Sjedinjene Američke Države pripremaju se da preuzmu eksperimentalni srednji desantni brod „Matilda 1“, platformu projektovanu za prebacivanje marinaca, vozila, kontejnera i druge teške opreme na ostrva bez luka i uređene obale. Brod je u Australiji uspešno završio ispitivanja iskrcavanja na nerazvijenom priobalju, posle čega bi trebalo da bude dat američkom Marinskom korpusu na trogodišnji zakup.
Američka komanda namerava da ga koristi za proveru koncepta Stern Landing Vessel, odnosno desantnog broda koji se obali približava krmom i teret iskrcava preko široke zadnje rampe. Takva arhitektura treba da pomiri dve osobine koje klasični desantni brodovi teško spajaju: prihvatljivo ponašanje na otvorenom moru i mogućnost neposrednog izlaska vozila na neuređenu obalu. „Matildu 1“ projektovala je australijska kompanija Seatransport, dok je izgradnja poverena indonežanskom brodogradilištu Karimun Anugrah Sejati u Batamu.
Plovilo je dugo 73 metra i namenjeno je prvenstveno operacijama u Tihom okeanu, gde se američka vojska priprema za rasute borbene grupe raspoređene na velikom broju udaljenih ostrva. Njegov zadatak neće biti izvođenje klasičnog masovnog desanta, već brzo prebacivanje manjih jedinica, municije, raketnih sistema, goriva i inženjerijske opreme između privremenih položaja. Pentagon takve platforme vidi kao pokretne logističke veze koje mogu da rade bez velikih luka, stalnih baza i dugih kolona snabdevanja.
Nova američka doktrina distribuiranih operacija zasniva se na ideji da manje jedinice marinaca budu rasute po ostrvima i obalskim tačkama širom zapadnog Pacifika. Takvi odredi mogli bi da postavljaju protivbrodske rakete, senzore, radare i bespilotne sisteme, a zatim da brzo promene položaj pre nego što ih protivnik otkrije i napadne.
Klasični veliki desantni brodovi su za takve zadatke preskupi, previše upadljivi i zavisni od dubljih prilaza. Manje platforme imaju kraći domet i ograničenu nosivost, zbog čega „Matilda 1“ ulazi u prostor između velikog desantnog broda i običnog transportnog čamca.
Obali prilazi krmom, a na otvorenom moru plovi kao klasičan brod
Najupadljiviji deo konstrukcije „Matilde 1“ nalazi se na krmi. Brod opremu, vozila i ljudstvo iskrcava preko rampe široke 12,7 metara, pri čemu se obali približava zadnjim delom.
Tradicionalni desantni brodovi najčešće imaju pramčana vrata i rampu, zbog čega njihov prednji deo mora da bude širok, visok i prilagođen izlasku vozila. Takav oblik može da pogorša plovidbene osobine na otvorenom moru, naročito pri velikim talasima i snažnom vetru.
„Matilda 1“ zadržava klasičan pramac namenjen sečenju talasa, dok je sistem za iskrcavanje premešten na krmu. Tokom plovidbe napred brod se ponaša kao uobičajeno transportno plovilo, sa manjim udarima talasa u trup, nižim dinamičkim opterećenjima i boljim održavanjem brzine u lošem vremenu.
Po dolasku na odredište posada okreće plovilo, prilazi obali krmom i spušta rampu. Vozila tada mogu neposredno da siđu na plažu ili plitko priobalje, bez tegljača, pontona, lučkih dizalica ili prethodno pripremljenog pristaništa.
Ukupna nosivost broda iznosi oko 1.500 tona, dok korisni teret može da dostigne 550 tona. U kontejnerskoj konfiguraciji „Matilda 1“ može da preveze do 84 standardna kontejnera dužine 20 stopa.
Takav kapacitet omogućava transport oklopnih vozila, kamiona, sistema protivvazdušne i protivbrodske odbrane, građevinskih mašina, cisterni, rezervnih delova i velikih količina municije. Teretni prostor može da bude prilagođen različitim kombinacijama opreme, zavisno od zadatka i karakteristika obale.
Pogon je dizel-električni sa četiri pogonska elektromotora. Električnu energiju proizvodi šest dizel-generatora snage po 450 kilovata, što ukupno daje 2,7 megavata instalirane generatorske snage.
Dizel-električna konfiguracija omogućava fleksibilnije raspoređivanje motora i generatora unutar trupa, bez potrebe da svaki dizel-motor bude neposredno povezan sa odgovarajućom pogonskom osovinom. Takvo rešenje olakšava raspored teretnog prostora i može da omogući ekonomičniju plovidbu pri manjim brzinama.
Domet „Matilde 1“ procenjen je na 4.000 nautičkih milja. Minimalnu posadu čini svega osam ljudi, dok na brodu postoji prostor za još 36 specijalista, tehničara, marinaca ili pripadnika desantne jedinice.
Mala posada smanjuje troškove i zahteve za smeštaj, hranom i vodom, ali istovremeno stvara ozbiljan problem u slučaju borbenog oštećenja. Gašenje požara, zatvaranje probijenih odeljaka, ispumpavanje vode i istovremeno održavanje pogona teško mogu da se obavljaju sa svega nekoliko raspoloživih članova posade.
Krmni način iskrcavanja takođe zahteva precizno manevrisanje. Posada mora da raspolaže detaljnim podacima o dubini, sastavu dna, nagibu obale, strujama i podvodnim preprekama, jer se upravo kormila i pogonski sistemi približavaju najplićem delu priobalja.
Zaštitna konstrukcija trupa može da smanji rizik od udara u dno, ali ga ne uklanja. Pogrešna procena dubine ili skrivena stena mogli bi da oštete pogon i ostave brod nepokretnim upravo tokom iskrcavanja.
Najveći problem nastaje kada se plovilo zaustavi uz obalu. Široka rampa, veliki teret i potreba da vozila izlaze jedno za drugim znače da brod određeno vreme ostaje gotovo nepomičan, izložen izviđačkim dronovima, satelitima, obalskim radarima i elektronskom izviđanju.
Protivnik koji otkrije tačku iskrcavanja mogao bi da reaguje artiljerijom, raketama, dronovima-kamikazama ili municijom koja kruži iznad područja. Obalski protivbrodski sistemi predstavljali bi još veću opasnost, posebno u zatvorenim vodama i pri prolasku između ostrva.
„Matilda 1“ nema brzinu desantnog plovila na vazdušnom jastuku LCAC, koje može brzo da izleti na obalu i napusti je. Prednost australijskog projekta nalazi se u znatno većem dometu, nosivosti i ekonomičnijem radu bez potrebe za podrškom velikog matičnog broda.
Američki marinci testiraju novu logistiku, konstruktori već pominju nuklearni reaktor
Trogodišnji zakup treba da omogući američkim marincima da provere koliko je koncept krmenog desanta upotrebljiv u stvarnim uslovima. Ispitivanja bi trebalo da obuhvate duge plovidbe, rad na različitim obalama, prevoz vojne opreme, brzinu istovara i sposobnost plovila da podržava jedinice udaljene od velikih baza.
Američke snage posebno će pratiti koliko je vremena potrebno za izbor mesta iskrcavanja i pripremu prilaza. Biće proveravano i da li brod može bezbedno da prilazi obalama za koje ne postoje potpune hidrografske karte.
Rezultati će uticati na buduće zahteve za američku porodicu srednjih desantnih plovila. Američki program poznat kao Landing Ship Medium treba da obezbedi jednostavnije i jeftinije platforme za prebacivanje marinaca između ostrva, ali je godinama opterećen promenama zahteva, rastom troškova i raspravama o preživljavanju takvih brodova u ratu sa tehnološki razvijenim protivnikom.
„Matilda 1“ mogla bi da pruži odgovore pre nego što SAD pokrenu veću serijsku proizvodnju. Uspešan zakup potvrdio bi da krmena rampa daje stvarnu prednost, dok bi problemi pri prilasku obali, održavanju i zaštiti tereta mogli da nateraju američku vojsku da promeni buduće projekte.
Najambiciozniji deo plana odnosi se na moguću ugradnju kompaktnog nuklearnog pogonskog sistema. Prema predstavljenim planovima, „Matilda 1“ bi krajem 2027. godine mogla da postane platforma za ispitivanje hibridnog pogona sa malim reaktorom.
Razmatraju se reaktori snage od 1,2 do 2,6 megavata. Takav sistem ne bi brod pretvorio u brzi nuklearni ratni brod poput nosača aviona ili podmornice, već bi trebalo da obezbedi dugotrajan izvor električne energije za pogonske motore i brodske sisteme.
Praktična prednost bila bi drastično smanjena zavisnost od dizel-goriva. Plovilo bi moglo mesecima da ostane u udaljenim morskim područjima bez redovnog dopunjavanja iz tankera ili pristajanja u bazu.
Velika količina električne energije mogla bi da napaja radare, komunikacione sisteme, opremu za elektronsko ratovanje, bespilotne letelice, rashladne sisteme i radionice. Brod bi tako prerastao iz običnog transportera u pokretnu logističku i energetsku tačku za male ostrvske garnizone.
Takav koncept mogao bi da smanji broj opasnih plovidbi tankera i transportnih plovila kroz zone pokrivene kineskim raketama, avionima i podmornicama. Američki logistički lanci na Pacifiku smatraju se jednom od najslabijih tačaka planova za mogući rat velikih razmera, jer su baze međusobno udaljene hiljadama kilometara.
Kompaktni reaktor, međutim, otvara čitav niz bezbednosnih, regulatornih i političkih problema. Oštećenje broda, nasukavanje ili potapanje više ne bi bili samo vojni i ekološki incident, već događaj koji uključuje nuklearni materijal u plitkim priobalnim vodama.
Male luke i ostrvske države takođe bi morale da prihvate prisustvo nuklearnog sistema na brodu. Pojedine zemlje Pacifika imaju stroga ograničenja za nuklearna plovila, dok bi rad sa reaktorom zahtevao posebnu obuku posade, zaštitu, održavanje i planove za hitne slučajeve.
Minimalna posada od osam ljudi teško se uklapa sa zahtevima stalnog nadzora nuklearnog postrojenja, bezbednosti i kontrole oštećenja. Hibridna verzija bi zato verovatno zahtevala više stručnjaka i veći prostor za zaštitne sisteme nego sadašnja dizel-električna konfiguracija.
Američki marinci će tokom zakupa prvo proveravati mnogo jednostavnije pitanje: može li jedan brod od 73 metra zaista da dopremi 550 tona opreme na udaljeno ostrvo, istovari je preko krme i napusti obalu pre nego što ga protivnik pronađe i otvori vatru.
Za manji brod potreban je i manji dron.
Da, jeste, Jadrolinijini trajekti plove po našem plavom Jadranu. Samo treba fancy da zvuči… Po ovome, i Crna Gora ima desantne brodove, to su oni trajekti koji plove po Boko-kotorskom zaljevu… A Srbija, ima splavove, par PAT-ova i eto mornarice dečki…
Ovo je najobičniji trajekt.