Indija otvara jedan od najvećih poslova na svetskom tržištu vojno-transportne avijacije, a pobednik neće dobiti samo ugovor za 60 aviona. Nju Delhi želi da uz novu flotu praktično kupi i veliki deo tehnologije potrebne da je jednog dana sam proizvodi i održava.
Ministarstvo odbrane je 12. avgusta izdalo novi Zahtev za informacijama za program MTA, čija se vrednost procenjuje na oko 11 milijardi dolara. Novi avion treba da zameni vremešne An-32 sovjetskog porekla, ali istovremeno popuni veliku prazninu između lakšeg Erbasa C295W i teškog C-17A Gloubmaster III.
Traži se nosivost između 18 i 30 tona, dovoljno velika da avion može da prebaci ljude, vozila, municiju i drugu tešku opremu na udaljene i zahtevne aerodrome. Takav zahtev odmah je otvorio vrata za tri veoma različita kandidata: brazilski C-390 Millennium, američki C-130J Super Hercules i ruski Il-276.
Svaki od njih Indiji nudi drugačiju kombinaciju brzine, nosivosti, terenskih sposobnosti i industrijske saradnje. Konačna odluka zato neće biti samo pitanje koji avion leti bolje, već i ko je spreman da najveći deo proizvodnje preseli u Indiju. Program je dodatno važan zbog geografije zemlje.
Indijska vojska mora da održava logističke pravce prema Kašmiru i Ladaku, uključujući aerodrome na više od 3.000 ili 4.000 metara nadmorske visine, gde razređen vazduh ozbiljno smanjuje performanse aviona.
48 od 60 aviona moraće da se sklapa u Indiji
Nju Delhi je odmah postavio uslov koji bi mogao biti jednako težak kao i sama tehnička konkurencija.
Od ukupno 60 planiranih aviona najviše 12 može da stigne kao potpuno završen proizvod iz inostranstva. Preostalih 48 moraće da bude sklopljeno u indijskim fabrikama.
Istovremeno se zahteva da učešće domaćih komponenti, sistema i proizvodnje premaši 60 odsto.
Zbog toga Ministarstvo odbrane nije zahtev uputilo direktno samo svetskim proizvođačima, već pet velikih indijskih kompanija: Hindustan Aeronautics Limited, Tata Advanced Systems, Mahindra Defence, Adani Defence & Aerospace i Reliance Defence.
One treba da formiraju partnerstva sa stranim proizvođačima i ponude avion zajedno sa industrijskim paketom.
To praktično znači da cena letelice neće biti jedini kriterijum. Proizvođač koji nije spreman da prenese dovoljan deo tehnologije i proizvodnje može izgubiti posao čak i ako njegov avion tehnički odgovara zahtevima.
C-390 donosi brzinu i 26 tona tereta
Mahindra Defence planira da nastupi zajedno sa brazilskim Embraerom i avionom C-390 Millennium.
C-390 je dvomotorni mlazni transportni avion sa nosivošću do približno 26 tona. U odnosu na klasične turboelisne transportere njegova velika prednost je brzina, što omogućava da se ljudstvo i oprema između udaljenih delova Indije prebace znatno brže.
Velika teretna kabina omogućava transport vozila, paletizovanog tereta, vojnika i druge opreme, dok raspon nosivosti gotovo idealno ulazi u ono što Nju Delhi sada traži.
Za Indiju bi posebno zanimljiva bila mogućnost brzog dopremanja pojačanja prema severnim oblastima zemlje, gde udaljenost između industrijskih i vojnih centara i Himalaja logistiku pretvara u ozbiljan problem.
C-390, međutim, moraće da pokaže koliko dobro može da radi sa zahtevnih aerodroma na velikim nadmorskim visinama i koliko je Embraer spreman da svoju proizvodnju otvori indijskom partneru.
C-130J već poznaje indijske planine
Tata Advanced Systems i Lockheed Martin imaju potpuno drugačiji adut.
C-130J Super Hercules već se nalazi u indijskoj službi, što znači da vazduhoplovstvo ima pilote, tehničare, logističku infrastrukturu i iskustvo sa ovim avionom.
Četvoromotorna turboelisna konstrukcija nema brzinu C-390, ali je decenijama razvijana upravo za transportne zadatke sa kratkih, slabije pripremljenih i terenskih pista.
Takve sposobnosti posebno su važne u Himalajima.
Indija je svoje C-130J već koristila sa aerodroma na velikim nadmorskim visinama, pa Tata i Lokid Martin ne moraju da dokazuju da osnovna platforma može da radi u takvim uslovima.
Prednost postoji i u održavanju. Uvođenje još jednog C-130J paketa bilo bi logistički jednostavnije od stvaranja potpuno novog sistema obuke i rezervnih delova.
Problem je što Indija ovoga puta ne traži samo avion, već želi veliki deo njegove proizvodnje.
Rusija pokušava da vrati Il-276 u igru
Najneobičniji kandidat mogao bi da bude Il-276.
HAL i ruska Ujedinjena avio-korporacija nameravaju da ponude projekat koji vuče poreklo iz nekadašnjeg zajedničkog rusko-indijskog programa MTA.
Dvomotorni mlazni avion projektovan je za nosivost od približno 20 tona, što ga smešta neposredno iznad An-32 koje treba da zameni.
Rusko rešenje ima jednu veliku prednost i jednu veliku slabost.
Indija decenijama koristi sovjetske i ruske transportne avione, pa joj filozofija održavanja i deo zahteva nisu nepoznati. Il-276 je istovremeno znatno manje zreo projekat od C-130J i C-390.
Program još zahteva završetak istraživanja, razvoja i ispitivanja, što nosi rizik od kašnjenja upravo u trenutku kada Nju Delhi želi da zamenu za An-32 konačno pretvori u konkretan proizvodni program.
Najveća borba možda neće biti između samih aviona
Zahtev za više od 60 odsto domaćeg sadržaja mogao bi na kraju da bude jedan od najtežih delova čitavog tendera.
Sklapanje trupa nije isto što i proizvodnja modernog vojnog transportnog aviona.
Motori, kompozitne strukture, avionika, sistemi upravljanja letom, radar, komunikaciona oprema i elektronski sistemi zahtevaju skupe proizvodne linije, obučene stručnjake i pristup tehnologijama koje proizvođači obično veoma nerado prenose.
Indijske kompanije moraće zato da ulože velika sredstva pre nego što prvi domaće sklopljeni avion uopšte napusti fabriku.
Dodatni problem predstavlja okruženje u kojem će MTA raditi.
Aerodromi u Ladaku nalaze se na visinama gde motori proizvode manje potiska, a visoke letnje temperature dodatno smanjuju performanse pri poletanju. Prašina zahteva otpornost pogonskog sistema, dok monsunske kiše postavljaju dodatne zahteve pred meteorološke radare i navigacionu opremu.
Za Indiju novi transporter zato nije samo leteći kamion.
Novi avion treba da bude dovoljno velik da prenese ozbiljan vojni teret, dovoljno pokretljiv da ga dopremi do zahtevnih područja uz Pakistan i Kinu i dovoljno brojan da ne zavisi od nekoliko skupih C-17 za svaki veći logistički zadatak.
Upravo tu se krije suština tendera vrednog 11 milijardi dolara. Indija ne bira samo naslednika za An-32, već pokušava da odluči koja će transportna platforma povezivati njene oklopne, raketne i pešadijske snage sa najudaljenijim delovima zemlje tokom narednih nekoliko decenija.
