Iran je obustavio razmenu poruka sa Sjedinjenim Državama preko posrednika, dok se kriza oko Libana, Crvenog mora i Persijskog zaliva pretvara u širi regionalni pritisak na američko-izraelsku osovinu. Prema iranskoj agenciji Tasnim, pregovarački tim Islamske Republike prekinuo je komunikaciju zbog nastavka izraelskih napada u Libanu, koje Teheran predstavlja kao kršenje uslova prekida vatre.
Iranski ministar spoljnih poslova Abas Arakči poručio je 31. maja da prekid vatre između Irana i SAD mora da važi na svim frontovima, uključujući Liban. Njegova poruka bila je jasna: kršenje na jednom frontu Teheran tretira kao kršenje celog dogovora.
U tom okviru pojavljuje se i najopasnija najava: Iran i jemenski pokret Ansar Alah, poznatiji kao Huti, postigli su dogovor o potpunom zatvaranju Bab el-Mandebskog moreuza, paralelno sa pritiskom na Ormuski moreuz. Ako se taj plan sprovede u punom obliku, region bi dobio dvostruku blokadu dve ključne pomorske tačke između Azije, Evrope i energetskog tržišta Zaliva.
Bab el-Mandeb kao druga ruka pritiska
Bab el-Mandeb povezuje Crveno more sa Adenskim zalivom i Indijskim okeanom. Kroz njega prolazi značajan deo trgovine između Evrope i Azije, uključujući energente, kontejnere i robu koja potom ide ka Sueckom kanalu. Procene koje se navode u izveštajima govore da kroz ovaj pravac prolazi do 12 odsto međunarodne trgovine.
Ormuski moreuz ima još veću energetsku težinu. Kroz njega ide oko 20 odsto globalnih isporuka nafte i gasa, zbog čega svaka pretnja zatvaranjem Ormuza odmah podiže nervozu na tržištu energenata. Ako bi se pritisak na Ormuz spojio sa blokadom Bab el-Mandeba, udar više ne bi bio lokalni. Pogađao bi tankere, LNG transport, osiguranje plovidbe, vreme isporuke, cene robe i logističke lance od Azije do Evrope.
Prema vojnim kanalima, plan se oslanja na koordinisanu asimetričnu taktiku. Snage Huta u Jemenu trebalo bi da koriste obalske protivbrodske raketne sisteme, dronove i druge udarne kapacitete za zaustavljanje ili ozbiljno ometanje plovidbe kroz Bab el-Mandeb. Mornarica IRGC-a bi, sa druge strane, u Ormuskom moreuzu koristila svoju „flotu komaraca“, veliki broj manjih brzih čamaca, raketnih platformi, dronova, mina i obalskih sredstava.
Liban kao okidač
Iran svoje poteze vezuje za nastavak izraelskih operacija u Libanu. Tasnim navodi da su iranski zvaničnici i pregovarači insistirali na trenutnom prekidu izraelskih operacija u Gazi i Libanu, kao i na potpunom povlačenju izraelskih snaga iz okupiranih područja u Libanu. Bez toga, kako poručuje Teheran, nema nastavka razgovora.
Izraelski premijer Benjamin Netanjahu istovremeno je najavio udare na bejrutsko naselje Dahija, objašnjavajući da ne može postojati situacija u kojoj Hezbolah napada izraelske gradove i građane, dok njegovo sedište u Bejrutu i Dahiji ostaje van zone napada.
Izrael je tokom celog primirja između SAD i Irana nastavio bombardovanje južnih provincija Libana. Posebno se pominje zauzimanje strateški važnog zamka Bofort u blizini grada Nabatije. Za Teheran, to je dokaz da se prekid vatre ne poštuje kao celina, već se selektivno koristi dok se pritisak nastavlja preko libanskog fronta.
Američko gomilanje tankera u Izraelu
Iranska odluka dolazi posle burne noći u kojoj su SAD izvele nove udare na Iran, kao odgovor na obaranje američkog borbenog drona iznad Persijskog zaliva. Ti napadi su u Teheranu predstavljeni kao dokaz da Vašington istovremeno govori o diplomatiji i nastavlja vojnu eskalaciju.
Dodatnu težinu daje američko vazduhoplovno gomilanje u Izraelu. Prema izveštajima i snimcima sa aerodroma Ben Gurion, broj američkih aviona za dopunu gorivom u vazduhu KC-135 Stratotanker i Boeing KC-46 Pegasus dostigao je oko 60. To je verovatno najveće takvo raspoređivanje od početka rata. Pored toga, navodi se da je na aerodromu Ramon na jugu Izraela raspoređeno do 16 dodatnih američkih tankera.
Takav broj aviona za dopunu gorivom ne služi za simboliku. Tankeri su infrastruktura za produžene vazdušne operacije, udare na velikim daljinama, patrole i održavanje borbenih aviona u vazduhu. Njihovo gomilanje u Izraelu Teheran čita kao pripremu za veći pritisak ili novu fazu udara, bez obzira na diplomatske poruke koje dolaze preko posrednika.
CENTCOM podiže gotovost
Suočena sa pretnjom zatvaranja Bab el-Mandeba, Centralna komanda SAD proglasila je najviši nivo operativne gotovosti za međunarodne koalicione snage u Crvenom moru i Adenskom zalivu. Time se američka vojna arhitektura u regionu ponovo vraća na osnovni zadatak: održavanje plovnih pravaca otvorenim za trgovinu, energente i vojne transportne rute.
Pomorske kompanije već počinju da preusmeravaju civilne brodove na alternativne rute oko afričkog kontinenta. To znači duže putovanje, veću potrošnju goriva, skuplje osiguranje i kašnjenja u lancima snabdevanja. Tokom ranijih kriza u Crvenom moru, obilazak oko Rta dobre nade već je pokazao koliko brzo lokalni rat može da postane globalni logistički problem.
Ako bi Bab el-Mandeb bio zatvoren ili ako bi se plovidba pretvorila u stalni rizik od raketa i dronova, Suecki pravac bi izgubio deo svoje funkcije. Ako bi se tome dodao pritisak na Ormuz, energetsko tržište bi dobilo dvostruki udar.
Iran, Huti i logika asimetričnog pritiska
Iran i Huti ne moraju da imaju klasičnu mornaricu sposobnu da se suprotstavi američkim nosačima aviona ili velikim zapadnim flotama. Njihova prednost je u geografiji i asimetriji. Moreuzi su uski, brodske rute predvidljive, tankeri i teretni brodovi veliki, spori i ranjivi, a cena jednog pogotka ili čak jedne ozbiljne pretnje meri se mnogo šire od vojne štete.
Huti su već pokazali da mogu da koriste protivbrodske rakete, dronove i improvizovane pomorske taktike za pritisak na trgovački saobraćaj. Iran u Ormuzu raspolaže mnogo širim spektrom sredstava: brzim čamcima, obalskim raketama, bespilotnim letelicama, minama, raketnim čamcima i mrežom baza blizu pomorskog prolaza.
Zato najava blokade ne mora odmah značiti fizičko zatvaranje moreuza u klasičnom smislu. Dovoljno je da rizik za osiguravajuće kuće, brodovlasnike i energetske kompanije postane previsok. Brodovi tada sami počinju da menjaju rute, luke menjaju planove, a tržište ugrađuje cenu straha.
Diplomatija koja se raspada pred kamerama
Glavni iranski pregovarač Mohamed Bager Galibaf poručio je 1. juna da su američka pomorska blokada iranskih luka od 13. aprila i eskalacija u Libanu „jasan dokaz nepoštovanja prekida vatre od strane SAD“.
„Svaki izbor ima cenu i račun dolazi na naplatu“, napisao je Galibaf na platformi X.
Ta poruka dolazi u trenutku kada se pokušaji izgradnje poverenja između SAD i Irana praktično raspadaju. Vašington gomila avione za dopunu gorivom, izvodi udare na iranske ciljeve i održava pomorski pritisak. Teheran prekida pregovore, preti Ormuzom i aktivira Hute na Bab el-Mandebu.
U takvoj situaciji, blokada nije samo vojna mera. Ona je poruka da Iran više ne želi da se pregovori vode dok se istovremeno preko Libana, Gaze, pomorskih ruta i američkih baza održava pritisak na njegove saveznike i sopstvenu regionalnu poziciju.
Račun za svetsku trgovinu
Istovremeno zatvaranje ili ozbiljno ometanje Ormuza i Bab el-Mandeba moglo bi da ugrozi ogroman deo globalnog energetskog i robnog transporta. Ormuz pogađa naftu i gas iz Zaliva. Bab el-Mandeb pogađa rutu Crveno more, Suec, Mediteran i Evropu.
Zato ova kriza prevazilazi Iran, Jemen, Izrael i SAD. Svaki brod koji mora da zaobiđe Afriku povećava cenu transporta. Svaki tanker koji čeka, menja rutu ili plaća skuplje osiguranje ulazi u cenu energenata. Svaki prekid u Crvenom moru ili Ormuzu odmah se preliva na berze, luke, rafinerije i potrošače.
Za SAD i njihove saveznike, održavanje ovih moreuza otvorenim postaje pitanje globalnog poretka trgovine. Za Iran i Hute, upravo zato su ti moreuzi najjača poluga pritiska.
