Američka mornarica približava se završetku velike rekonstrukcije razarača USS Zumwalt, ali će se njen budući „hipersonični“ ratni brod od približno 15.000 tona najverovatnije vratiti bez ijedne hipersonične rakete. Dve ogromne topovske kupole uklonjene su, trup je otvoren, ugrađene su nove lansirne cevi, stotine hiljada dodatnih radnih sati su plaćene, ali oružje zbog kojeg je čitav posao pokrenut još nije završilo razvoj i pomorska ispitivanja.
Najnoviji izveštaj američke Kancelarije za odgovornost vlade (GAO) pokazuje da Mornarica sada kasni najmanje 24 meseca sa planom uvođenja raketa Conventional Prompt Strike, poznatih pod skraćenicom CPS, na sva tri razarača klase Zumwalt. USS Zumwalt bio je 94 odsto modernizovan još u januaru 2026. godine, dok se završetak radova sada očekuje najkasnije do kraja septembra.
Brod će imati ugrađene lansere i prateću opremu, ali prvo lansiranje CPS rakete sa njegove palube pomereno je sa obećavane 2025. godine na treći kvartal fiskalne 2027. godine. Povratak razarača zato neće istovremeno značiti i dobijanje operativne hipersonične sposobnosti. Američka mornarica vraća platformu, dok se raketa tek približava testu kojim bi trebalo da dokaže da može bezbedno da napusti brod, ubrza do hipersonične brzine i pogodi udaljeni cilj.
Kašnjenje više nije ograničeno na jedan problem, jer se istovremeno gomilaju poteškoće sa brodom, raketom, proizvodnom linijom, finansiranjem i koordinacijom Mornarice i Kopnene vojske. Cena modernizacije tri razarača već je porasla sa 1,8 milijardi na najmanje dve milijarde dolara, dok je ukupna procenjena vrednost šireg hipersoničnog poduhvata Pentagona prešla 50 milijardi. Zumwalt tako ponovo ulazi u poznatu fazu svog životnog ciklusa: preskupi hardver je ugrađen, rokovi su odavno prošli, a borbena sposobnost koja treba da opravda investiciju ostala je nekoliko godina ispred broda.
Topovi su izvađeni, četiri velika lansera čekaju 12 raketa
Modernizacijom su uklonjena oba, do skoro predstavljana kao veoma napredna, topovska sistema AGS kalibra 155 milimetara, prvobitno zamišljena kao glavno oružje Zumwalta za podršku snagama na kopnu. Topovi su godinama stajali praktično neupotrebljivi nakon otkazivanja specijalne municije LRLAP, čija je cena porasla do nivoa koji je svaki ispaljeni projektil pretvarao u preskupu demonstraciju tehnologije.
Na njihovom mestu postavljene su četiri velike vertikalne lansirne cevi. Svaka bi trebalo da primi po tri kompletne rakete CPS, što razaraču daje maksimalan kapacitet od 12 hipersoničnih projektila. Takva konfiguracija trebalo bi da transformiše Zumwalt iz potpuno neuspelog razarača za podršku kopnenim snagama u platformu za konvencionalne udare na posebno važne i snažno branjene ciljeve sa velike udaljenosti. Raketa koristi veliki raketni nosač koji izbacuje zajedničko hipersonično klizno telo, razvijeno za Mornaricu i američku Kopnenu vojsku.
Precizan domet i zahtevana tačnost ostaju poverljivi. Vlasti SAD navode da su dosadašnji testovi i simulacije pokazali da raketa može da ispuni minimalne zahteve dometa i preciznosti, ali izveštaj ne potvrđuje ranije medijske procene o interkontinentalnom dometu većem od 6.000 kilometara. Zvanična namena ostaje brzi konvencionalni udar sa nenuklearnom bojevom glavom po ciljevima koje je teško pogoditi postojećim krstarećim raketama.
Radovi na USS Zumwaltu pokazali su koliko je skupo menjati brod koji je od početka građen kao potpuno drugačija platforma od ostatka američke flote. Prilikom uklanjanja opreme u prednjem delu trupa izvođač je isekao i izvadio više kablova nego što je prvobitno bilo predviđeno, pa je morala da bude ugrađena dodatna instalacija prilagođena promenama napravljenim od završetka gradnje.
Američka mornarica je u avgustu 2025. izmenila ugovor sa kompanijom Huntington Ingalls Industries i dodala 230.000 neplaniranih radnih sati, vrednih još 20 miliona dolara. Upravo su nepredviđeni radovi postali glavni razlog novog pomeranja rokova.
Problemi su se pojavili i kada je prvi put isključen, a zatim ponovo pokrenut složeni integrisani elektroenergetski sistem broda. Zumwalt raspolaže sistemom snage 78 megavata, koji istovremeno proizvodi energiju za pogon, senzore, računare i oružje i koji GAO poredi sa malom elektranom.
Ponovno uključivanje nije proteklo bez kvarova. Otkazi pojedine opreme dodatno su usporili radove i još jednom pokazali problem klase sastavljene od svega tri jedinice, sa jedinstvenim radarima, računarskim mrežama, pogonom i borbenim sistemima koji se ne koriste na ostalim američkim razaračima.
USS Michael Monsoor, drugi razarač klase, tek bi u februaru 2027. trebalo da uđe u isti proces rekonstrukcije, nakon što je deo 2025. proveo u svom prvom operativnom raspoređivanju. Treći, USS Lyndon B. Johnson, još prolazi aktiviranje borbenih sistema, a njegova isporuka očekuje se tek 2028. godine. Ograničavanje prvobitne serije sa 32 na samo tri broda povećalo je cenu rezervnih delova i održavanja. Proizvođači nemaju veliki finansijski interes da decenijama proizvode male količine specijalnih komponenti samo za tri platforme.
Mornarica SAD je zbog nestašice delova već skidala pojedine komponente sa nedovršenog USS Lyndon B. Johnsona kako bi održala prva dva razarača. Pozajmljeni delovi kasnije moraju da budu vraćeni ili zamenjeni pre nego što treća jedinica može da bude spremna za raspoređivanje.
GAO navodi da su integrisani elektroenergetski sistemi od prijema prvog razarača pretrpeli brojne kvarove koji su umanjivali ključne sposobnosti ili sprečavali izvršavanje zadataka. Pojedini rezervni delovi za pogonski sistem čekaju se i po tri meseca.
Zamena jedinstvenih sistema standardnom opremom američke mornarice, uključujući druge radare, mreže i borbeni sistem, koštala bi dodatnih milijardu do dve milijarde dolara za sva tri razarača. Takva zamena nije uključena u sadašnju modernizaciju, pa Pentagon planira da koristi brodove još više od dve decenije sa opremom koja je već postala teška i skupa za održavanje.
Raketa od 67 miliona dolara proizvodi se skoro duplo sporije od plana
Završetak brodskih lansera predstavlja samo polovinu problema. Lokid Martin trenutno nema proizvodni kapacitet dovoljan da snabde Mornaricu i Kopnenu vojsku tempom koji su Pentagonovi planeri predvideli.
Postrojenje može da završi najviše šest ili sedam raketa godišnje, dok je za stabilizaciju proizvodnje potrebno najmanje 12. Jedan potpuno naoružan Zumwalt mogao bi, prema tome, da ponese gotovo dvogodišnju sadašnju proizvodnju.
Izrada svake rakete zahteva mnogo više neposrednog rada nego što je planirano. Broj dana koje radnici provode na jednom projektilu znatno je premašio vrednosti na kojima su zasnovani rokovi i troškovi programa.
GAO je otkrio i probleme koji deluju gotovo neverovatno za jedno od najskupljih američkih oružja. Radna uputstva bila su napisana poput složenih inženjerskih specifikacija koje radnici neposredno posle srednje ili stručne škole nisu mogli pouzdano da prate. Zvaničnici Mornarice zaključili su da nije razumno očekivati da prosečan radnik razume dokumentaciju u takvom obliku, pa je Lokid Martin morao da počne njeno prepravljanje.
Kontaminirana je i jedna količina zaštitnog premaza koji raketu štiti od ekstremnih temperatura tokom hipersoničnog leta. Kompletima za sklapanje povremeno su nedostajali delovi, zbog čega su komponente uzimane iz drugih kompleta, dok su pojedine već sastavljene rakete morale delimično da budu rastavljene kako bi se ispravile greške.
Proizvodnju dodatno usporava odlazak radnika na druge programe Lokid Martina ili iz kompanije. Broj zaposlenih u fabrici povećan je sa približno 60 na 80, ali je novom radniku potrebno oko godinu dana pre nego što može samostalno da obavlja posao.
Revizija iz 2023. pronašla je neadekvatnu kontrolu delova, materijale sa isteklim rokom bez oznaka i slučajeve u kojima procedure obezbeđenja kvaliteta nisu poštovane. Sve to događa se na proizvodnoj liniji za projektil koji bi morao da preživi ekstremno zagrevanje, odvajanje kliznog tela i let brzinom većom od pet maha.
Cena je u međuvremenu nastavila da raste. Mornarica je 2020. procenjivala da će tokom životnog veka programa potrošiti 31 milijardu dolara i dobiti 262 rakete. Četiri godine kasnije procena je porasla na 41 milijardu dolara, dok je predviđeni broj projektila smanjen na 224. Kopnena vojska paralelno planira više od deset milijardi dolara za 48 raketa i prateću kopnenu opremu.
Prosečna procenjena cena jedne CPS rakete u aprilu 2026. dostigla je približno 67 miliona dolara, uz raspon od 63 do 71 milion. Konačan iznos zavisiće od efikasnosti proizvodnje, godišnjeg finansiranja, inflacije, promena dizajna, tehnoloških unapređenja i ukupnog broja naručenih projektila.
Pentagon namerava da uloži najmanje 50 milijardi dolara u širi sistem koji obuhvata rakete CPS na Zumwaltima, buduće podmornice klase Virdžinija sa dodatnim lansirnim modulom i kopneno hipersonično oružje dugog dometa američke vojske.
Mornarica i Kopnena vojska SAD koriste zajedničko klizno telo i dele veliki deo proizvodne infrastrukture, ali ključne investicione odluke donose odvojeno. GAO upozorava da takav način rada stvara dodatna kašnjenja, udvostručavanje poslova i neefikasno trošenje novca poreskih obveznika. Pentagon nema jedinstvenu strategiju koja bi utvrdila kako se finansiraju zajednička proizvodna linija, testiranje, nabavka i dugoročno održavanje. Ministarstvo odbrane prihvatilo je preporuku GAO-a da takav plan bude napravljen i redovno preispitivan.
Program ipak nije bez rezultata. Tokom aprila 2025. izvedeno je uspešno ispitivanje lansiranja hladnim gasom sa kopnenog lansera na Kejp Kanaveralu. Raketa je prvo izbačena iz cevi pre paljenja motora, čime se sprečava da snažan mlaz ošteti platformu. Sistem lansiranja, kontrola oružja i sama raketa radili su prema planu, a projektil je praćen tokom čitavog leta. Sam test izveden je sa kopnene platforme, dok lansiranje sa palube Zumwalta tek treba da usledi 2027. godine.
U januaru ove godine smo objavili najavu u kojoj se obećavalo da Zumwalt dobija interkontinentalne rakete, prateći pokušaj Mornarice da od jednog od svojih najskupljih promašaja napravi stratešku udarnu platformu. Najnoviji izveštaj GAO sada donosi znatno hladniju sliku. USS Zumwalt dobija četiri velika lansera, ali bez raketa koje bi u njima stajale, dok razvoj, pomorsko testiranje i proizvodnja nastavljaju da zaostaju za brodom čija je nova namena već plaćena.
