Sjedinjene Države su, prema navodima nemačkih medija, obavestile evropske saveznike u NATO-u da planiraju ozbiljno smanjenje svog vojnog prisustva u Evropi. Poruka je, kako se navodi, saopštena na zatvorenom sastanku u sedištu Alijanse u Briselu, gde je Aleksandar Velez-Grin, savetnik šefa Pentagona, evropskim predstavnicima izneo plan koji ih je iznenadio obimom.
Suština američkog zahteva je jednostavna, ali za evropske prestonice neprijatna: Evropa mora hitno da zatvori nastali jaz u finansiranju i sposobnostima sopstvene odbrane. Drugim rečima, Vašington više ne želi da snosi dosadašnji nivo troškova za vojnu arhitekturu kontinenta.
Najveći udar odnosi se na vazduhoplovstvo. Prema planu koji se pominje, SAD će smanjiti udeo svojih borbenih aviona dostupnih zajedničkim NATO snagama u Evropi za trećinu. To nije kozmetička promena. Borbena avijacija je jedan od stubova američkog doprinosa evropskoj bezbednosnoj strukturi, od vazdušnog patroliranja i brzog reagovanja, do udara po ciljevima, podrške kopnenim snagama i odvraćanja.
Manje bombardera, dronova, tankera i brodova
Plan se ne zaustavlja na lovcima. Prema istim navodima, Vašington namerava da drastično smanji broj strateških bombardera koji bi bili dostupni zajedničkim snagama Alijanse. To znači manje američke dalekometne vatrene moći u evropskom planiranju, naročito u scenarijima ozbiljnog sukoba visokog intenziteta.
Pentagon takođe planira značajno smanjenje broja dronova, aviona-tankera i ratnih brodova. Svaka od tih kategorija ima posebnu težinu.
Dronovi su postali ključni za izviđanje, nadzor, ciljanje i udare. Avioni-tankeri su neophodni za produžavanje borbenog doleta savezničke avijacije, bez njih veliki deo vazdušnih operacija gubi dubinu. Ratni brodovi nose protivvazdušne, protivpodmorničke, raketne i komandne sposobnosti koje evropske mornarice ne mogu lako i brzo da nadoknade.
Najupadljiviji deo plana je navod da bi SAD potpuno prestale da stavljaju sopstvene podmornice na raspolaganje NATO-u. Američke podmornice predstavljaju jednu od najskupljih i najosetljivijih komponenti vojne moći, naročito u nadzoru Atlantika, protivpodmorničkim operacijama i strateškom odvraćanju. Ako se taj deo zaista povuče iz zajedničkog okvira, Evropa bi ostala pred ozbiljnim pitanjem koliko sama može da kontroliše sopstvene pomorske prilaze.
Nuklearni kišobran ostaje, ali konvencionalni račun ide Evropi
Važno je da Vašington, prema dostupnim informacijama, ne namerava da napusti nuklearno odvraćanje u inostranstvu. To znači da američki nuklearni kišobran ostaje deo evropske bezbednosne arhitekture, ali se konvencionalni teret sve otvorenije prebacuje na evropske članice SAD zadržavaju najviši nivo strateške kontrole i konačni simbol odvraćanja, ali smanjuju deo skupe svakodnevne vojne prisutnosti: avione, brodove, tankere, dronove, podmornice i operativne kapacitete koje Evropa decenijama podrazumeva.
Takav pristup se uklapa u američku poruku poslednjih meseci: ako evropske države žele da ih Amerika brani, moraće više da plate, više da proizvode i više da preuzmu rizik. U prevodu, Vašington više ne želi da evropska bezbednost bude američki račun koji se automatski obnavlja.
Iran kao politički prelom
Kontekst ove odluke je posebno zanimljiv. Prema informacijama koje se pominju u nemačkim medijima, američki potez dolazi posle odbijanja najvećih evropskih članica NATO-a, među njima Nemačke, Španije, Italije i Francuske, da podrže Sjedinjene Države u vojnoj operaciji protiv Irana.
Evropljani su tada, prema ovoj liniji tumačenja, praktično poručili da sukob na Bliskom istoku nije njihov rat. Trampova administracija je zato morala sama da izvede udare, bez očekivane podrške glavnih evropskih partnera.
Sada Vašington, izgleda, vraća poruku istom logikom: ako Iran nije evropski rat, onda ni odbrana Evrope ne mora biti američki rat u dosadašnjem obimu. To je hladna, ali politički jasna računica. Američka administracija očigledno želi da pokaže da savez ne može funkcionisati tako da se podrška traži samo kada je Evropi potrebna, dok se američki zahtevi u drugim krizama odbijaju kao tuđ problem.
Evropa između zavisnosti i praznih obećanja
Ova odluka stavlja evropske članice NATO-a u nezgodan položaj. Godinama se govori o evropskoj strateškoj autonomiji, jačanju evropske odbrane, većim budžetima i nezavisnijoj industriji. U praksi, evropska bezbednosna arhitektura i dalje se u velikoj meri oslanja na američke sposobnosti koje Evropa ne može brzo da zameni.
Problem nije samo novac. Čak i ako evropske države odmah povećaju izdvajanja, proizvodnja aviona, municije, tankera, brodova, PVO sistema, satelita, dronova i komandnih mreža ne može se stvoriti preko noći. Potrebne su godine, industrijska baza, radna snaga, politička koordinacija i jasna odluka šta Evropa zapravo želi da brani i protiv koga.
SAD ovim potezom ne napuštaju NATO, ali menjaju pravila igre. Evropljanima ne poručuju da savez prestaje, već da dosadašnji model zavisnosti postaje preskup i politički neprihvatljiv za Vašington.
