U Sjedinjenim Državama više se ne radi samo o još jednoj svađi unutar republikanskog tabora. Taker Karlson, najuticajniji medijski glas američke antiintervencionističke desnice, izbačen sa Foksa, otvoreno govori o stvaranju treće političke stranke i tvrdi da američki dvopartijski sistem više ne nudi stvaran izbor kada su u pitanju rat, novac, Izrael, Iran i spoljnopolitički establišment.
Njegova poruka nije upućena samo Donaldu Trampu, niti samo republikancima. Ona udara u samu konstrukciju američkog sistema: demokrate i republikanci se svađaju oko kulture, migracija, izbora, sudova i unutrašnjih tema, ali se u ključnim trenucima često vraćaju u isti koridor kada se otvore pitanja rata, vojnih intervencija, finansijskog sektora i podrške Izraelu.
Karlson je u intervjuu za Columbia Journalism Review praktično rekao ono što se u Americi dugo izbegavalo izgovoriti tako direktno: „U SAD imamo jednopartijski sistem koji se pretvara da je demokratija i to mora biti slomljeno.“
To nije rečenica marginalnog komentatora. To govori čovek koji ima direktan pristup desetinama miliona Amerikanaca, koji je godinama oblikovao raspoloženje konzervativne baze, koji je bio jedan od najvažnijih medijskih saveznika Trampovog „America First“ talasa i koji sada tvrdi da je taj talas izneveren.
Ne želi funkciju, želi da razbije sistem kakav jeste
Karlson je jasno stavio do znanja da ga ne zanima predsednička kandidatura. Ne predstavlja se kao novi kandidat, već kao neko ko želi da pomogne u stvaranju političkog mehanizma izvan dve velike partije.
„Pomoći ću u stvaranju treće stranke. Potreban je iskren napor da se pronađe ono što zaista koristi zemlji“
, rekao je.
Ova formulacija je važna jer ga odvaja od uobičajenog američkog obrasca u kojem medijske ličnosti koriste popularnost kao odskočnu dasku za sopstvenu kandidaturu. Karlson za sada sebe ne postavlja kao budućeg predsednika, senatora ili guvernera. On pokušava da se predstavi kao katalizator, kao čovek koji može da spoji rasute antiestablišmentske struje koje više ne mogu prirodno da stanu ni kod demokrata ni kod republikanaca.
To je mnogo opasnija ideja po američki sistem od obične predsedničke ambicije. Kandidat može izgubiti izbore. Stranka, pokret ili stabilan treći pol mogu godinama razbijati monopol dve partije, posebno ako pogode pitanje na kojem obe velike stranke izgledaju isto.
Za Karlsona, to pitanje je rat.
Raskid sa Trampom koji je iznenada postao demokrata
Raskid između Karlsona i Trampovog tabora nije došao zbog poreza, migracija ili unutrašnje politike. Došao je zbog Irana i Izraela.
Karlson je godinama podržavao mnoge Trampove politike jer ih je video kao otpor globalističkom, intervencionističkom i neokonzervativnom Vašingtonu. Međutim, američko učešće u ratu protiv Irana i podrška izraelskim vojnim operacijama za njega su postali dokaz da se Trampova administracija vratila starom obrascu.
Njegova logika je jednostavna: ukoliko glasate za Trampa da ne biste dobili rat za promenu režima, a zatim ponovo završite u ratu za promenu režima, onda vam Republikanska partija ne nudi alternativu. Ona vam nudi isti spoljnopolitički refleks u drugom pakovanju.
Karlson je posebno ukazao na to da kada se ljudi poput Čaka Šumera, lidera demokrata u Senatu, slažu sa Trampovom strategijom prema Iranu, onda to više nije partijska razlika. To je sistemski konsenzus.
Tu nastaje rečenica koja najviše boli republikanski establišment: Tramp je, u spoljnoj politici, iznenada postao ono protiv čega se borio. Nije postao demokrata u unutrašnjoj politici, ali je u ratu, Izraelu i Iranu ušao u isti prostor u kojem su decenijama stajali demokrate, neokonzervativci, vojni aparat i proizraelski lobi.
„America First“ protiv rata koji nije američki
Karlsonova pobuna udara u srce onoga što je mnoge birače vezalo za Trampa: obećanje da Amerika više neće voditi tuđe ratove, rušiti režime, trošiti bilione dolara u pustinjama Bliskog istoka i slati mlade Amerikance u sukobe koji ne donose korist američkom narodu.
Za deo Trampove baze, „America First“ nije značilo samo zid na granici ili carine. Značilo je kraj američkog automatskog ulaska u ratove koje guraju Pentagon, CIA, neokonzervativni think-tankovi, vojno-industrijski kompleks i lobiji stranih država.
Rat sa Iranom zato je postao test. Na tom testu se pokazalo da deo MAGA sveta više ne veruje Trampu bezuslovno. Karlson, Megi Keli, Mardžori Tejlor Grin i drugi glasovi na desnici počeli su otvoreno da kritikuju pravac u kojem se kreće Republikanska partija kada su u pitanju Izrael i Bliski istok.
To je novo. Republikanska partija decenijama je bila najtvrđi oslonac proizraelske politike u Vašingtonu. Sada se prvi put ozbiljnije vidi pukotina: deo mlađe i antiestablišmentske desnice ne želi da američki interes bude automatski izjednačen sa interesom Izraela, posebno kada to vodi u rat sa Iranom.
Tulsi Gabard kao rani signal
Ostavka Tulsi Gabard sa mesta direktorke nacionalne obaveštajne službe bila je jedan od prvih znakova da se nešto ozbiljno lomi unutar same administracije.
Formalni razlog njene ostavke bio je zdravstveno stanje supruga, odnosno njegova borba sa retkim oblikom raka kostiju. To je ljudski i lični razlog koji se ne može ignorisati. Međutim, politički kontekst njene ostavke bio je mnogo širi.
Tulsi Gabard nije klasična republikanka. Ona je bivša demokratska kongresmenka, veteran, nekadašnja predsednička kandidatkinja Demokratske partije i jedna od najprepoznatljivijih antiintervencionističkih figura u američkoj politici. Napustila je demokrate jer se nije uklapala u njihov ratni, obaveštajni i liberalno-intervencionistički krug. Zatim je ušla u Trampovu administraciju kao simbol šireg političkog saveza protiv establišmenta.
Upravo zato je njena ostavka imala težinu. Čak i kada se prihvati zvanični porodični razlog, ostaje činjenica da se dogodila u atmosferi sukoba oko Irana, američkih udara, rasprava o obaveštajnim procenama i sve jasnijeg razlaza između antiintervencionističkog krila i ratnog tona administracije.
Tulsi je bila dokaz da se novi politički prostor ne otvara samo sa desne strane. Postoji deo bivših demokrata, nezavisnih birača, veterana i antiestablišmentskih glasača koji ne želi ni liberalni globalizam ni republikanski ratni refleks.
Džo Kent: čovek iz sistema koji se povukao kod Irana
Još snažniji signal bio je Džo Kent.
Kent nije univerzitetski pacifista, niti aktivista iz antiratnih nevladinih krugova. On je veteran specijalnih snaga, bivši pripadnik CIA, čovek sa iskustvom iz Iraka i Avganistana i direktor Nacionalnog centra za borbu protiv terorizma. Upravo zato je njegova ostavka zbog rata u Iranu imala posebnu težinu.
U ostavci je naveo da Iran nije predstavljao neposrednu pretnju Sjedinjenim Državama i kritikovao rat kao odluku oblikovanu pritiskom Izraela i američkog lobija. To je eksplozivna tvrdnja jer dolazi od čoveka iznutra, iz obaveštajno-bezbednosnog aparata, a ne od spoljnog kritičara.
Kent je zatim gostovao kod Takera Karlsona i tvrdio da je odluka o udarima doneta bez ozbiljne debate, da su protivnici rata bili skrajnuti i da se američki i izraelski ciljevi prema Iranu ne poklapaju. Prema njegovoj logici, Izrael može želeti promenu režima u Teheranu, ali Amerika bi morala da pita šta dolazi posle, koliko košta, ko gine i da li je to uopšte američki interes.
Odmah posle ostavke pojavile su se informacije o istrazi FBI zbog navodnog curenja poverljivih podataka. To je dodatno nahranilo percepciju među Karlsonovom publikom: kada neko iz sistema progovori protiv rata, političko pitanje se brzo pretvara u bezbednosni dosije.
Kent je za potencijalnu treću stranku važan jer predstavlja tip kadra koji se ne uklapa u stereotip. On nije liberalni kritičar vojske. On je ratni veteran i obaveštajac koji tvrdi da je sistem ponovo gurnuo Ameriku u pogrešan rat.
Tomas Mesi i problem izraelskog lobija
Treći važan komad ove slagalice je Tomas Mesi, republikanski kongresmen koji godinama odbija da glasa po automatizmu kada su u pitanju Izrael, vojna pomoć i AIPAC.
Mesi nije demokrata, nije levičar i nije deo liberalnog antiratnog pokreta. On je konzervativac, libertarijanski orijentisan republikanac, protivnik velikih državnih troškova i čovek koji otvoreno govori da američki novac ne bi trebalo bezuslovno da ide stranim državama.
Zbog toga je postao jedna od glavnih meta proizraelskih lobističkih krugova. Njegov slučaj pokazuje ono što Karlson sada pokušava da politički artikuliše: u Republikanskoj partiji postoji biračko telo koje više ne prihvata da je podrška Izraelu iznad rasprave.
Mesi je važan jer pokazuje da pobuna nije samo medijska. Ona postoji i u Kongresu, doduše u manjini. Postoje republikanci koji ne žele da AIPAC ili bilo koji strani lobi definiše granice dozvoljene spoljne politike.
U kombinaciji sa Karlsonom, Gabard i Kentom, Mesi daje institucionalni element potencijalnom novom bloku: medijsku masu, bivše demokrate, ljude iz bezbednosnog aparata i kongresni glas protiv lobističkog konsenzusa.
Nije levica, nije desnica, već antiratni nacionalni blok
Ono što nastaje oko Karlsona nije klasična treća stranka iz američkih udžbenika. Nije to zeleni pokret, libertarijanska egzotika, centristička stranka milijardera ili progresivna pobuna protiv korporacija.
Ovaj prostor je drugačiji. U njemu se spajaju elementi koji su do juče delovali nespojivo: konzervativna baza, ratni veterani, bivši demokrati, skeptici prema CIA, kritičari neokonzervativaca, protivnici izraelskog lobija, ekonomski nacionalisti, radnička desnica i deo birača koji više ne veruje nijednoj od dve velike partije.
Njih ne povezuje jedinstven stav o svakoj temi. Povezuje ih uverenje da je američka spoljna politika oteta.
Za njih, problem nije samo Tramp. Problem je sistem u kojem Tramp, Bajden, Šumer, deo republikanaca, deo demokrata, Pentagon, lobiji, donatori i veliki mediji u ključnim ratnim trenucima deluju kao različita lica iste politike.
Karlsonova rečenica o „jednopartijskom sistemu koji se pretvara da je demokratija“ zato ima odjek. Ona ne znači da nema razlika između demokrata i republikanaca. Znači da se te razlike često istroše čim se pojave rat, banke, Izrael, Iran, vojni budžet i kontrola spoljne politike.
Ilon Mask, Mančin, Endru Jang i lažne treće opcije
Debata o trećoj stranci u SAD nije počela sa Karlsonom. Poslednjih meseci o sličnim idejama govorili su i Ilon Mask, bivši senator Džo Mančin, bivši demokratski predsednički kandidat Endru Jang, kao i Mardžori Tejlor Grin.
Mask je najavljivao stvaranje Američke stranke, predstavljajući je kao odgovor na duopol republikanaca i demokrata. Endru Jang je ranije pokušavao da gradi centrističke i postpartijske projekte. Mančin je oličenje srednjeg, korporativno prihvatljivog centra. Mardžori Tejlor Grin dolazi iz populističke desnice i sve češće nastupa protiv ratnih troškova i spoljnopolitičkih avantura.
Međutim, Karlsonova intervencija ima drugačiju težinu. Mask ima novac, ali ne i organsku političku bazu. Jang ima ideje, ali ograničen domet. Mančin je previše vezan za stari Vašington. Grin ima bazu, ali i snažan partijski teret.
Karlson ima ono što njima nedostaje: ogromnu publiku koja ga ne doživljava kao klasičnog političara, već kao glas koji govori ono što partijski lideri prećutkuju. On može da formuliše poruku, da je ponavlja, da dovede goste, da targetira neprijatelje i da pretvori spoljnu politiku u unutrašnje pitanje američkog suvereniteta.
Zašto je ovo opasno za Trampa
Za Trampa je Karlsonov potez opasniji od napada demokrata. Demokrate ga ne mogu lako pogoditi među njegovim biračima. Karlson može.
On ne napada Trampa sa pozicije liberalne elite, već sa pozicije izneverene baze. Ne kaže da je Tramp suviše desno, već da nije dovoljno „America First“. Ne optužuje ga da je izolacionista, već da nije održao obećanje da Amerika neće voditi tuđe ratove.
To je ozbiljna optužba jer seče samu srž Trampovog političkog brenda. Tramp je mogao da odbije kritike CNN-a, Njujork tajmsa, demokrata i evropskih liberala kao napade sistema. Teže je odbiti kritiku koja dolazi od čoveka koji je godinama govorio upravo jezikom njegove baze.
Zato reakcije iz Trampovog okruženja nisu slučajne. Karlson više nije samo komentator. On postaje potencijalni organizator raskola.
Treća stranka u Americi: gotovo nemoguća, ali ne i nevažna
Američki izborni sistem brutalno kažnjava treće stranke. Pravila pristupa glasačkim listićima, finansiranje kampanja, sistem „pobednik nosi sve“, dvopartijska infrastruktura i medijska logika decenijama održavaju monopol demokrata i republikanaca.
Zato nova Karlsonova stranka ne mora odmah da osvoji vlast da bi bila važna. Dovoljno je da oduzme nekoliko procenata u ključnim državama, natera republikance da promene spoljnopolitički kurs, otvori raspravu o Izraelu i Iranu ili stvori pritisak na Kongres oko ratnih ovlašćenja.
U američkoj politici, treća opcija često ne pobeđuje direktno. Ona menja temu. Ona natera jednu od dve velike partije da preuzme deo njenog programa. Ona kažnjava izdaju baze. Ona može da sruši kandidata u nekoliko država. Ona može da uvede zabranjena pitanja u glavnu debatu.
Karlson to verovatno razume. Zato i kaže da ne želi da bude kandidat. Kandidat je jedna figura. Medijski politički pokret može biti širi, jeftiniji, elastičniji i opasniji po postojeći poredak.
Američki ratni konsenzus prvi put ozbiljno puca zdesna
Najvažniji deo cele priče nije sama nova stranka. Najvažnije je to što američki ratni konsenzus prvi put ozbiljno puca zdesna.
Godinama se protivljenje ratovima vezivalo za levicu, antiratne pokrete, delove demokratske baze ili libertarijanske krugove. Republikanci su, posebno posle 11. septembra, bili partija rata, intervencija, Izraela, Pentagona i „američkog vođstva“.
Tramp je 2016. poremetio taj obrazac, ali ga nije potpuno razbio. Sada Karlson pokušava da uradi ono što Tramp nije završio: da izgradi politički prostor u kojem se može biti konzervativac, nacionalista, protivnik masovne imigracije, kritičar globalizma, ali i protivnik američkih ratova na Bliskom istoku i protivnik slepe lojalnosti Izraelu.
To je nova kombinacija u američkoj masovnoj politici.
U njoj Tulsi Gabard pokazuje da se deo bivših demokrata može pomeriti ka antiintervencionističkom nacionalnom bloku. Džo Kent pokazuje da i ljudi iz vojske i obaveštajnog aparata mogu odbiti ratnu logiku. Tomas Mesi pokazuje da u Kongresu postoji otpor izraelskom lobiju. Karlson pokazuje da takva ideja može imati medijsku masu.
Šta Taker pokušava da spoji
Karlsonova potencijalna treća stranka ne bi bila jednostavna koalicija. Unutra bi postojale ozbiljne razlike: oko ekonomije, imigracije, kulture, države, socijalnih pitanja i odnosa prema Trampu.
Njeno jezgro, međutim, moglo bi da bude jasno: nema ratova za promenu režima, nema blanko čeka za Izrael, nema automatskog slanja američkog novca u tuđe ratove, nema spoljne politike koju vode lobiji, nema obaveštajnog aparata izvan političke kontrole i nema dvopartijskog dogovora kojim se biračima nudi svađa kod kuće i isti rat u inostranstvu.
To je platforma koja može privući deo konzervativaca, deo nezavisnih, deo bivših demokrata, deo veterana i deo mlađih birača koji ne vide smisao u staroj podeli na plavo i crveno.
Problem je što takva platforma udara u najmoćnije interese u Vašingtonu: vojno-industrijski kompleks, proizraelski lobi, obaveštajnu birokratiju, donatorske mreže, spoljnopolitičke institute, velike medije i partijske vrhove obe strane.
Zato će se protiv Karlsona, ukoliko zaista krene dalje od intervjua i medijskih izjava, voditi rat mnogo pre izbora. Neće čekati glasačke listiće. Krenuće kroz optužbe za ekstremizam, izolacionizam, antisemitizam, prorusku politiku, neodgovornost, populizam, destabilizaciju i „slabljenje Amerike“.
Taker kao simptom, ne kao usamljen slučaj
Zbog toga je pogrešno posmatrati Karlsona kao usamljenu medijsku zvezdu koja je odlučila da se raziđe sa Trampom. On je simptom dubljeg pomeranja. Oko iste pukotine, svako sa drugačijom ulogom i težinom, pored Tulsi Gabard, Džo Kenta, Tomasa Mesija, već se prepoznaju Džefri Saks, Rend Pol, Megin Keli, Kendis Ovens, Džon Miršajmer, Daglas Mekgregor, Glen Grinvald, Mardžori Tejlor Grin, Endru Jang, Džo Mančin, pa možda čak i Ilon Mask, ali samo ako ne pokuša sve da pretvori u sopstveni projekat.
Američko društvo je umorno od ratova, ali se politički sistem teško odriče ratne ekonomije. Birači sve manje veruju institucijama, ali institucije zadržavaju kontrolu nad spoljnom politikom. Republikanska baza želi „America First“, ali partijski vrh i dalje često reaguje po starim refleksima. Demokrate govore o demokratiji, ali podržavaju ratne odluke kada se poklope sa interesima sistema.
Karlson sada pokušava da toj kontradikciji da organizacioni oblik. Možda će to biti stvarna stranka. Možda pritisna platforma. Možda politički pokret oko medija, donatora, kandidata i lokalnih organizacija. Možda samo batina kojom će udarati republikance.
Međutim, sama činjenica da se o tome više ne govori kao o fantaziji, već kao o realnoj pretnji republikanskom monopolu nad desnim biračima, pokazuje koliko se teren promenio.
Iran je otvorio pukotinu. Izrael ju je produbio. Ostavke iz bezbednosnog aparata dale su joj težinu. Mesi i slični glasovi dali su joj politički oblik u Kongresu. Karlson sada pokušava da je pretvori u pokret koji ne moli ni demokrate ni republikance za dozvolu.
