Iskander-K tiho ulazi u fokus: ruska krstareća raketa postaje ozbiljan problem za NATO pozadinu

Ruski raketni sistem Iskander-K dugo je bio u senci balističkog Iskandera-M, koji je zbog brzine i česte upotrebe u ratu protiv Ukrajine privlačio mnogo više pažnje. Međutim, upravo Iskander-K danas izgleda kao jedan od ozbiljnijih problema za pozadinske ciljeve NATO-a u slučaju većeg evropskog sukoba. Razlog nije spektakl, već kombinacija mobilnosti, niskog leta, preciznosti i dometa koji otvara veliki deo Evrope iz dubine ruske teritorije.  

Iskander-K je uveden u upotrebu sredinom 2010-ih, kasnije od Iskandera-M, kao dopuna istom operativno-taktičkom kompleksu. Za razliku od balističke varijante, koja udara velikom brzinom i sa vrlo kratkim vremenom reakcije za protivnika, Iskander-K koristi krstareće rakete koje lete nisko, prate teren i teže ih je uočiti na vreme.

U zapadnim analizama najčešće se pominju rakete 9M728 i 9M729, pri čemu je upravo 9M729 godinama bio u centru spora oko INF sporazuma, jer su SAD tvrdile da domet prelazi dozvoljenih 500 kilometara, dok je Moskva to negirala. Zapadna glasila, poput CSIS i Rojtersa, u svojim izveštajima navode procene koje 9M729 smeštaju daleko iznad INF limita, a u pojedinim procenama i preko 2.000 kilometara.  

Upravo tu leži njegova prava težina, jer dok leti na daljinama od 2.000 kilometara, ili čak više u pojedinim procenama, onda se ne govori o frontovskoj podršci, već o dubokom udaru po aerodromima, komandnim mestima, logističkim čvorovima, skladištima goriva, lukama i drugim fiksnim ciljevima širom EU pozadine. Pritom se sistem oslanja na mobilne lansere, što drastično otežava njegovo rano otkrivanje pre dejstva. Za rusku stranu to je znatno jeftiniji i fleksibilniji način lansiranja krstarećih raketa nego oslanjanje samo na bombardere ili ratne brodove.  

Za odbranu je problem dvostruk. Balističke rakete su veoma brze, ali se lakše uoče u ranoj fazi zbog profila leta. Krstareće rakete su sporije, ali lete nisko, mogu da se sakriju iza terena i ulaze kroz rupe u radarskom pokrivanju. Ako se Iskander-K koristi zajedno sa Iskanderom-M, protivnik ne mora da odgovori na jednu vrstu pretnje, već na dve potpuno različite putanje napada u istom talasu.

To dodatno opterećuje senzore, komandovanje i raspodelu presretača. Kod fiksnih ciljeva visokog značaja dodatnu težinu daje i veoma visoka preciznost. Čak i zapadnim analizama za ove rakete se pominje verovatna kružna greška reda samo nekoliko metara, što ih čini pogodnim za udare po komandnim i logističkim objektima.

Još jedna stvar pojačava problem. NATO EU protivvazdušna odbrana danas nije u komfornoj situaciji. Poslednjih godina veliki broj sistema, radara i raketa preusmeren je Ukrajini, od kojih mnogi nisu ni preživeli, a dodatni pritisak sada dolazi iz američkih zaliha koje su, prema Rojtersu, dodatno rastegnute zbog rata sa Iranom. Vašington je čak upozorio svoje EU partnere na moguća kašnjenja u ranije ugovorenim isporukama oružja. To ne znači da je NATO ostao bez PVO, ali znači da nema viška presretača i da je tempo obnavljanja zaliha važniji nego ranije.

U toj slici Iskander-K dobija još veću vrednost. Krstareća raketa nije idealno sredstvo za svaki cilj, ali je vrlo korisna za početne udare, zasićenje, napade po slabije pokrivenim pravcima i otvaranje prostora za drugi talas.

Ukoliko protivnik mora da troši skupe presretače i da stalno pokriva veliku dubinu teritorije od niskoletećih ciljeva, onda mu se nameće mnogo skuplja odbrambena jednačina. Upravo zbog toga se Iskander-K često posmatra ne kao zamena za Iskander-M, već kao njegov mnogo opasniji partner kada se planira ozbiljan udar po evropskoj pozadini.

Dodatni element u toj računici sada je i Orešnik. Krajem 2025. Rusija je počela da ga uvodi u aktivnu službu, a Rojter, AP i ostali su izvestili i o njegovom raspoređivanju u Belorusiji. Iako je reč o drugoj klasi oružja, sistem srednjeg dometa sa mnogo većim dosegom stvara dodatni pritisak na evropske planere, jer uvodi još jedan sloj udara koji se ne mora koristiti umesto Iskandera-K, već zajedno sa njim. U praksi to znači da se protivvazdušna i protivraketna odbrana ne suočava sa jednom pretnjom manje, nego sa jednom više.  

Veoma važan deo priče je i nuklearna dimenzija. Zapadna glasila godinama ukazuju da je 9M729 nuklearno sposoban sistem. To ne znači da će takva bojeva glava biti upotrebljena, ali sama mogućnost menja način na koji se lanseri, položaji i zone raspoređivanja posmatraju u ratnom planiranju. Kada platforma može da nosi i konvencionalnu i nuklearnu bojevu glavu, protivnik ne može sa sigurnošću da zna sa čim ima posla u realnom vremenu. Та neizvesnost sama po sebi postaje deo odvraćanja.  

U rusko-ukrajinskom ratu Iskander-M je znatno češće izlazio u prvi plan, posebno kada su devastirani sistemi kao što su Patriot i drugi ciljevi visoke vrednosti. Međutim, upravo iskustvo sa tim udarima pokazuje koliko je opasna kombinacija različitih raketnih profila kada jedna strana mora da čuva široku teritoriju uz ograničen broj lansera, radara i presretača.

Iskander-K se zato ne nameće bukom, već logikom, on je sredstvo koje ne mora da bude najbrže da bi bilo ozbiljan problem. Dovoljno je da bude dovoljno dalek, dovoljno precizan, dovoljno mobilan i dovoljno teško uočljiv da NATO planeri više ne mogu da ga tretiraju kao sporednu varijantu istog sistema. Ipak, razloga za brigu ne bi trebalo da bude jer su iz Kijeva redovno stizale tvrdnje da obaraju Iskandere.