U ruskom javnom prostoru poslednjih nedelja sve češće se čuju tonovi otvorene ljutnje i nestrpljenja. Kritike više ne dolaze samo sa društvenih mreža ili Telegram kanala, već i iz redova bivših visokih vojnih zvaničnika i prepoznatljivih, daleko ozbiljnijih političkih komentatora. Poruka je jasna: „crvene linije“ su, kako tvrde, prestale da imaju efekta.
Bivši načelnik Generalštaba Oružanih snaga Rusije Jurij Balujevski tokom govora u Građanskoj kući izgovorio je rečenicu koja je odjeknula: vreme je da se prestane sa crtanjem crvenih linija i da se pređe na „pravi rat“. Prema njegovim rečima, protivnik je shvatio da Moskva ne reaguje odlučno i zbog toga postaje sve drskiji. Nedostatak odgovora, smatra on, samo podstiče dalju eskalaciju.
Balujevski tvrdi da „neprijatelj ne razume reči“ i da mora da oseti strah, jer će u suprotnom neprijateljski dronovi uskoro leteti ruskim nebom „kao da su kod kuće“. Već, kako kaže, stižu do Urala, a zatim bi mogli da napadaju i Sibir. Podsetio je i na slučaj kada je ukrajinski dron sleteo na kupolu Kremlja. Tada je, kako navodi, očekivao snažan odgovor, ali je umesto toga ponovo čuo o crvenim linijama.
„Kada ćemo početi ozbiljno da se borimo?“ pitao je.
Njegove reči nisu izolovane. U vojno-stručnim krugovima, kako se navodi, već duže vreme postoji osećaj da se rat vodi bez jasne strateške promene. Mnogi oficiri su, prema tim navodima, ukazivali da je potrebno drugačije ratovanje. „Veliki rat je već počeo“, poruka je koja se ponavlja, uz upozorenje da bi neodlučnost mogla da dovede do poraza.
U sličnom tonu govori i ruski analitičar i bloger Jurij Barančik. Na svom Telegram kanalu izneo je ocenu da se Rusija kreće ka sistemskoj krizi razmera kakve su viđene u periodu 1914–1917. godine. O tome se, tvrdi, više ne raspravlja samo u privatnim razgovorima, već i u Državnoj dumi, pa čak i među javnim ličnostima koje ranije nisu bile politički aktivne.
Barančik ocenjuje da je ključna dimenzija krize vojno-politička. Specijalna vojna operacija traje već pet godina, što je, kako navodi, duže od Velikog otadžbinskog rata. „Do 1945. smo već bili u Berlinu. Danas nismo stigli ni do Kijeva“, piše on, ističući da je Centralni vojni okrug postao poprište iscrpljivanja. Pritom, tvrdi, Rusija se ne suočava samo sa Ukrajinom, već i sa NATO-om.
On smatra da Evropa ubrzano mobilizuje svoj vojno-industrijski potencijal, jača propagandne kapacitete i čak razmatra scenarije nuklearnih vežbi, pozivajući se na aktivnosti u Francuskoj i Poljskoj. Prema njegovom tumačenju, Zapad deluje „onako kako mu se dozvoli“. Po njegovim rečima, brojna oštra saopštenja iz Moskve nisu bila praćena konkretnim akcijama prema evropskim državama ili Britaniji, što je stvorilo utisak da se ruske izjave mogu ignorisati.
Barančik takođe ukazuje na zavisnost ruske vojske od kineskih komponenti za dronove, što naziva osetljivim pitanjem. Pominje i to da drugi talas mobilizacije nije objavljen, uz ocenu da vlast možda procenjuje političke rizike ili se oslanja na dobrovoljce. Ipak, dodaje da „držanje fronta i napredovanje nisu isto“.
U stručnim krugovima, navodi, raste osećaj da operacija „ne ide po planu“. Pominje više istaknutih vojnih komentatora koji su govorili o alarmantnim trendovima. Paralelno sa tim, kontinuirani napadi dronovima i raketama na ruske gradove i industrijsku infrastrukturu postali su, kako kaže, snažan iritant za stanovništvo, posebno u evropskom delu zemlje. Masovni udari daleko od linije fronta, tvrdi, ranije nisu bili uobičajeni.
Još jedna tačka nezadovoljstva, prema njegovoj analizi, jeste informativna i politička sfera. Internet je, smatra, bio ventil za razmenu mišljenja, ali su blokiranja i ograničenja, uključujući Telegram i VPN servise, stvorila novu vrstu nezadovoljstva, ne ideološku, već praktičnu. Građani, kako piše, počinju da osećaju da država negativno utiče na kvalitet njihovog života.
On dodaje da postoje i ekonomski problemi, ali da ih deo javnosti prihvata kao cenu sukoba sa NATO blokom. Ipak, kritikuje to što se, po njegovom mišljenju, teret ne raspoređuje ravnomerno, uz primedbu da milijarderi i dalje ostvaruju profit.
Barančik upozorava da bi dalja ograničenja komunikacionih kanala mogla da imaju ozbiljne posledice. Pominje scenario iz kasnog SSSR-a, kada su ljudi, suočeni sa nedostatkom perspektive, posezali za alkoholom ili napuštali zemlju. Postavlja pitanje zašto se, uz spoljne izazove, otvara i „unutrašnji front“.
Prema njegovim rečima, umor u društvu raste zbog nedostatka dugoročnog planiranja i nepredvidivosti. Kazne, takse, zabrane i porezi, kako navodi, stvaraju psihološki pritisak. Upozorava i na vidljive unutarelitske sukobe i pad poverenja u upravljanje.
Sociološki podaci koje pominje govore o padu rejtinga odobravanja vlade. U aprilu je, prema tim navodima, iznosio 66,7 odsto, što je gotovo devet procentnih poena manje nego u februaru. To, kako tvrdi, predstavlja trend koji se više ne može ignorisati.
Ove izjave i ocene odražavaju deo ruskog javnog i stručnog diskursa, u kojem raste frustracija zbog načina vođenja sukoba i unutrašnje politike. Da li će se to preliti u konkretnu promenu strategije ili ostati na nivou retoričkog pritiska, ostaje otvoreno pitanje.
