Nemačka je konačno pokazala prvi Eurofighter Tranche 4, verziju lovca Typhoon koja treba da produži život ovog evropskog lovca u trenutku kada se hladnoratovski Tornado postepeno povlači, a evropski avion sledeće generacije još ostaje daleko od realne službe. Airbus je 20. maja u Manhingu predstavio avion 34+03, jednosed sa proizvodnim brojem GS0115, tokom svog odbrambenog samita. Letelica još nije predata Luftvafeu, a prvi letovi nove nemačke Tranše 4 očekuju se u narednim nedeljama.
Ovo nije potpuno novi avion po spoljašnjem izgledu. Eurofighter Tranche 4 i dalje nosi prepoznatljivu siluetu Tajfuna, sa delta krilom, kanarima i dvomotornom konfiguracijom. Razlika je ispod kože. Najvažnija promena je novi AESA radar, odnosno radar sa aktivnim elektronski skeniranim nizom, koji je godinama bio jedna od bolnih tačaka programa Eurofighter. Dok su američki i istočni konkurenti već uveliko prešli na AESA radare, veliki deo evropskih Tajfuna ostao je vezan za starija radarska rešenja, što je ograničavalo domet otkrivanja, otpornost na ometanje i rad u složenom elektronskom okruženju.
Nemački Tranche 4 biće opremljen radarom ECRS Mk 1. Prema Janesu, prvi avioni dobiće standard ECRS Mk 1 Step 0, u osnovi blizak radaru ECRS Mk 0 koji koriste Kuvajt i Katar, ali sa izmenama za nemačke potrebe. Kasnije je predviđen prelazak na ECRS Mk 1 Step 1, sa hardverom spremnim za buduće nadogradnje i novim softverom.
Hensoldt, proizvođač ECRS Mk 1, opisuje ovaj radar kao sistem zasnovan na višekanalnoj AESA tehnologiji i snažnom procesoru, sa sposobnostima za napredne misije vazduh-vazduh, visokorezolucione zadatke vazduh-zemlja, kao i pasivno i aktivno elektronsko ratovanje. Drugim rečima, radar više nije samo „oko“ aviona, već deo šireg elektronskog i mrežnog sistema borbe.
U praksi, takav radar treba da poboljša praćenje ciljeva, domet nadzora, otpornost na ometanje i rad protiv ciljeva sa smanjenim odrazom, uključujući dronove i krstareće rakete. To ne pretvara Eurofighter u stelt avion, niti ga stavlja u istu kategoriju sa F-35 po niskoj uočljivosti i fuziji podataka, ali uklanja jednu od slabosti koja ga je sve više ograničavala u poređenju sa modernizovanim konkurentima.
Nemačka je u okviru projekta Quadriga naručila 38 aviona Tranche 4 još u novembru 2020. godine. Prema portalu TWZ, paket obuhvata 31 jednosed i sedam dvoseda, uključujući i zamenu za dva Eurofightera izgubljena u nesrećama. Prvobitno je planirano da avioni budu isporučivani između 2025. i 2030. godine. Janes navodi raspored od 30 jednoseda i osam dvoseda, uz istu suštinu programa, zamenu starijih Tranche 1 aviona koji se povlače iz upotrebe.
Tranche 1 je odavno postao ograničenje za Luftvafe. Ti avioni su nastali u drugoj fazi evropskog lovačkog programa i imaju skromne mogućnosti modernizacije, slabiju višenamensku fleksibilnost i tehnološka ograničenja u odnosu na kasnije serije. Nemačka ih menja novim Tranche 4 avionima kako bi zadržala brojnost flote, ali i da bi dobila avion koji se može nadograđivati tokom narednih decenija.
Berlin, međutim, ne staje na tih 38 aviona. U igri je još 55 Eurofightera kao delimična zamena za Tornado, posebno zato što se ova stara platforma postepeno povlači, a Nemci moraju da pokriju deo zadataka konvencionalnog udara i specijalizovanih misija. Pored toga, Nemačka je naručila i 20 aviona Tranche 5, uz ugovor potpisan krajem 2025. godine.
Posebno je važan pravac elektronskog ratovanja. Deo Eurofightera trebalo bi da bude pretvoren u varijantu Eurofighter EK, namenjenu za elektronsko dejstvo, suzbijanje i uništavanje neprijateljske protivvazdušne odbrane. Ovi avioni treba da dobiju švedski sistem za elektronsko ratovanje Saab Arexis i protivradarske rakete AGM-88E, čime bi preuzeli deo uloge koju je Tornado ECR decenijama imao u Luftvafeu.
To pokazuje zašto Nemačka ne može jednostavno da čeka FCAS, budući evropski borbeni vazdušni sistem. Program lovca sledeće generacije razvija se presporo, politički je izuzetno komplikovan i garantovno neće skoro ući u operativnu upotrebu. Luftvafe zato mora da drži postojeću flotu živom, modernom i dovoljno sposobnom da pokrije NATO obaveze i nacionalnu odbranu u narednih 15 do 20 godina.
Eurofighter još uvek ostaje jedan od najvažnijih evropskih multinacionalnih vojnih programa, razvijen kroz saradnju Nemačke, Ujedinjenog Kraljevstva, Italije i Španije. Za Berlin, nova verzija nije samo pitanje sposobnosti Luftvafea, već i održavanja evropske vazduhoplovne industrije, proizvodnih linija, radnih mesta i tehnološke baze. Airbus već otvoreno koristi poruku da Evropa mora da jača sopstvenu odbrambenu proizvodnju, a Manhing je zato izabran kao pozornica za prikaz prvog nemačkog Tranche 4.
Realno gledano, Tranche 4 je pokušaj da se Eurofighter dovede na nivo koji mu je još odavno bio potreban. Novi radar, modernizovana avionika, bolja digitalna arhitektura i prostor za buduću integraciju oružja daju Luftvafeu moderniji avion, ali ne brišu godine kašnjenja u evropskoj modernizaciji. Nemačka sada pokušava da zatvori prazninu između aviona iz Hladnog rata, Tornada, i budućeg aviona koji još postoji više u političkim prezentacijama nego u eskadrilama.
