju nekonvencionalnu umetnost i drugačiji kritički pristup, čime su otvoreno prkosili principima socijalističkog realizma. Odigrali su važnu ulogu u kulturnom preporodu Ukrajine nakon Staljinove ere.
Nikita Hruščov je smenjen 1964. godine, čime je okončano tzv. otopljavanje i došao je period Brežnjeva, kasnije eufemično nazvan „period zastoja“ (период застоя). Dok su neki od “šezdesetaša”odlučili da sarađuju sa vladom Leonida Brežnjeva, mnogi drugi su dodatno radikalizovali svoje delovanje. Ukrajinska grupa je sve više zaoštravala kritički stav prema vladajućoj kuluturnoj politici pa i samom sistemu; publikacije ukrajinske dijaspore (samizdati) su sve češće ilegalno distribuirane, a pokret za očuvanje ukrajinske kulture je poprimio jasan politički karakter.
Čistka
Krajem avgusta 1965. godine, KGB SSSR je izdao naređenja KGB-u pri Savetu ministara Ukrajinske SSR,da počne sa hapšenjem intelektualaca. Od 24. avgusta do četvrtog septembra privedeno je, prema podacima „Harkovske grupe za zaštitu ljudskih prava“, 25 vodećih “šezdesetaša” (sedam u Kijevu i 18 u Lavovu); drugi izvori navode da je hapšenja bilo u Odesi i nekim drugim gradovima.
Uhapšeni su pod optužbom za antisovjetsku agitaciju. Iako su privođenja morala da se izvedu sinhronizovano, izvori se razlikuju u pogledu vremena izvršenja, što može sugerisati da su se neki od osumnjičenih krili ili bili u bekstvu. Procenjuje se da je tokom čistke koja je trajala i posle četvrtog septembra, a nosila isto ime kao Staljinove čistke iz tridesetih godina, uhapšeno od 195 do 200 ljudi.
Prva hapšenja imala su suprotan efekat od planiranog; daleko od toga da su zastrašila ukrajinsku inteligenciju i naterala je da sarađuje sa vladom, naprotiv: ohrabrila su je da aktivnije protestuje protiv sve većeg narušavanja ljudskih prava. Četvrtog septembra 1965. godine, u bioskopu „Ukrajina“ na premijeri filma Sergeja Paradžanova „Senke zaboravljenih predaka“, vodeći ukrajinski intelektualac Ivan Džuba, zajedno sa studentom Vasilom Stusom i uz podršku novinara Vjačeslava Čornovila, organizovao je protest protiv serije hapšenja.
Čornovilovi spisi
Vjačeslav Čornovil je u to vreme bio novinar komsomolskog glasila „Mlada garda“. Vrlo brzo je ostao bez posla pa je s nekolicinom prijatelja pokrenuo novine „Prijatelj čitaoca“. Zadužen za izveštavanje o suđenjima i obezbeđivanje dokaza protiv intelektualaca, Čornovil je odbio da se u to uključi. Napisao je seriju radova koji dokumentuju čistku iz 1965. godine i poslao ih ukrajinskoj vladi.
Uhapšen je osmog jula 1966. godine zbog otvorenog pisma ukrajinskom komunističkom lideru Petru Šelestu, u kojem je tvrdio da su hapšenja bila suprotna sovjetskom zakonu. Osuđen je na osam meseci teškog rada u Mordoviji. Tekstovi su kasnije prokrijumčareni u Francusku, gde su objavljeni kao „Čornovilovi spisi“.
Originalni naziv bio je: „Lykho z rozumu“ (u prevodu „Teško pametnom” ili „Nesreća zbog pameti”, prema Gribojedovljevom delu). U tom zborniku bile su biografije 20 političkih zatvorenika, žalbe, pisma, apeli, kao i Čornovilovi protesti upućeni sovjetskim pravosudnim organima. Spisi su privukli pažnju američke javnosti, pa su i tamo objavljeni.
Posledice
Neuspeh čistke da uguši ukrajinsko nacionalno izražavanje doveo je do eskalacije sukoba između sovjetske vlade i inteligencije. Drugi, mnogo veći talas čistki počeo je 1972. godine. Taj novitalas represije pratio je politički zaokret koji je doveo i do Šelestovog uklanjanja.Čistka iz perioda 1965–1966. učvrstila je Čornovilov status u ukrajinskim disidentskim zajednicama. Tokom decenija sve zategnutijih odnosa na videlo je izbio sukob shvatanja istorijskog pamćenja. Ukrajina i Rusija nisu jednako tumačile sovjetsko nasleđe; različito su vrednovale imperijalnu prošlost, represiju, nacionalne pokrete, kolaboraciju i otpor.
Ti sukobljeni narativi nisu proizveli rat sami od sebe, ali su decenijama stvarali politički i emocionalni naboj koji je mogao poslužiti za pravdanje sukoba.Dok su Rusi uspeli da kanališu zaostavštine iz prošlosti, Ukrajinci su na njima insistirali. Rezultat vidimo. Tada se nije se pucalo na frontu, ali su pucali principi. Lomili su se karakteri, prekidale karijere, zatvarala usta i – možda najteže merljivo – nestajao je deo onoga što je tek moglo nastati. Represija nije zaustavila ili unazadila samo određene ljude ili slobodu njihovog izražavanja, ma koliki da je bio njihov umetnički domet, već je ugušila i njihovu kreativnost.
