Tulsi Gabard podnela je ostavku na mesto direktorke Nacionalne obaveštajne službe SAD (DNI), jedne od najosetljivijih funkcija u američkom bezbednosnom aparatu. Odlazak stupa na snagu 30. juna 2026. godine, a predsednik Donald Tramp je već najavio da će njen zamenik Aron Lukas privremeno preuzeti dužnost vršioca dužnosti direktora.
Zvanično objašnjenje je porodično. Gabard je u pismu navela da je njenom suprugu Abrahamu Vilijamsu dijagnostikovan izuzetno redak oblik raka kostiju i da mora da se povuče iz javne službe kako bi bila uz njega tokom lečenja. Tramp joj je zahvalio na radu i poručio da je obavila „neverovatan posao“. To je zvanična verzija, i nju treba zabeležiti.
Međutim, politički kontekst njenog odlaska daleko je širi od porodične tragedije. Gabard odlazi iz vrha obaveštajne zajednice u trenutku kada se unutar američke administracije vodi oštar spor oko Irana, procene pretnji, rata na Bliskom istoku i načina na koji se obaveštajni podaci koriste za opravdavanje političkih i vojnih odluka.
Nije to bio samo Iran. Gabard je govorila o opasnosti od nuklearnog rata, o biološkim programima i laboratorijama koje SAD drže širom sveta, uključujući Ukrajinu, o ratovima za promenu režima i o praksi u kojoj Vašington sebi daje pravo da odlučuje ko sme da vlada u tuđoj zemlji, pa makar to završilo i otmicom lidera poput Madura.
Da atmosfera oko Gabard nije bila obična kadrovska priča, pokazala je i tvrdnja republikanske kongresmenke Ane Pauline Lune. Ona je javno iznela optužbu da je CIA ušla u kancelariju direktorke Nacionalne obaveštajne službe i odnela kutije sa dokumentima o ubistvu Džona Kenedija i programu MKUltra. ODNI je to brzo demantovao, tvrdeći da CIA nije pretresla kancelariju DNI. Ipak, politička težina ove epizode ne nestaje demantijem. Kada član Kongresa javno optuži CIA da odnosi dokumenta iz kancelarije šefa obaveštajne zajednice, to znači da je sukob oko kontrole službi već izašao daleko izvan uobičajenih birokratskih neslaganja.
Tulsi Gabbard nikada nije pripadala vašingtonskom intervencionističkom krugu koji čini velika većina američkih političara, bez obzira na partiju u kojoj su. Još godinama ranije kritikovala je ratove za promenu režima, zloupotrebu obaveštajnih podataka i praksu u kojoj se prvo donese politička odluka, a zatim se traži obaveštajna interpretacija koja će tu odluku pokriti. Upravo zato je njeno imenovanje za direktorku Nacionalne obaveštajne službe bilo sporno za bezbednosni aparat i politički establišment.
Na papiru, direktorka Nacionalne obaveštajne službe koordinira rad 18 američkih obaveštajnih agencija. U praksi, to je funkcija na kojoj se sudaraju CIA, Pentagon, Bela kuća, Kongres, vojno-industrijski interesi i spoljnopolitički pravac administracije. Kada se na toj poziciji nađe osoba koja insistira da obaveštajni podaci ne smeju biti politički alat, sukob je gotovo neizbežan.
Nije slučajno ni što su je podrugljivo zvali „DNI, do not invite“. Ta dosetka mnogo govori o odnosu vašingtonskog aparata prema njoj. Gabard nije bila problem zato što nije razumela sistem, već zato što nije pripadala onom krugu koji obaveštajne procene koristi kao političku municiju. Otvorila je pitanje američkih biolabaratorija finansiranih i nadziranih od strane Ministarstva odbrane.
Posebno se isticao Iran. Gabard je tokom prethodnih meseci bila pod pritiskom zbog pitanja da li Teheran zaista predstavlja nuklearnu pretnju Sjedinjenim Državama. U trenutku kada su administracija i opozicija gurali tvrđu liniju prema Iranu, ona je predstavljala glas koji je upozoravao da obaveštajna procena mora ostati odvojena od ratne potrebe.
Zato njena ostavka ne može da se čita samo kao lična odluka, iako je porodični razlog stvaran i težak. Ona dolazi posle niza kadrovskih potresa u američkoj administraciji i u trenutku kada se rat oko Irana približava mogućem diplomatskom raspletu.
U pismu koje kruži u političkim interpretacijama, Gabard se prikazuje kao neko ko odlazi kako bi sačuvao principe i sprečio politizaciju obaveštajne zajednice. Zvanična verzija nije tako formulisana. Ipak, suština njenog političkog profila jeste upravo to: obaveštajne službe ne treba da budu ratni propagandni servis, već aparat koji procenjuje stvarne pretnje.
Za one koji su od početka njenog mandata u njoj videli problem, ovo je verovatno olakšanje. Gabard nije bila figura koja bi mogla sama da promeni duboko ukorenjen sistem. Ipak, bila je jedna od retkih visokih osoba u Vašingtonu koja nije zvučala kao automatski proizvod istog aparata koji decenijama proizvodi ratove, sankcije, pretnje, „neposredne opasnosti“, promene režima i naknadno pronađene razloge za sve što je već odlučeno.
Zato njen odlazak slabi onu izuzetno malobrojnu struju koja je makar pokušavala da obaveštajne procene vrati ka realnosti, a ne ka narativu. U Americi u kojoj se oko Irana, Rusije, Kine i Ukrajine stalno sudaraju vojno-industrijski interesi, ideološki jastrebovi, stari obaveštajni centri i političke kalkulacije, takvih ljudi nema mnogo.
Da je smetala većini, kao i da joj se spremala čistka, najavili smo u ranijem tekstu. U grotlu aktuelne i prethodne vlasti u Vašingtonu, Gabard je delovala kao uljez među većinom, bez obzira na partijsku boju.
