Kada je u proleće 2022. godine počela rasprava o ukrajinskim biolaboratorijama, javni prostor je vrlo brzo zatvoren jednom etiketom: ruska propaganda. Dovoljno je bilo postaviti pitanje o američkom finansiranju, DTRA programu, patogenima, ulozi privatnih izvođača ili izjavama Viktorije Nuland, pa da se svaka ozbiljnija rasprava gurne u zonu „teorije zavere“. Četiri godine kasnije, ista tema se vraća na velika vrata, ali ovog puta ne iz Moskve, ne iz alternativnih medija i ne sa društvenih mreža, već iz samog vrha američke obaveštajne zajednice.
Direktorka nacionalne obaveštajne zajednice SAD Tulsi Gabbard, prema pisanju američkih medija, otvorila je pitanje američkog finansiranja više od 120 bioloških laboratorija u inostranstvu. Sama činjenica da se sada proverava gde se nalaze te laboratorije, šta se u njima radilo, kakvi su patogeni korišćeni, ko je imao nadzor i da li su američki poreski obveznici finansirali rizična istraživanja, menja ceo okvir debate. Ono što je 2022. bilo dovoljno da nekoga momentalno proglase agentom Moskve, danas postaje predmet institucionalne provere u Vašingtonu.
To ne znači da je svaka ruska tvrdnja iz 2022. automatski potvrđena. Ne znači ni da su ukrajinske laboratorije bile fabrike biološkog oružja, niti da je javnosti predstavljen dokaz o operativnom programu za napad na Rusiju. Ozbiljan zaključak mora biti precizan. Međutim, sada je jednako nenormalno tvrditi da je cela tema bila izmišljena. Laboratorije su postojale. Američki programi su postojali. Uloga DTRA, agencija Ministarstva odbrane SAD, bila je javno dokumentovana. Postojali su ugovori, izvođači, istraživanja, opasni patogeni, pa čak i preporuke Svetske zdravstvene organizacije da se visokorizični uzorci unište zbog rata i priznanje Viktorije Nuland pred Senatom da u Ukrajini postoje biološki istraživački objekti.
Upravo tu je pukotina kroz koju danas izlazi mnogo veća priča.
Još 2022. bilo je jasno da se javnosti ne govori cela slika. Zvanična američka formulacija glasila je da SAD nemaju i ne upravljaju biološkim laboratorijama u Ukrajini. U strogo pravnom smislu, ta rečenica je mogla biti pažljivo sastavljena. Laboratorije nisu morale formalno biti „američke“ da bi bile modernizovane, finansirane, opremljene ili povezane sa američkim odbrambenim programima. Nisu morale biti pod direktnom američkom upravom da bi američki izvođači, agencije i stručnjaci imali pristup projektima, podacima, uzorcima ili infrastrukturi.
Zato je izjava na saslušanju Nulandove tada imala toliki odjek. Ona nije rekla da Ukrajina ima biološko oružje. Nije priznala ovu verziju optužbi. Međutim, jeste potvrdila ono što se u medijskom prostoru istovremeno pokušavalo relativizovati: u Ukrajini postoje biološki istraživački objekti i Vašington je zabrinut da bi ruske snage mogle doći do njih. Ako su ti objekti bili beznačajni, obični i potpuno rutinski, zašto je američka diplomatija pokazivala toliku zabrinutost? Ako u njima nije bilo materijala od bezbednosnog značaja, zašto je Svetska zdravstvena organizacija savetovala uništavanje visokorizičnih patogena kako ne bi došlo do curenja ili zloupotrebe?
Odgovor nije jednostavan, ali je očigledno da tema nikada nije smela biti zaključana prostom formulom „dezinformacija“ koju momentalno etiketiraju moderatori internet pretraga, internet enciklopedija, mejnstrim medija i ostalih pod kontrolom jedne interesne grupe na zapadu.
Ukrajina je nasledila deo sovjetske naučne i laboratorijske infrastrukture. Na postsovjetskom prostoru postojali su objekti, stručnjaci, uzorci, arhive i znanje povezano sa oblastima koje mogu imati dvostruku namenu. Posle raspada SSSR-a, SAD su kroz programe smanjenja pretnji ulagale ogroman novac u kontrolu nuklearnog, hemijskog i biološkog nasleđa. Takav program može imati legitimnu javnozdravstvenu svrhu: bezbedno skladištenje, modernizacija laboratorija, nadzor bolesti, dijagnostika, sprečavanje širenja patogena. Istovremeno, isti taj program, kada ga vodi ili finansira odbrambeni aparat velike sile, ne može se posmatrati kao neutralna humanitarna misija.
Biologija je oblast u kojoj je granica između zaštite i potencijalne upotrebe veoma tanka. Isti podaci o zoonozama, migracijama ptica, lokalnim sojevima, otpornosti patogena, krpeljima, glodarima, stoci, vojnicima i civilnom stanovništvu mogu služiti javnom zdravlju, ali i vojnom planiranju. Isti rad na detekciji bolesti može biti važan za sprečavanje epidemije, ali i za mapiranje bioloških slabosti jednog prostora. To ne znači da je svako takvo istraživanje oružje. Znači da se ne sme tretirati kao obična laboratorijska rutina bez strateškog značaja.
U našem starom članku iz maja 2022. godine, koji je Google odmah obrisao iz svoje pretrage, upravo je to bilo centralno pitanje: šta se zaista radilo u laboratorijama u Ukrajini i zašto je javnosti bilo zabranjeno da o tome raspravlja bez političke etikete? Tada su pominjani projekti vezani za antraks, tularemiju, brucelozu, koleru, kongo-krimsku hemoragičnu groznicu, hantaviruse, ptičji grip, svinjsku kugu i druge patogene. Pominjane su kompanije Black & Veatch, Metabiota i Southern Research Institute, kao i veze sa DTRA i ukrajinskim ministarstvima. Pominjani su ugovori iz 1993. i 2005. godine, proširenja saradnje, zabrane otkrivanja poverljivih informacija i obaveze koje su se odnosile na patogene uzorke i američku stranu.
Tada je to delovalo kao tema koju veliki medijski aparat ne želi ni da čuje. Danas, kada Gabard otvara pitanje više od 120 stranih laboratorija finansiranih američkim novcem, isti ti elementi više ne izgledaju kao sporedni detalji. Izgledaju kao deo šireg obrasca.
Posebno je zanimljiva uloga privatnih izvođača. Države u ovakvim programima često ne rade samo kroz ambasade, ministarstva i vojne strukture. One koriste mrežu kompanija, fondova, istraživačkih centara, univerziteta i podizvođača. Takav sistem pruža fleksibilnost, smanjuje političku vidljivost i olakšava poricanje direktne odgovornosti. Kompanije mogu potpisivati ugovore, otvarati kancelarije, zapošljavati stručnjake, raditi u više zemalja i kretati se kroz složenu šumu propisa, dok se politička odgovornost zadržava u sivoj zoni.
Black & Veatch je godinama bio jedan od velikih izvođača u oblasti infrastrukture i bezbednosnih programa. Metabiota je bila specijalizovana za predviđanje, praćenje i analizu epidemija. Southern Research Institute imao je dugu istoriju rada na biomedicinskim i odbrambenim projektima. Nijedna od tih činjenica sama po sebi ne dokazuje biološko oružje. Međutim, kada se takve kompanije pojave u zemlji koja je na granici sa Rusijom, u programu koji finansira američka odbrambena agencija, u oblasti koja radi sa visokorizičnim patogenima, novinarski posao nije da se pravi da nema ničega čudnog. Novinarski posao je da se pita ko plaća, ko nadzire, ko poseduje podatke i ko odgovara ako nešto pođe po zlu.
Još osetljiviji deo priče odnosi se na tvrdnje o ljudskim uzorcima i studijama na vojnicima ili civilima. Ruska strana je 2022. tvrdila da su postojali projekti u kojima su prikupljani uzorci ukrajinskog stanovništva i vojnih lica, uključujući istraživanja antitela na kongo-krimsku hemoragičnu groznicu i hemoragijske groznice povezane sa hantavirusima. U starom tekstu posebno je pominjan projekat UP-8 i studije u kojima su testirani uzorci većeg broja ljudi, među kojima i žena. Takve tvrdnje zahtevaju oprez, jer je deo podataka dolazio iz ruskih izvora i ratnog konteksta. Ipak, samo postojanje istraživanja antitela, patogena i geografskog širenja bolesti nije neobično. Neobično postaje kada se sve to odvija u vojno-političkom okruženju, uz finansiranje odbrambene agencije strane sile i uz kasnije javno poricanje širine programa.
Zbog toga je najpoštenije razdvojiti tri nivoa.
Prvi nivo je potvrđen: u Ukrajini su postojali biološki istraživački objekti, SAD su kroz svoje programe učestvovale u njihovoj modernizaciji i finansiranju, a DTRA je imala značajnu ulogu u programu smanjenja bioloških pretnji.
Drugi nivo je sporan, ali legitiman za istragu: da li su pojedini projekti imali dvostruku namenu, koliko je američka strana imala pristup uzorcima i podacima, da li je ukrajinska strana imala punu ili bilo kakvu kontrolu, da li su privatni izvođači služili kao kanal za zaobilaženje direktnog nadzora i da li su u trećim zemljama finansirana istraživanja koja bi u SAD izazvala otpor.
Treći nivo je nedokazan: tvrdnja da su te laboratorije proizvodile operativno biološko oružje za ratnu upotrebu protiv Rusije.
Ovakvo razdvajanje ruši i propagandnu i sterilnu verziju priče. Ne dozvoljava da se svaki dokument proglasi dokazom biološkog oružja, ali nikako ne dozvoljava ni da se cela tema zakopa kao „ruska izmišljotina“.
Politički gledano, današnja istraga Tulsi Gabbard ne može se razumeti bez unutrašnjeg rata u Vašingtonu. Nije ovde reč samo o biologiji. Reč je o sukobu sadašnje izvršne vlasti SAD sa strukturama prethodne administracije, obaveštajno-bezbednosnim aparatom, 90% medijskog sistema i transatlantskim mrežama koje su od 2022. branile ukrajinski ratni narativ kao zatvorenu celinu. Ti krugovi nisu nestali promenom vlasti 2024. godine. Ostali su u institucijama, analitičkim centrima, medijima, nevladinom sektoru, evropskim birokratskim mrežama, Londonu, Briselu i delovima NATO aparata i čekaju istek Trampovog mandata.
Zato svako pitanje o Ukrajini, biolaboratorijama, kovid poreklu, gain-of-function istraživanjima, cenzuri ili obaveštajnim zloupotrebama odmah dobija političku dimenziju. Kada Gabbard danas traži odgovore, ona ne otvara samo dosije laboratorija. Ona otvara pitanje ko je prethodnih godina imao moć da određuje šta sme biti rasprava, a šta mora biti proglašeno neprijateljskom propagandom.
Upravo zato su optužbe na njen račun važne. Kada je 2022. upozorila da u Ukrajini postoje laboratorije sa opasnim patogenima i da ih treba obezbediti zbog rata, nije govorila da je dokazano postojanje biološkog oružja. Govorila je ono što se danas pokazuje kao elementarna bezbednosna briga. Ipak, tada je predstavljena kao neko ko ponavlja ruski narativ. Kasnije, kada je ušla u vrh američkog obaveštajnog sistema, ista etiketa se vratila u jačem obliku: ruski uticaj, opasnost po saveznike, problem za nacionalnu bezbednost.
Takve optužbe treba posmatrati kao deo političkog refleksa starog aparata. Ne zato što je svaka kritika Gabbardove neosnovana, već zato što se ista metoda ponavlja godinama. Kada neko dovede u pitanje Ukrajinu, intervencionističku politiku, ulogu obaveštajnih službi, kovid narativ ili finansiranje rizičnih istraživanja, odmah se aktivira optužba za rad u korist Moskve. Ta optužba ne mora ništa da dokaže. Njena svrha je da zatvori temu pre nego što javnost počne da postavlja konkretna pitanja.
Slučaj biolaboratorija pokazuje koliko je takav metod opasan. Jer kada se tema kasnije vrati kroz zvaničnu istragu, javnost više ne pita samo šta je istina o laboratorijama. Pita i zašto je uopšte bilo zabranjeno da se pita.
Ruska strana je, naravno, ovu temu koristila kao instrument informacionog rata. Moskva je objavljivala dokumente, iznosila tvrdnje o laboratorijama, patogenima, projektima, kretanju uzoraka i ulozi američkih izvođača. Neke tvrdnje bile su zasnovane na stvarnim elementima, neke su ostale nedokazane, neke su verovatno bile deo ratne propagande. Posebno treba biti oprezan kod najtežih navoda, poput priče o navodnoj tajnoj laboratoriji PIT-404 ispod Azovstala. Takve tvrdnje nisu dobile javnu potvrdu i ne smeju se tretirati kao dokaz.
Međutim, činjenica da Moskva koristi neku temu za svoju korist ne znači da tema ne postoji. To je bila jedna od najvećih manipulacija u zapadnom medijskom i političkom prostoru posle februara 2022. godine. Umesto da se kaže: ruska interpretacija je sporna, ali pitanje američkih bioloških programa zaslužuje proveru, javnosti je često poručivano da je već samo pitanje znak neprijateljskog uticaja. Tako se ne brani istina. Tako se brani narativ.
Sličan obrazac viđen je i u slučaju Iraka 2003. godine. Tada je javnosti predstavljeno da Irak poseduje oružje za masovno uništenje. Na toj tvrdnji srušena je država, promenjen je čitav region, a kasnije se pokazalo da ključni dokazi nisu postojali. Posle toga niko iz vrha zapadnog političkog sistema nije platio cenu proporcionalnu razmeri posledica. Zbog tog iskustva svaka nova tvrdnja o oružju za masovno uništenje, biološkim programima ili tajnim laboratorijama mora biti proveravana hladno, detaljno i bez poverenja unapred. Ni Moskvi, ni Vašingtonu, ni Londonu, ni Briselu, ni medijima koji prate njihove agende.
To je i glavna lekcija iz slučaja Ukrajine. Biolaboratorije su bile dovoljno važne da ih finansira američki odbrambeni aparat. Dovoljno osetljive da američki zvaničnici brinu da ne padnu pod rusku kontrolu. Dovoljno rizične da WHO savetuje uništavanje opasnih patogena. Dovoljno politički eksplozivne da se svako pitanje o njima godinama gasi etiketom. Sada su dovoljno važne da ih proverava direktorka američke nacionalne obaveštajne zajednice.
Čak i ako istraga Gabbardove ne pronađe dokaz o biološkom oružju, ona može otkriti nešto možda politički opasnije: kako su američki programi u inostranstvu zaista nadzirani, kako su korišćeni privatni izvođači, koliko su domaćini imali kontrole, da li su rizična istraživanja seljena tamo gde je nadzor slabiji i ko je prethodnih godina javnost uveravao da nema ničega vrednog pitanja. U američkom unutrašnjem kontekstu, to može postati ozbiljan udarac za strukture prethodne vlasti i mreže koje su branile stari narativ o Ukrajini.
Za zaključak nije potrebno ići dalje od onoga što se sada jasno vidi. Tema ukrajinskih biolaboratorija nikada nije bila crno-bela. Nije bila ni ruska propaganda, ni čist dokaz američkog biološkog oružja. Bila je i ostala siva zona u kojoj se mešaju javno zdravlje, vojna biologija, obaveštajni interes, postsovjetsko nasleđe, privatni izvođači, rat u Ukrajini i unutrašnji obračun u Vašingtonu.
Upravo zato je naš tekst iz 2022. godine danas zanimljiviji nego kada je objavljen. Ne zato što je sve u njemu moralo biti tačno, već zato što je postavljao pitanja koja su bila zabranjena pre nego što su proverena. Sada, kada Tulsi Gabbard otvara isti dosije iz vrha američkog sistema, mnogo je teže tvrditi da pitanja nisu smela ni da postoje.
Biolaboratorije u Ukrajini više nisu pitanje postojanja. Postojale su. Američko vojno finansiranje više nije pitanje. Postojalo je. Opasni patogeni više nisu pitanje. Postojali su u laboratorijskom sistemu, što je i razlog za ratnu zabrinutost. Pravo pitanje sada glasi: šta se tačno radilo, ko je imao pristup, ko je nadzirao, šta je prećutano i zašto je prethodni političko-medijski aparat toliko agresivno pokušavao da zatvori temu koju sada otvara sama američka obaveštajna zajednica.
A ostalih 109?