Iransko ratno vazduhoplovstvo izvelo je retko javno pokazivanje svojih lovačkih sposobnosti tokom završnih ceremonija sahrane bivšeg vrhovnog vođe ajatolaha Alija Hamneija. Avion koji je prevozio njegove posmrtne ostatke ka Mešhedu pratio je MiG-29, vidljivo naoružan raketama vazduh-vazduh R-73.
Snimak sam po sebi ne dokazuje stanje cele iranske flote, ali ruši najjednostavniju sliku koja se mesecima forsirala kroz zapadne medije i izjave zvaničnika: da je iranska borbena avijacija praktično izbrisana posle udara predvođenih SAD i Izraelom po vazduhoplovnim bazama širom zemlje.
Teheran je ovim letom poslao jasnu poruku. MiG-29 nije najnoviji avion, nije stelt platforma i nema senzore modernog Su-35, F-35 ili Rafala, ali je i dalje najvredniji lovački deo iranske flote koji se javno može prikazati u borbenoj ulozi. Pratnja državne sahrane nije bila samo protokol. Bila je demonstracija da Iran i dalje ima lovce koji poleću, nose rakete i čuvaju vazdušni prostor iznad svojih najosetljivijih političkih događaja.
MiG-29 kao simbol preživele avijacije
Iranski MiG-29 viđen je u pratnji transportnog aviona u bliskoj formaciji, sa infracrveno vođenim raketama R-73. Ta raketa je jedno od najpoznatijih sovjetskih oružja za blisku vazdušnu borbu, naročito u kombinaciji sa nišanom na kacigi, gde pilot može da zahvati cilj pod velikim uglom u odnosu na pravac leta aviona.
U modernoj vazdušnoj borbi to više nije dovoljno za dominaciju. R-73 je opasna u bliskom susretu, ali današnja borba sve češće počinje mnogo ranije: radarima velikog dometa, podatkovnim vezama, letećim radarima, pasivnim senzorima i raketama srednjeg i velikog dometa. Upravo tu iranski MiG-29 pokazuje svoje godine.
Iran svoje MiG-29 nije modernizovao na nivo kakav je, recimo, Indija dobila kroz MiG-29UPG. To znači da se iranski avioni i dalje oslanjaju na starije radare, starije sisteme veze i ograničen arsenal u odnosu na modernizovane verzije. Njihova vrednost je zato najrealnija u zadacima odbrane tačaka, presretanja sporijih ciljeva, borbe protiv dronova i eventualnog sukoba sa starijim avionima u regionu.
Protiv savremenih lovaca pete generacije, protiv protivnika koji ima leteće radare, elektronsko ratovanje i rakete većeg dometa, iranski MiG-29 ne može da se prodaje kao čudo. Njegova poruka je drugačija: avioni koje su mnogi računali kao uništene ili beskorisne i dalje su u stanju da lete.
Flota iz kratkog sovjetskog prozora
Iran je MiG-29 dobio u vrlo specifičnom istorijskom trenutku. Posle smrti Ruholaha Homeinija 1989. godine otvoren je kratak period jačih vojnih veza sa Moskvom. Sovjetski Savez je tada pokušavao da Teheranu plasira moderne sisteme, a Iran je tražio obnovu vazduhoplovstva posle iscrpljujućeg rata sa Irakom.
U tom kratkom periodu, pre raspada SSSR-a 1991, Iran je nabavio ograničen broj MiG-29. Sovjeti su tada Iranu nudili i druge napredne sisteme, a posebno je upamćena demonstracija MiG-31, presretača velikog dometa koji je trebalo da pokaže šta bi Teheran mogao da dobije kroz širu saradnju sa Moskvom.
Raspad SSSR-a presekao je taj pravac. Postsovjetska Rusija tokom devedesetih i dvehiljaditih mnogo više je pazila na odnose sa Zapadom, sankcije, pritiske i sopstvenu ekonomsku slabost. Iran zato nije dobio masovnu obnovu flote iz Rusije. MiG-29 je ostao mali, ali važan segment iranskog ratnog vazduhoplovstva, okružen starijim američkim i francuskim avionima iz vremena pre Islamske revolucije.
U iranskoj floti još lete F-14, F-4, F-5 i drugi avioni čije poreklo ide duboko u vreme šaha. To je neobična, tvrdoglava i tehnički komplikovana mešavina: američka platforma iz sedamdesetih, sovjetski lovac iz osamdesetih, domaće improvizacije, kanibalizacija delova, lokalni remonti i rakete koje su često prilagođavane daleko izvan originalne logike proizvođača.
Zašto MiG-29 nije običan stari lovac
MiG-29 je ušao u sovjetsku službu početkom osamdesetih kao odgovor na novu generaciju američkih lovaca. Po masi i ulozi bio je srednji lovac: veći od F-16, manji od F-15, bliži američkom F/A-18 Hornetu po klasi, ali sa sovjetskim naglaskom na ubrzanje, penjanje, manevar i rad sa improvizovanih aerodroma.
Njegova velika prednost bila je sposobnost da deluje sa slabije pripremljenih pista. To nije bila sporedna osobina. Sovjetska doktrina računala je na rat u kome će aerodromi biti gađani, piste razbijene, a avijacija prinuđena da se rasipa na pomoćne pravce, improvizovane tačke i kraće operativne zone.
Iran je upravo takvu osobinu mogao da koristi tokom napada na svoje baze. Država koja očekuje udare po aerodromima mora da razmišlja o sklanjanju aviona, podzemnim skloništima, tunelima, rezervnim pistama i brzom premeštanju letelica. Javna pojava MiG-29 posle višemesečnih napada zato ima veću težinu nego da je reč o avionu iz mirnodopske parade.
MiG-29 je proizveden u velikom broju i izvožen širom sveta: od Varšavskog pakta do Jugoslavije, Indije, Severne Koreje, Kube, Iraka i Sirije. To je bio lovac zamišljen za masovniju upotrebu, za front, za preživljavanje u teškim uslovima, a ne samo za savršeno održavane hangare.
Zapad je potcenio stare iranske avione
Poslednjih meseci zapadni komentari često su predstavljali iransku avijaciju kao relikt koji nema ozbiljnu vrednost protiv moderne koalicione sile. Deo te ocene je tehnički tačan: Iran nema dovoljnu količinu modernih lovaca, nema gustu mrežu savremenih letećih radara, nema potpuno modernizovanu flotu i nema nivo zapadne ili ruske integracije koji je potreban za vazdušnu nadmoć.
Međutim, ratovi retko nagrađuju potcenjivanje. Stariji iranski F-4 i F-5 već su u prethodnim operacijama pokazali da Teheran i dalje može da koristi avione koje bi mnogi u katalogu davno otpisali. To ne znači da su ti avioni moderni, već da su posade, remontne službe i komandna struktura uspeli da sačuvaju dovoljno upotrebljivih platformi za rizične misije.
MiG-29 u pratnji Hamneijevog kovčega uklapa se u tu sliku. Iran nije pokazao vazdušnu nadmoć, već preživljavanje. Nije prikazao tehnološku ravnopravnost sa SAD ili Izraelom, već činjenicu da mu lovačka avijacija nije nestala iz borbenog poretka.
Za državu koja je mesecima bila pod udarima, to nije mala poruka.
Su-30, Su-35 i pitanje nove ravnoteže
Prava težina iranskog MiG-29 vidi se tek kada se stavi u kontekst budućih ruskih isporuka. U regionalnim i ruskim izvorima već duže se pominju iranske narudžbine modernih lovaca Su-30SM2 i Su-35, dok se povremeno pojavljuju i tvrdnje o interesovanju za Su-57. Takvi avioni bi predstavljali potpuno drugačiji nivo u odnosu na postojeće iranske MiG-29.
Su-35 bi Iranu doneo snažan radar, veliki dolet, ozbiljan arsenal raketa vazduh-vazduh, bolje elektronske sisteme i sposobnost da se mnogo uverljivije suprotstavi modernim protivnicima. Su-30SM2 bi bio koristan kao višenamenska platforma sa dvočlanom posadom, pogodna za složenije misije, koordinaciju, udare po zemlji i pomorske zadatke.
Sposobnost Irana da pod napadima sačuva bar deo MiG-29 sada dobija dodatnu dimenziju. Ukoliko Teheran može da skloni, održava i povremeno javno prikaže starije sovjetske lovce posle velikog pritiska, onda će isti model pokušati da primeni i na novije ruske avione: razmeštanje, podzemna skloništa, rezervne baze, maskiranje, brze popravke i rasipanje flote.
To neće ukloniti probleme. Moderni lovci traže skuplje održavanje, obučene pilote, rezervne delove, simulatore, pouzdanu logistiku i zaštitu aerodroma. Ruski avion sam po sebi ne menja nebo ako ne postoji mreža radara, PVO, veza i komandovanja. Međutim, iranski MiG-29 iznad Mešheda pokazuje da je osnovna infrastruktura za preživljavanje avijacije i dalje živa.
Teheran čuva ono što ima dok čeka ono što mu treba
Iranski MiG-29 danas je avion između dve ere. Previše je star da bi bio ravnopravan najmodernijim lovcima Zapada. Previše je vredan da bi bio otpisan kao muzejski eksponat. U rukama države koja je decenijama živela pod sankcijama, improvizovala delove i održavala američke F-14 daleko duže nego što su mnogi verovali da je moguće, i MiG-29 dobija duži život nego što bi imao u normalnoj floti.
Njegovo pojavljivanje tokom Hamneijeve sahrane zato nije samo vojni detalj sa snimka, već poruka unutrašnjoj publici, regionu i zapadnim obaveštajnim procenama: iranska avijacija je ranjena, zastarela i ograničena, ali nije nestala.
