Američki državni sekretar, Marko Rubio najavio je novi pokušaj pokretanja pregovora između Moskve i Kijeva, navodeći da je Donald Tramp naložio njemu i drugim američkim predstavnicima da otvore dijalog čim se pojavi odgovarajuća prilika. Pregovori su trenutno blokirani uslovima koje dve strane međusobno ne prihvataju, ali najava iz Vašingtona ponovo otvara mnogo veće pitanje: kako bi izgledao kraj rata ukoliko Donbas padne i oružje zaista utihne?
Pad Donbasa često se predstavlja kao tačka posle koje bi rat morao da se završi, ruskom pobedom ili ukrajinskim pristankom na novu teritorijalnu stvarnost. Takav ishod jeste moguć, ali nije garantovan. Zauzimanje preostalog dela Donjecke oblasti ne bi samo po sebi Rusima rešilo spor oko Zaporožja, Hersona, statusa Ukrajine, sankcija, NATO-a i budućeg rasporeda zapadnih sistema naoružanja.
Moskva bi mogla da dobije teritoriju, a da ne dobije bezbednosni poredak koji smatra prihvatljivim. Kijev bi mogao da izgubi Donbas, a da sačuva državu, vojsku, izlaz na Crno more i još čvršće veze sa Evropom. Takav kraj ne bi ličio na bezuslovnu kapitulaciju jedne strane, već na teško naoružano primirje u kojem bi svako tvrdio da je sprečio sopstveni poraz.
Najveći potres tada se više ne bi odvijao na liniji fronta, već unutar društava koja su godinama živela od rata, za rat i kroz rat. Državne fabrike, privatni proizvođači dronova, remontni zavodi, čeličane, hemijska industrija i hiljade manjih dobavljača ne bi mogli preko noći da se vrate civilnom tržištu.
Stotine hiljada vojnika ne bi istog dana skinule uniforme, dok bi ukupna masa veterana, ranjenika, rezervista, porodica poginulih i radnika povezanih sa vojskom obuhvatila milione ljudi. Pravi odgovor na pitanje ko je pobedio zato se možda ne bi video na poslednjoj karti fronta, već u prvim budžetima, fabrikama i gradovima posle prekida vatre.
Pad Donbasa ne znači automatski kraj rata
Ruske snage kontrolišu gotovo čitavu Lugansku oblast i najveći deo Donjecke oblasti, ali tačan procenat zavisi od datuma, izvora i načina računanja spornih zona. Ukrajinski projekat DeepState nastavlja da beleži promene duž linije fronta, dok se i ruske i ukrajinske vojne tvrdnje često razlikuju oko kontrole pojedinih naselja, što je očekivano u propagadnoj magli rata.
Čak i kada bi poslednji veći gradovi Donbasa pod kontrolom Kijeva pali, pred Moskvom bi se pojavilo pitanje šta dalje. Ruski ustavni i politički cilj ne obuhvata samo Donjecku i Lugansku oblast, već i čitave Zaporošku i Hersonsku oblast, uključujući delove koje ruska vojska ne kontroliše. Zaustavljanje posle Donbasa zato bi značilo da je Moskva prihvatila da prekine borbe pre potpunog ostvarivanja javno proglašenih teritorijalnih ciljeva.
Nastavak napredovanja imao bi sopstvenu cenu. Prodor dublje prema Zaporožju, Dnjepropetrovskoj oblasti ili Harkovu zahtevao bi nove operacije preko otvorenijeg prostora i protiv odbrane koja se povlačila na pripremljene položaje. Pohod prema Odesi bio bi još složeniji.
Odesa za Rusiju nesumnjivo ima ogroman istorijski i strateški značaj. Njeno zauzimanje odseklo bi Kijev od najvećih crnomorskih luka, približilo rusku vojsku Pridnjestrovlju i radikalno promenilo položaj čitavog severnog Crnog mora. Zbog toga dobar deo ruskih vojnih i političkih komentatora tvrdi da Donbas nije dovoljan.
Takva tvrdnja takođe predstavlja maksimalistički cilj, a ne jednostavan nastavak postojeće ofanzive. Put do Odese prolazi kroz velike vodene prepreke, ukrajinske položaje u Hersonskoj i Nikolajevskoj oblasti, široke stepske pravce izložene dronovima i artiljeriji, kao i grad od strateškog i simboličkog značaja za Kijev. Operacija te veličine zahtevala bi nove snage, logistiku i verovatno još nekoliko godina rata bez garancije da bi Zapad posle toga prihvatio ruske uslove.
Tri moguća kraja posle Donbasa
Najrealniji prvi scenario bio bi prekid vatre približno duž dostignute linije. Rusija bi zadržala teritorije koje kontroliše, dok ih Ukrajina ne bi pravno priznala. Deo teškog naoružanja mogao bi biti udaljen od neposredne linije razdvajanja, ali bi obe strane nastavile da raspoređuju rakete, dronove, protivvazdušnu odbranu i elektronsko izviđanje u njenoj pozadini.
Takav sporazum mogao bi da obuhvati mehanizam za nadzor prekida vatre i odlaganje ukrajinskog članstva u NATO-u. Teritorijalno pitanje bilo bi zamrznuto, verovatno bez trajnog pravnog rešenja. Deo sankcija mogao bi biti ublažen, dok bi mere vezane za tehnologiju, energetiku, finansije i vojnu industriju ostale na snazi.
Drugi scenario podrazumevao bi nastavak ruskih operacija posle Donbasa sa ciljem zauzimanja preostalih delova Zaporoške i Hersonske oblasti ili stvaranja šire bezbednosne zone. Moskva bi pokušala da iskoristi vojnu inicijativu pre nego što Ukrajina dobije vreme za obnovu snaga. Cena bi bila produženje mobilizovane ekonomije, novi gubici i rizik da zapadna pomoć Kijevu ponovo poraste.
Treći, politički Moskvi najteži scenario bio bi širi sporazum koji bi obuhvatio ograničenja određenih vrsta naoružanja, pravila o stranim trupama i bazama, bezbednost plovidbe Crnim morem, sankcije i dugoročne mehanizme za sprečavanje novog rata. Takav dogovor zahtevao bi ustupke koje nijedna strana trenutno ne želi javno da predstavi kao prihvatljive.
Potpuna ruska kontrola nad čitavom Ukrajinom deluje daleko manje realno od ova tri ishoda. Za zauzimanje, obezbeđivanje i upravljanje tolikom teritorijom bile bi potrebne ogromne vojne, policijske i finansijske snage. Neprijateljski raspoložen deo stanovništva, podzemne mreže, sabotaže i dugačka granica prema NATO državama mogli bi formalnu pobedu da pretvore u trajno iscrpljivanje.
Rusija može osvojiti zemlju, a ne ukloni pretnju
Najvažnije rusko pitanje posle Donbasa neće biti samo koliko je teritorije osvojeno, već kakva je Ukrajina ostala sa druge strane nove granice.
Ukrajina sa manjom teritorijom, ali velikom vojskom, razvijenom industrijom dronova, zapadnim finansiranjem i raketama dugog dometa mogla bi iz perspektive Moskve predstavljati veću vojnu opasnost nego pre 2022. godine. Rusija bi u tom slučaju ostvarila teritorijalni uspeh, ali ne i cilj trajnog uklanjanja vojne infrastrukture koju smatra pretnjom.
Kijev bi, sa druge strane, teško mogao da gubitak Donbasa predstavi kao pobedu. Očuvanje državnosti, vojske, Odese i većeg dela zemlje sprečilo bi potpuni poraz, ali ne bi izbrisalo izgubljene gradove, ljudske žrtve i političku odgovornost za tok rata.
Zbog toga bi obe strane mogle da potpišu isti sporazum i da ga javnosti prodaju na potpuno različite načine. Moskva bi govorila da je oslobodila Donbas i slomila mogućnost vojnog povratka Kijeva. Ukrajinska vlast bi tvrdila da je sprečila nestanak zemlje, sačuvala pristup moru i zaustavila rusku vojsku pre glavnih gradova centralne i zapadne Ukrajine.
Stvarnost bi bila znatno hladnija: nijedna strana ne bi dobila sve što je želela, dok bi obe nasledile militarizovanu granicu i račun koji bi se plaćao decenijama.
Džinovske fabrike neće stati kada prestane rat
Prekid vatre ne znači da će pogoni za proizvodnju tenkova, raketa, granata i dronova istog meseca ostati bez porudžbina. Ruska i ukrajinska skladišta morala bi da se popunjavaju godinama. Istrošena tehnika zahtevala bi remont, jedinice bi morale da obnove rezerve, a nova granica da bude opremljena sistemima nadzora, PVO, elektronskog ratovanja i utvrđenjima.
Ruski federalni budžet za 2026. prvobitno je predvideo ukupne rashode od oko 44,1 bilion rubalja, dok je za stavku nacionalne odbrane planirano više od 12 biliona. Rusko Ministarstvo finansija je tokom godine podiglo procenu ukupnih rashoda i očekivanog deficita, što pokazuje da je prostor za istovremeno finansiranje rata, socijalnih obaveza i velikih civilnih programa već opterećen.
Ukrajina je tokom 2026. povećala planirane rashode za bezbednost i odbranu na približno 4,4 biliona grivni. Veliki deo dodatnog novca namenjen je platama, oružju, održavanju tehnike i rezervama, dok se najmanje polovina nabavki usmerava prema domaćim proizvođačima.
Takve industrijske strukture ne nestaju jednim potpisom. Veliki državni koncerni verovatno bi nastavili proizvodnju uz smanjeni tempo, izvozne ugovore i dugoročne narudžbine za obnovu arsenala. Najveću opasnost osetili bi manji dobavljači elektronike, optike, metala, eksploziva, uniformi, motora i delova za dronove, posebno oni koji su nastali tokom ratne potražnje i nemaju drugo tržište.
Fabrika artiljerijske municije ne može jednostavno da počne da proizvodi frižidere. Pogon za sklapanje vojnih dronova može lakše da pređe na poljoprivredu, geodeziju, inspekciju cevovoda ili dostavu, ali civilni kupci ne mogu da zamene državu koja naručuje desetine hiljada letelica i plaća ih bez uobičajenog tržišnog rizika.
Ruska ekonomija posle skupe pobede
Rat je u delovima Rusije stvorio ne samo vojnu proizvodnju već i novu društvenu hijerarhiju. Vojne plate, naknade porodicama, bonusi za potpisivanje ugovora i porudžbine odbrambene industrije doneli su novac regionima koji su godinama imali niže zarade i manje privatnih investicija.
Naglo ukidanje tog priliva pogodilo bi lokalnu trgovinu, stanogradnju, usluge i poreske prihode. Postepeno smanjivanje bilo bi bezbednije, ali bi državu primoralo da nastavi velike vojne rashode i onda kada više nema svakodnevne potrebe za istom količinom granata i dronova.
Rusija bi istovremeno morala da finansira obnovu teritorija pod svojom kontrolom, socijalna prava veterana, porodice poginulih, održavanje povećane vojske i izgradnju nove granice. Povratak na vojni budžet iz 2021. godine zato nije realan neposredno posle rata.
Centralna banka Rusije je u julu 2026. ocenila da privreda raste umerenim tempom, uz visoke inflacione rizike i mogućnost zadržavanja budžetskog deficita do 2028. godine. Ključna kamatna stopa od 14 odsto dodatno poskupljuje civilne investicije koje bi trebalo da zamene ratnu potražnju.
To ne znači da bi ruska ekonomija automatski doživela slom. Država može godinama da održava fabrike porudžbinama, preusmerava proizvodnju, povećava javni dug i koristi prihode od izvoza sirovina. Cena takvog pristupa bila bi sporija modernizacija civilnih sektora i produžena zavisnost čitavih gradova od budžeta odbrane.
Najopasnija odluka bila bi pokušaj da se ratna privreda zadrži bez rata, samo zato što je politički lakše nastaviti narudžbine nego zatvoriti fabriku i objasniti hiljadama radnika da za njih više nema posla.
Ukrajina bi izgubila Donbas, ali ne i potrebu za vojskom
Ukrajinski vojno-industrijski kompleks verovatno bi posle primirja imao još manje razloga za brzo smanjivanje od ruskog. Kijev bi svaki prekid borbi posmatrao kao vreme za obnovu vojske, utvrđivanje nove linije i pripremu za mogućnost ponovnog sukoba.
Evropska unija je za 2026. i 2027. uspostavila paket do 90 milijardi evra, od čega je do 60 milijardi namenjeno odbrambenim potrebama i kapacitetima ukrajinske vojne industrije. Za samu 2026. predviđen je pristup iznosu do 28,3 milijarde evra za odbranu.
Takav novac omogućio bi Kijevu da nastavi proizvodnju dronova, raketa, oklopnih vozila, elektronskih sistema i municije čak i kada se intenzitet borbi smanji. Ukrajinske kompanije pokušale bi da se integrišu sa evropskim proizvođačima i da ratno iskustvo pretvore u izvoznu prednost.
Civilna obnova ponudila bi veliki broj poslova u građevinarstvu, energetici, železnici, deminiranju i telekomunikacijama. Inženjerci, vozači, mehaničari, operateri dronova i medicinari mogli bi relativno brzo da pronađu civilnu ulogu.
Teži položaj imali bi ljudi čija se znanja ne mogu lako preneti iz rova, artiljerijske posade, pešadije ili jurišnih jedinica u civilnu privredu. Ukrajina bi uz to morala da finansira obnovu, socijalne obaveze i veliku stalnu vojsku u zemlji sa smanjenim brojem stanovnika i velikim brojem ljudi koji su tokom rata otišli u inostranstvo.
Milioni heroja neće se vratiti u život koji su napustili
Kraj rata ne znači da će nekoliko miliona ljudi jednog jutra napustiti front. Demobilizacija bi trajala godinama i odvijala se u talasima. Deo profesionalnih vojnika, PVO, graničnih jedinica, inženjerije, obaveštajnih struktura i operatera bespilotnih sistema ostao bi u službi.
Broj ljudi neposredno vezanih za rat ipak je ogroman kada se zajedno posmatraju obe države. Tu nisu samo vojnici na frontu, već i ranjenici, ljudi sa invaliditetom, rezervisti, pripadnici bezbednosnih struktura, ratni zarobljenici, porodice poginulih i nestalih, radnici vojnih fabrika i stanovnici razorene zone.
Rusija već priprema institucionalni okvir za njihov povratak. Ministarstvo rada uvelo je prioritetno zapošljavanje, individualne planove, prekvalifikacije i rad centara po principu jednog mesta za sve usluge. Tokom prethodne godine preko tih centara posao je dobilo više desetina hiljada učesnika rata i članova njihovih porodica, dok demobilisani veterani od 2026. mogu da dobiju do 350.000 rubalja za pokretanje sopstvenog posla.
Ukrajinski budžet za 2026. izdvojio je 18,9 milijardi grivni za veteransku politiku, uključujući stanovanje, rehabilitaciju i programe povratka u civilni život. Ministarstvo veterana istovremeno razvija programe profesionalne obuke i promene karijere.
Postojanje programa ne znači da će problem biti rešen. Ratna primanja često su viša od plata koje veteran može da dobije u rodnom gradu. Čovek koji je komandovao jedinicom, upravljao složenim sistemom ili donosio odluke pod vatrom može se vratiti u sredinu u kojoj mu se nudi slabo plaćen posao bez odgovornosti i društvenog ugleda.
Većina veterana neće postati kriminalci niti politički ekstremisti. Opasnost raste kada država ljude godinama naziva herojima, obećava stanove, lečenje i siguran posao, a zatim ih dočeka birokratija, kašnjenje naknada i zatvorena vrata poslodavaca.
Veterani će promeniti politiku obe zemlje
Ratni autoritet pretvoriće se u politički kapital. U Rusiji je program „Vreme heroja“ već otvorio put veteranima prema državnoj i lokalnoj upravi. Od 82 polaznika prvog ciklusa, 70 je do maja 2026. dobilo različita imenovanja u državnom i opštinskom sistemu.
Kremlju takav model omogućava da nagradi proverene ljude, osveži administraciju i usmeri veteranski uticaj kroz postojeće institucije. Nezavisne veteranske organizacije koje bi zahtevale nastavak rata, veću pomoć ili obračun sa odgovornima za greške predstavljale bi znatno teži politički problem.
Ukrajinska veteranska scena bila bi razuđenija. Komandanti, dobrovoljci, poznati operateri dronova i ratni aktivisti mogli bi da osnivaju stranke, ulaze u parlament ili preuzimaju lokalne vlasti. Njihovi stavovi ne bi nužno bili isti. Deo bi tražio nastavak borbe za izgubljene teritorije, drugi bi zahtevao unutrašnje reforme, borbu protiv korupcije ili istrage o neuspelim operacijama.
Posebna napetost nastala bi između ljudi koji su godinama ratovali, građana koji su ostali u pozadini i onih koji su rat proveli u inostranstvu. Pitanje ko je podneo najveću žrtvu lako bi postalo osnova političkih kampanja i društvenih podela.
Vlasti obe zemlje zato imaju isti problem: organizovani, ratno iskusni i javno poštovani ljudi mnogo su snažnija politička grupa od običnih nezadovoljnih birača.
Donbas posle rata neće odmah biti isti industrijski region
Obnova Donbasa ne može biti jednostavan povratak na stanje pre 2014. godine. Brojni rudnici, metalurški pogoni, koksare, elektrane, pruge i vodovodni sistemi oštećeni su, uništeni ili tehnološki zastareli. Deo stanovništva je raseljen ili je izgradio novi život u drugim krajevima Rusije, Ukrajine i Evrope.
Obnova bi zato bila selektivna. Prednost bi dobili gradovi važni za vojnu logistiku, energetiku, železnicu i industriju koja još ima tržište. Naselja čija je ekonomska osnova nestala mogla bi dobiti obnovljeni centar, školu i administraciju, dok bi čitave industrijske periferije ostale prazne.
Neki rudnici nikada ne bi bili ponovo otvoreni jer bi troškovi ispumpavanja vode, razminiranja, sanacije i vraćanja radnika bili veći od vrednosti uglja. Veliki kombinati ne bi mogli da nastave rad bez stabilne struje, vode, železnice, dobavljača i kupaca.
Rusija bi morala da odluči da li Donbas obnavlja kao profitabilnu industrijsku oblast, snažno subvencionisani region ili vojno-logistički pojas. Svaka opcija zahteva drugačiju količinu novca i drugačiji broj stanovnika.
Pitanja vlasništva dodatno bi opteretila proces. Fabrike, stanovi i zemljište menjali su vlasnike, uprave i pravni status. Ljudi koji su otišli mogli bi tražiti povrat imovine, dok bi novi stanovnici i administracije već raspolagali tim prostorom.
Evropske fabrike neće ugasiti proizvodne linije
Prekid vatre u Ukrajini ne bi automatski zaustavio evropsko naoružavanje. Fabrike granata, raketa, PVO sistema i oklopnih vozila već rade na višegodišnjim ugovorima, dok evropske vlade rat predstavljaju kao dokaz da su njihove ranije zalihe bile nedovoljne.
Teorija da je Evropi rat potreban kako bi politički preživela ide predaleko. Vojna potrošnja nesumnjivo koristi određenim kompanijama, regionima i političkim strukturama, ali građani evropskih država istovremeno snose visoke troškove pomoći Ukrajini, skuplje energije, zaduživanja i unutrašnjih sporova.
Mnogo je verovatnije da bi Evropa posle primirja prešla sa hitne pomoći na dugoročno naoružavanje Kijeva i sopstvenih armija. Proizvodnja bi postala sporija i predvidljivija, ali ne bi nestala.
Deo sankcija protiv Rusije mogao bi biti ukinut brzo u oblastima u kojima bi trgovina odgovarala suprotnoj strani. Tehnološka ograničenja, zamena ruskih energenata i evropski programi vojne industrije već su otišli dovoljno daleko da potpuni povratak na odnose pre 2022. godine deluje malo verovatno.
Nova gvozdena zavesa verovatno ne bi bila potpuno zatvorena. Kroz nju bi prolazili energenti, sirovine, pojedine tehnologije, novac i politički dogovori, dok bi vojne granice ostale tvrđe nego u poslednjim decenijama Hladnog rata.
Prvih pet godina posle poslednjeg plotuna
Prva godina bila bi potrošena na utvrđivanje linije razdvajanja, razmenu zarobljenika, potragu za nestalima, vraćanje tela poginulih i razminiranje. Vojne fabrike nastavile bi da rade gotovo punim tempom jer bi obe strane popunjavale rezerve.
Tokom druge i treće godine pojavili bi se prvi ozbiljni viškovi među manjim dobavljačima. Države bi morale da biraju između novih subvencija, civilne konverzije i zatvaranja pogona. Upravo tada bi najveći talasi demobilizacije počeli da pritiskaju tržište rada, zdravstveni sistem i stambenu politiku.
Četvrta i peta godina donele bi politički povratak rata. Veterani bi već sedeli u parlamentima, ministarstvima, policiji, kompanijama i lokalnim upravama. Javnost bi počela otvorenije da pita ko je odgovoran za gubitke, šta je postignuto i zašto pojedina obećanja nisu ispunjena.
Nova granica bila bi puna radara, dronova, bunkera i raketnih sistema čak i kada mesecima ne bi bilo pucnjave. Donbas bi se obnavljao neravnomerno, dok bi neka mesta ponovo dobijala fabrike, a druga ostajala prazne tačke na karti.
Poslednja velika bitka zbog toga možda neće biti najteži deo ovog rata. Mnogo opasniji trenutak može nastupiti tokom prve mirne zime, kada više nema neprijateljske ofanzive kojom se objašnjavaju prazna kasa, ugašena fabrika, neisplaćen veteran i grad za koji niko ne zna da li ga uopšte vredi ponovo graditi.
