Rat je sam po sebi strašan, ali i u njemu ima stepenovanja nesreće – od prijateljske vatre do masovnih, genocidnih ratnih zločina. Ovaj kojim ćemo se baviti jeste posebno težak jer su stradali ljudi koji su preživeli strahote koncentracionih logora, a na korak do slobode bili su poubijani od svojih saveznika. Da li je i to moguće u ratu? Očigledno da jeste. Mnogo toga je bilo nepoznato godinama, ali neumoljivi istraživači i originalni dokumenti kažu drugačije.
Događaj o kome je reč precizno je dokumentovan u arhivi FSB. Dokumenti o tom događaju nalaze se i u arhivama nekadašnjeg saveznika iz Drugog sv. rata, vinovnika ovog događaja, Velike Britanije. Mnogo tih dokumenata je bilo pod vremenskim embargom, pa i kada je skinuta zabrana tajnosti i pristupa, ostaje dilema šta nam je prezentirano, a šta sklonjeno još dublje ili uništeno. Upravo jedan takav događaj razotkrio je dubinu nesporazuma i nepoverenja među saveznicima, pokazujući koliko je njihova saradnja bila iznuđena, a svakako neiskrena.
Trećeg maja 1945. godine stradalo je u jednoj akciji više hiljada ljudi. Zbog ratnog meteža tačan broj nikad nije utvrđen, a kao najveća brojka spominje se čak 12.000. Nisu oni jedini koji su poginuli poslednjih dana rata, ali način na koji su stradali je upozoravajući. U zalivu grada Libeka, drugoj po veličini nemačkoj luci na Baltiku, avioni RAF uništili su tri nemačka broda: ”Kap Arkonu” (SS Cap Arcona, korišćen kao ploveća kasarna za smeštaj vojnika i mornara), ”Tilbek” (SS Thielbek) i ”Dojčland” (SS Deutschland). Na njima su se nalazili zatvorenici koji su prebacivani u Norvešku iz esesovskih koncentracionih logora.
Kako su se oni našli tamo?
U završnici rata rahjsfirer SS Hajnrih Himler izdao je tajnu naredbu o evakuaciji koncentracionih logora pa je 19. aprila 1945. godine u konclageru Nojengam (Neuengamme, oblast Hamburga) oko koga se nalazilo još 85 pratećih logora počelo izmeštanje logoraša i uništavanje dokaza o zločinima. Poslednjih dana aprila u Libek je peške, ili u teretnim vagonima, stiglo oko 10.000 zatvorenika.
Mali deo logoraša nije doživeo ukrcavanje jer je stradao u dolasku. Drugog maja na linijski brod ”Kap Arkona”, teretni brod ”Tilbek” i brodove ”Atina” (Athen) i ”Dojčland” (Deutschland) koji su bili usidreni u zalivu Libeka esesovci su baržama prebacili nekoliko hiljada logoraša iz sledećih logora: Štutgof (Stutthof) kraj Danciga, pomenutog Nojengama i Dore Mitelbau koji se nalazio pored Nordhauzena (Nordhausen u Tiringiji).
Nemci su o konvoju izvestili švedsku i švajcarsku misiju Crvenog krsta. Drugog maja predstavnici misija obavestili su o tome britanskog generala Džordža Robertsa (George Philip Bradley Roberts) komandanta 11. oklopne divizije koji je komandovao operacijama u području Libeka. Britanci tvrde da on iz nepoznatog razloga informaciju nije preneo lokalnoj komandi RAF koja je njemu bila dodeljena.
Tok događaja
Dana 29. aprila iz Nojengama evakuisani su svi logoraši koji su mogli da se kreću i usmereni u Libek. To su uglavnom bili sovjetski ratni zarobljenici (najviše je bilo Rusa). Tokom transporta koji je tekao ceo dan oni nisu dobili ni hranu ni vodu. U Libeku su prebačeni na barže i kroz Libečki zaliv (Lübecker Bucht) odvezeni na otvoreno Baltičko more gde su se nalazila dva manja i jedan veći prekooekanski brod. Na prva dva su ukrcali oko dve hiljade ljudi. Na brod ”Kap Arkona” prebačeno je osam hiljada ljudi. Potpuna kontrola nad brodovima bila je esesovska.
Trećeg maja engleske trupe stigle su do Nojštata (Neustadt in Holstein) i u 12 sati pozvali posadu grada na predaju na šta je nemačka komanda odmah pristala. Pošto su ušli u grad, u 15 sati su pozvali posade brodova, koji su se nalazili na šest kilometara od obale da se predaju. Esesovska komanda brodova je kapitulaciju odbila. Posle toga je poletelo više lovaca bombardera i počelo da bombarduje i mitraljira brodove. Sa brodova nije na avione ispaljen nijedan metak.
Prvi je stradao ”Tilbek”. Komanda broda ”Kap Arkona” je istakla veliku belu zastavu dok su logoraši na palubi skinuli svoje bele košulje i počeli da mašu pilotima. Engleski piloti, bez obzira na malu visinu dejstva s koje su mogli jasno da razaznaju po kome dejstvuju, nastavili su da bombarduju i mitraljiraju brodove. I dalje nije bilo nikakvog otpora od strane posade. Više svedoka je potvrdilo da su u ovoj akciji učestvovali lovci bombarderi Hoker-Hairken (Hawker Hurricane) i da su za samo petnaestak minuta potopili brodove.
Kako je izgledalo dejstvo po ”Kap Arkoni”? Prva bomba pala je na krmu. Logoraši su u panici pojurili na gornju palubu, a onda je druga bomba pala posred nje. Brod se zapalio i počeo da tone. Mnogi logoraši poskakali su u vodu u pokušaju da doplivaju do obale. To je bio uzaludan pokušaj. Ne samo zato što su bili slabi i izgladneli (i kondicioniran čovek bi teško preplivao to rastojanje) već i zbog drugog razloga: kada su se pojavili torpedni čamci na kilometar od broda, logoraši su se uputili ka njima. Međutim, mornari s brodova pucali su automatima na zatvorenike!
U britansku vojnu bolnicu primljeno je svega 300 preživelih. Svi ostali su poginuli ili su se udavili. Ni tu nije bio kraj mukama preostalih zarobljenika. Grad je bio pun nemačkih zarobljenika koji su slobodno šetali ulicama i napadali Sovjete. Oni su morali da organizuju straže i priručnim sredstvima pokušali da se odbrane. Kada su to prijavili engleskom okupacionom komandantu grada on nije preduzeo nikakve mere.
Šta je bilo s navedenim generalom, komandantom britanskih trupa? Pored niza zasluga, ordenja i spisak borbi u kojima je on učestvovao, ova epizoda u njegovoj biografiji se ne spominje na ovaj način. Britanci događaj pravdaju entropijom završnih dana rata, a Nemci nemaju mnogo razloga da kukaju ni za esesovcima ni za sovjetskim zarobljenicima. Ako se setimo operacije ‘Nezamislivo’, onda se može opravdano posumnjati da nije reč samo o nesporazumu. Jedini koji se ovog događaja dostojno, ali s ogorčenjem sećaju, jesu sovjetski veterani.
Da se ovako nešto (hipotetički) dogodilo u miru, sigurno bi bilo klasifikovano kao ubistvo s predumišljajem. Nemci su prijavili rute brodova, Britanci su videli šta gađaju. Pri tom su prekršili međunarodno ratno i pomorsko pravo. Ako su piloti i pomislili da su na brodu preobučeni nacisti, posade torpednih čamaca dobro su videle nemoćne davljenike u moru pa su ipak pucali u njih. Pred vama su provereni podaci, pa sami, kao iskusni čitaoci, procenite da li je ovo bila akcija koja je mogla da se izbegne, da li Englezi zaista nisu znali u čemu učestvuju, ili je ovo ipak bio smišljen kriminalni čin.
Milim da je ipak sa umišljajem a ne predumišljajem!