Ruska mornarica počela je da štiti svoje strateške nuklearne podmornice od dronova čak i u jednom od najudaljenijih delova zemlje, na Kamčatki, hiljadama kilometara od ukrajinskog fronta. Satelitski snimci iz baze Ribačiji, kod Viljučinska, pokazuju da su najmanje dve podmornice sa balističkim raketama dobile zaštitne mreže razapete preko celog trupa.
Podatak je objavio Naval News, pozivajući se na snimke kompanije Vantor Holdings, ranije poznate kao Maxar Intelligence. Na njima se vide dve podmornice klase Borej, usidrene u glavnoj bazi ruskih strateških podmornica Pacifičke flote, prekrivene finom mrežom koja očigledno nije namenjena maskiranju, već fizičkoj zaštiti od malih bespilotnih letelica.
Na prvi pogled, ovakav potez deluje neobično. Ribačiji se nalazi oko 7.400 kilometara istočno od Ukrajine. To nije Sevastopolj, Novorosijsk, Krim ili Crno more, gde su ukrajinski dronovi, pomorske bespilotne platforme i raketni udari već promenili način na koji se ruski brodovi čuvaju u lukama. Kamčatka je daleki pacifički bastion, duboko u ruskoj teritoriji, okrenut prema severnom Pacifiku i strateškim patrolnim rutama.
Upravo zato je ova vest važna. Mreže na podmornicama pokazuju da ruski komandanti više ne razmišljaju samo o frontovskoj udaljenosti. Posle iskustva rata u Ukrajini, posebno posle iznenadnih operacija duboko u pozadini, logika zaštite se promenila. Dron više nije samo sredstvo za rov ili taktički udar. Postao je oružje kojim se, uz dobru obaveštajnu pripremu, lokalnu logistiku i iznenađenje, može napasti i objekat koji se ranije smatrao nedostižnim.
Prema navodima Naval Newsa, jedna od podmornica izgleda kao osnovna verzija Projekta 955 Borej, dok je druga novija, unapređena verzija Projekta 955A Borej-A. Obe pripadaju najvažnijem delu ruskog nuklearnog odvraćanja. Svaka nosi po 16 balističkih raketa RSM-56 Bulava, poznatih i kao R-30 Bulava, sa NATO oznakom SS-N-30.
To znači da se ispod tih mreža ne nalaze obični ratni brodovi, već jedan od stubova ruske nuklearne trijade. Podmornice klase Borej projektovane su da iz okeanskih zona patroliranja obezbede mogućnost uzvratnog nuklearnog udara čak i u slučaju da kopnena infrastruktura bude pogođena. Njihova vrednost nije samo u raketama koje nose, već u tome što predstavljaju osiguranje strateškog odvraćanja.
Ribačiji, na poluostrvu Kamčatka, glavna je baza nuklearnih podmornica ruske Pacifičke flote. Odatle podmornice odlaze na duge patrole u Pacifiku. Pored strateških nosača balističkih raketa, u toj zoni bazirane su i jurišne nuklearne podmornice, uključujući platforme naoružane krstarećim raketama. U ruskoj vojnoj geografiji to je jedan od najvažnijih objekata, udaljen, težak za pristup i strateški zaštićen samim položajem.
Sada se pokazuje da ni takav položaj više nije dovoljan.
Zaštitne mreže protiv dronova nisu novost u ruskoj mornarici. U Crnom moru je već viđeno više brodova sa različitim vrstama kaveza, mreža i improvizovane zaštite. Takva rešenja primećena su na brodovima za specijalne zadatke, rečnim topovnjačama i čamcima za odbranu luka. Posebno posle ukrajinskih udara na Crnomorsku flotu, ruska strana je počela da kombinuje mreže, barijere, plutajuće prepreke, maskiranje i elektronsku zaštitu.
Kod podmornica je situacija osetljivija. Ranije su ruske podmornice u Crnom moru, Baltiku i Arktiku dobijale osnovnu zaštitu od dronova u vidu metalne mreže iznad navigacionog mosta na vrhu jedra. Takva konstrukcija liči na tendu i ima vrlo konkretnu svrhu: da spreči mali dron da spusti bombu direktno kroz otvor prema unutrašnjosti podmornice, ka kontrolnoj sobi ili komunikacionim prostorima.
Mreža viđena na podmornicama u Ribačiju ide mnogo dalje. Ona pokriva praktično ceo trup. To znači da se ne štiti samo jedan otvor ili ranjiva tačka, već se pokušava napraviti fizička barijera protiv FPV dronova, malih kvadrokoptera ili improvizovanih napada iz neposredne blizine.
Takva zaštita ima smisla protiv malih, sporih dronova koji nose eksploziv ili bacaju manje bombe. Mreža može da aktivira municiju pre dodira sa trupom, da spreči direktan pogodak u osetljivu tačku ili da oteža operateru da precizno navede dron. Nije to neprobojni štit, ali može biti dovoljna prepreka da smanji verovatnoću uspešnog udara.
Problem je što takve mreže imaju i svoju cenu. Na brodu ili podmornici one mogu otežati rad posade, kretanje po palubi, pristup otvorima i hitnu evakuaciju. Naval News je podsetio na istorijski primer engleskog broda Meri Rouz, koji je u 16. veku imao mreže protiv ukrcavanja neprijatelja. Kada je brod potonuo 1545. godine, te iste mreže sprečile su deo posade da pobegne. Poređenje je staro nekoliko vekova, ali princip ostaje isti: prepreka koja zaustavlja neprijatelja može u pogrešnom trenutku zaustaviti i sopstvenu posadu.
Kod nuklearnih podmornica taj rizik nije trivijalan. Podmornica usidrena u bazi mora imati otvorene pristupe za posadu, tehničko osoblje, održavanje, punjenje, proveru sistema i hitne procedure. Pokrivanje celog trupa mrežom može biti korisno dok je podmornica mirno usidrena, ali ostaje pitanje koliko je takvo rešenje praktično u svakodnevnoj upotrebi, naročito tokom lošeg vremena.
Kamčatka nije blaga sredina. Oluje, sneg, led, vetar, so i morski uslovi brzo će pokazati da li mreže mogu da ostanu funkcionalne ili će postati problem za održavanje. Upravo zato analitičari čekaju da vide šta će se dogoditi posle prvog ozbiljnijeg nevremena u bazi.
Važno je naglasiti da ove mreže ne skrivaju podmornice od satelita. Na snimcima se jasno vidi da podmornice ostaju prepoznatljive. Ruska mornarica je u Sevastopolju i drugim bazama često koristila kamuflažne mreže da prikrije brodove tokom vazdušnih napada ili da sakrije oštećenja posle pogodaka. Mreže na Borejima u Ribačiju ne izgledaju kao takva mera. Njihova funkcija je fizička zaštita od dronova, ne maskiranje.
Najrealniji scenario zbog kojeg su postavljene nije dolazak ukrajinskog FPV drona direktno iz Ukrajine do Kamčatke. To bi bilo tehnički i logistički gotovo neverovatno. Mnogo realnija pretnja bio bi iznenadni napad organizovan iz bliže tačke, uz korišćenje lokalno ubačenih dronova, tajne baze, diverzantske grupe ili scenarija sličnog operaciji „Paukova mreža“, gde se napad pokreće iz duboke pozadine, a ne sa linije fronta.
U toj logici, udaljenost više nije dovoljna zaštita. Napad ne mora da krene iz Kijeva da bi bio ukrajinski po planiranju, obaveštajnoj pripremi ili političkom efektu. Dovoljno je da se dronovi ili oprema nađu mnogo bliže cilju. Rusija je očigledno izvukla zaključak da strateški objekti, čak i na Pacifiku, moraju biti spremni na takav oblik rata.
Postavljanje mreža preko nuklearnih podmornica zato je i tehnička mera i simbol nove epohe. Nekada se strateška podmornica čuvala dubinom okeana, tajnošću patrolnih zona i nuklearnim odvraćanjem. Danas, dok je u luci, mora da se štiti i od drona koji može koštati nekoliko hiljada dolara.
To je promena koju je rat u Ukrajini doneo čitavom svetu. Dronovi su naterali tenkove da nose kaveze, skladišta da se pokrivaju mrežama, aerodrome da se brane od improvizovanih udara, a sada i nuklearne podmornice da dobiju zaštitu od malih letelica. Nije važno da li je baza udaljena 50, 500 ili 7.400 kilometara od fronta. U novoj logici rata, svaki važan cilj mora da računa na iznenađenje.
