Rat u Ukrajini ušao je u petu godinu, ali se u zapadnim analizama sve više govori o onome što dolazi posle njega. Časopis Foreign Affairs ocenjuje da je sukob dostigao novu prekretnicu i da strategija Kijeva da rat učini preskupim i besmislenim za Rusiju daje rezultate. Međutim, isti tekst upozorava da evropska bezbednost neće zavisiti samo od ishoda rata u Ukrajini, već i od toga koliko brzo će Rusija obnoviti vojsku posle završetka sukoba.
Glavna poruka analize je jednostavna: čak i ako Rusija izađe iz rata iscrpljena, ona neće nestati kao bezbednosni problem za Evropu. Uprkos ekonomskoj stagnaciji, nepovoljnoj demografskoj slici i gubicima u ljudstvu i opremi, Rusija ostaje velika sila sa sposobnošću da ulaže u vojsku i da ugrožava evropsku bezbednosnu arhitekturu.
Foreign Affairs zato pitanje obnove ruske vojske ne postavlja kao dilemu „da li“, već „kada“. Prema toj proceni, Moskva će nastaviti da daje prioritet odbrambenoj potrošnji i održavanju visokog nivoa proizvodnje vojne industrije. Ruska vojska posle rata verovatno neće biti ista kao pre 2022. godine, ali bi mogla biti veća, iskusnija u upotrebi dronova, preciznih udara i masovne artiljerijske proizvodnje.
Pet do sedam godina za ozbiljan povratak
Zapadni stratezi i analitičari ne slažu se oko toga koliko će brzo Rusija ponovo predstavljati ozbiljnu konvencionalnu pretnju. Jedni strahuju da bi Moskva mogla nastaviti agresivno ponašanje ubrzo posle završetka rata u Ukrajini. Drugi smatraju da će obnova oslabljenih oružanih snaga trajati mnogo duže, naročito zbog gubitaka tehnike, oficirskog kadra, ekonomskih pritisaka i sankcija.
Postoji i treći pogled: da ruska vojska, koja nije uspela da postigne odlučujući uspeh u Ukrajini, ne može predstavljati realnu pretnju Evropi. Foreign Affairs odbacuje takvo pojednostavljenje i ocenjuje da se ruska vojna obnova može dogoditi ranije nego što su mnogi na Zapadu pretpostavljali 2022. godine.
Prema trenutnim trendovima, Rusiji će verovatno biti potrebno pet do sedam godina da obnovi vojsku dovoljno da ponovo predstavlja ozbiljnu pretnju. U ograničenijem obimu, Moskva bi mogla mnogo ranije da koristi silu kao sredstvo pritiska prema Ukrajini ili pojedinim članicama NATO-a.
Čak i ako potpuni oporavak potraje nekoliko godina duže, to je i dalje kratko vreme za standarde odbrambenog planiranja. Vojske se ne grade za jednu budžetsku godinu. Nove brigade, sistemi PVO, artiljerija, municija, dronovi, logistika, obuka i komandna struktura zahtevaju dugoročno planiranje. Upravo zato zapadni autori upozoravaju da Evropa ne sme čekati završetak rata da bi počela da planira sledeću fazu.
Foreign Affairs predviđa da će Rusija posle rata raspolagati većim snagama nego ranije, uz više dronova, razvijenije mogućnosti dubokih udara i više ljudstva pod oružjem. Neće to nužno biti tehnološki savršena vojska, ali biće vojska prilagođena ratu visokog intenziteta, sa iskustvom koje evropske armije uglavnom nemaju.
Ruska obnova neće biti pravolinijska
Analiza ipak ne predstavlja ruski oporavak kao lak i automatski. Istorijski gledano, razvoj ruskih oružanih snaga često je bio obeležen velikim ambicijama, nedovoljnim resursima, kompromisima, problemima u izvršenju i projektima koji na papiru deluju snažnije nego u praksi.
Foreign Affairs zato opisuje rusku obnovu kao proces u kojem dva koraka napred često prati jedan korak nazad. Ruska industrija može da proizvodi velike količine artiljerijske municije, dronova i raketa, ali se suočava sa ograničenjima u elektronici, modernim senzorima, motorima, preciznim komponentama i složenim sistemima. Rusija može povećavati vojsku brojčano, ali kvalitet obuke, komandovanja i opreme zavisiće od dužine rata, ekonomije i političkih prioriteta.
Upravo tu se nalazi glavni paradoks. Ruska vojska je pretrpela ogromne gubitke u Ukrajini, ali je istovremeno prošla kroz proces ratnog učenja. Njene snage su morale da razviju masovnu upotrebu dronova, elektronskog ratovanja, dubokih udara, protivbaterijske borbe i industrijske proizvodnje u uslovima dugotrajnog sukoba. To iskustvo ne nestaje završetkom rata.
Zbog toga se na Zapadu sve više govori da NATO snage jesu ukupno superiornije od ruskih, ali da se još nisu dovoljno prilagodile nekim promenama koje je rat u Ukrajini doneo. Foreign Affairs upozorava da bi upravo ta neprilagođenost mogla dovesti do velikih gubitaka u prvim danima eventualnog budućeg rata sa Rusijom.
Istočno krilo traži da granica sa Rusijom postane prioritet
Dok se u američkim analizama računa koliko će Rusiji biti potrebno za vojni oporavak, zemlje istočnog krila već pokušavaju da guraju evropsku politiku u pravcu bržeg naoružavanja pod izgovorom zaštite granica. Euractiv piše da su Estonija, Finska, Letonija, Litvanija, Poljska, Rumunija i Švedska zatražile od EU i NATO-a da bezbednost istočnog krila postave na vrh agende.
U zajedničkoj deklaraciji potpisanoj u Gdanjsku, ovih sedam zemalja navelo je da zaštita istočnih granica treba da bude u centru nove evropske bezbednosne strategije. Za njih, Rusija nije apstraktna buduća pretnja, već neposredan faktor koji oblikuje budžete, infrastrukturu, vojno planiranje i unutrašnju politiku.
Evropska komisija, prema pisanju Euractiv-a, namerava da pre julskog samita NATO-a u Ankari predstavi listu prvih panevropskih odbrambenih projekata. Brisel ih posmatra kao deo šireg kursa jačanja evropskog vojnog potencijala i odvraćanja Rusije.
Posebno se pominje projekat „Nadzor istočnog krila“, namenjen jačanju odbrane regiona od vazdušnih pretnji. Zemlje istočnog krila insistiraju da taj projekat dobije dovoljno sredstava, a već ima panevropski status, što znači da može računati na finansiranje iz narednog budžeta EU.
Evropa računa sa sukobom do 2029. godine
U evropskim bezbednosnim krugovima sve češće se pominje procena da bi direktan vojni sukob sa Rusijom mogao početi najkasnije 2029. godine. Takav okvir posebno se ozbiljno shvata u baltičkim i skandinavskim državama, koje strahuju da bi mogle biti prve izložene pritisku ili napadu.
Te zemlje zato traže konkretne projekte, a ne samo političke deklaracije. To znači nadzor vazdušnog prostora, protivvazdušnu odbranu, radare, senzore, zaštitu granica, logističke pravce, skladišta municije, bolju mobilnost trupa i sposobnost brzog prihvata savezničkih snaga.
Istovremeno, vodeće evropske zemlje povećavaju vojne izdatke, često na račun socijalnih programa. To pokazuje da se evropska politika sve otvorenije prebacuje iz posleratnog socijalnog modela u model dugotrajnog naoružavanja. Za javnost, to znači da se priča o Rusiji više ne vodi samo kroz spoljnopolitičke analize, već kroz budžete, poreze, smanjenje socijalnih izdvajanja i rast vojne industrije.
Foreign Affairs i Euractiv iz različitih uglova opisuju isti problem. Prvi upozorava da će Rusija, bez obzira na ishod rata, ostati dugoročna pretnja i da bi za pet do sedam godina mogla obnoviti značajan deo vojne moći. Drugi pokazuje da zemlje istočnog krila već traže da EU i NATO tu procenu pretvore u konkretne projekte, novac i infrastrukturu pre samita u Ankari.
Svakako,
ukrajinski vojnici se regenerisu valjda sa pomocu kloniranja, a ruski vojska namrtvo izumrla u 3 kolena?
Usput, Danci pocinju da vracaju sve ukre 18-50 godina u Ukrajinu, da mi je samo znati zasto krse medjunarodne zakone o izbeglistvu? Podrumski i cardacni dezerteri se napokon zavrsili u Ukrajini? Sledeci su zene i starci?
Ako cemo ozbiljno, stvrano ne znam kako idioti na Zapadu planiraju da ratuju protiv N drzave Rusije?
Konvecionalno nikako, a sa N oruzjem im je sudbina jos gora.
Kako smo nedavno videli Amerikanci nisu nista napravili protiv Irana, a Iran je 10 puta manji i 10 puta vojno slabiji od Rusije. Opet ce od Rusa Nemci braniti Nemacku u Berlinu, a Francuzi Francusku u Parizu?
pa vi vise pravite kampanju za rat sa rusijom nego sto rusi imaju zelja za sukob sa evropom.
Na ovih mnogo ”ukoliko” i ”ako” od strane zapadnih analitičara, Spartanci bi jednostavno odgovorili, kao što su odgovorili makedonskom kralju Filipu Drugom: ”Ako…”
evropa ima vecu zelju za sukob sa rusijom, nego rusi sto bih zeljeli sukob sa evropom. stvaranje bezpotrebne klime napetosti i straha.