U nizu bizarnosti koje su smislili nacisti u želji da vladaju hiljadu godina (za početak), našao se i interni fakultet, odnosno institut na kome su svoju ideologiju i teorije u vezi s njom unapređivali odabrani kadrovi. Nije to bio njihov izum. I druge zemlje imale su svoje partijsko-ideološke škole, kao sistemski deo priprema države za razne izazove, ali ova je bila posebna. Svoju obuku zasnivala je na mitološkim postulatima, koristeći umesto naučnih saznanja – mistiku i okultizam.
Nauku je koristila kada bi joj odgovarala. Nacistička partijska škola nalazila se u zamku Vevelsburg (Wewelsburg). To je renesansna građevina severoistočno od Birena (Büren) u pitoresknoj Severnoj Rajni – Vestfaliji, nedaleko od Paderborna (Paterboärn) jednog od najstarijih gradova Nemačke. Svoju mračnu slavu stekao je kao esesovska škola za ideološku pripremu oficira (SS Schule Haus Wewelsburg). Za njom je ostalo mnogo legendi ali i činjenica. One će nam pomoći da rasvetlimo pravo mesto ove građevine, ali i institucije koja je u njoj izvesno vreme radila.
Zamak je brzo, za samo šest godina, sazidan početkom XVII veka (1603-1609) u renesansnom stilu. Podigao ga je knez episkop Paderborna Ditrih fon Firstenberg koji je vladao od 1585. do 1618. godine. U Tridesetogodišnjem ratu (Dreißigjähriger Krieg) zamak je znatno oštećen, a 1815. godine munja je zapalila severnu kulu koja je potom izgorela. Tek trećeg novembra 1933. godine jedna poseta zamku najavljuje njegov povratak u slavne dane. Tada je Himler (inače diplomirani agronom) posetio zamak i rešio da od njega stvori ”kovačnicu kadrova SS”.
Već u avgustu sledeće godine zdanje je prešlo u ruke SS i ono je počelo je svoj novi život kao muzej germanskih tradicija i fakultet ideološke pripreme. O tome se starala Uprava SS za pitanja rase i naseljavanje (SS – Rasse – und Siedlungshauptamt – RuSHA). U februaru 1935. Himler je, ne gubeći vreme, upravu nad zamkom i institucijama u njemu preneo na Ličnu komisiju rajshfirera SS.
Rekonstrukcija i prenamena zamka poverena je arhitekti Hermanu Bartelsu (Hermann Bartels) koji je već početkom četrdesetih godina pripremio grandiozni projekt kompletne ambijentalne rekonstrukcije okoline zamka u kojoj bi dvorac bio jedan od objekata. Od toga, naravno, nije bilo ništa, pa je izvedena temeljna obnova zamka. Nije ni to bilo malo, ni jevtino.Prilikom radova na samom zamku, pristupnim putevima i okolini, dovođeni su logoraši iz obližnjeg koncentracionog logora Niderhagen (Niederhagen). Himler je planirao da posle konačne pobede (Endsieg) tu bude Centar sveta (Mittlepunkt der Welt)!
Ta sintagma, Centar sveta, često se spominje u raznim mitologijama. Kroz njega prolazi zamišljena osa sveta (axis Mundi) koja povezuje nebo i zemlju, ili geografske polove kao ”dva pupka” Zemlje. Ta osa je zamišljena kao mitološki centar univerzuma i preko nje se ostvaruje harmonija. Ni od te ambicionzne ideje nije bilo ništa jer nije bilo ni ”konačne pobede”, a zamak je 1945. godine pretrpeo velika oštećenja.
Šta je sve u nacističkoj mitologiji zamak označavao?
On bi u istoriji ostao ono što jeste, srušena građevina u kojoj se nalazio koren zla, njegov reaktor, da mit o njemu nije oživeo niko drugi do Valter Šelenberg, šef Šestog odeljenja RSHA. On je bio jedan od najmlađih nacističkih visokih ličnosti. Memoari su objavljeni tek posle smrti. U njima je Šelenberg opisao značaj zamka za versku komponentu SS ideologije.
Po njegovim rečima Himler je posedovao najveću i najbogatiju biblioteku knjiga o jezutskom redu i godinama je izučavao obimnu građu. Stoga je hijerarhiju SS postavio upravo na principima jezuita, a struktura vođstva podsećala je na piramidu katoličke crkve. Tvrdnje iznesene u memoarima da su u zamku održavane redovne duhovne vežbe najviših esesovskih rukovodilaca brzo su demistifikovane. Uvid u dokumentaciju i dnevnike aktivnosti pokazao je nešto drugo – u zamku su se uglavnom održavala rutinska ideološka predavanja.
Ostaje nerazjašnjeno koliko je zaista bavljenje u zamku i sve ono što se tamo moglo čuti i naučiti zaista uticalo na najviši nemački vrh.
Među najvažnijim mitovima o aktivnostima koje se povezuju s Vevelsburgom izdvajaju se sledeće:
Koplje sudbine
Naš portal je u kroz tekst Branka B. Bogdanovića veoma slikovito i detaljno predstavio put ovog koplja i sve što je za njega vezano, pa preporučujemo da se podsetite tog teksta. Slika nemačke upornosti da se na sve načine dočepa pobede je na svoj sumoran način impresivna, o čemu svedoči tekst.
Irminizam
Prvi komandant zamka, Manfred fon Knobelsdorf (Manfred von Knobelsdorff), bio je s pravom odabran. On je bio veliki entuzijasta u obnavljanju drevnih germanskih verovanja i poštovalac natprirodnih moći vidovnjaka Karla Marije Viliguta (Karl Maria Wiligut, poznat i kao pukovnik Vajstor), ezoteriste, okultiste i ariologa. On je bio čest i rado viđen gost u zamku. Pisma koje mu je Knobelsdorf slao potpisivao je sa ”in Irminstreue”.
Šta je predstavljalo to ”učenje”? Ime je dobilo po saksonskom bogu Irminu i simbolu Irminsulu (svetom stubu ili stablu) koje je za stare Saksonce predstavljalo stub sveta koji drži svemir. ”Pukovnik Vajstor” je tvrdio da je to izvorna religija starih Germana i da je u suprotnosti s votanizmom, obožavanjem Odina, odnosno Votana. Reč je o monoteističkoj veri usmerenoj ka bogu kog je on nazivao Krist.
Zašto je tako propovedao, odgovor je jednostavan – da bi dokazao da je celo hrišćanstvo ustvari samo preuzelo germansku tradciju. To bi naravno ostalo na nivou budalaštine koja bi svakako imala svoje pristalice. Dekart je, uostalom, odavno rekao da ne postoji tako glupo učenje da ga neko ne bi zastupao. Problem je nastao kada je u tu teoriju poverovao Himler, prvi čovek bezbednosnih struktura Trećeg rajha, a svakako među prvom četvoricom najuticajnijih nacista, uz Bormana, Geringa i Gebelsa.
Legenda o Graalu
Vitezovi okruglog stola jesu doneli slavu ovoj pojavi, pa ni nacisti nisu hteli da taj mit prođe bez njih. Koliko je mit o Graalu uticao na simbolička istraživanja u Vevelsburgu? Time su se ”polaznici” ovog instituta bavili u severnoj kuli zamka. Posebno je bila interesantna Dvorana generala (Obergruppenführer – dvorana generala), poznata i kao ”Baronova dvorana”. Na njenom podnom mozaiku mogla se videti dvanaestokraka svastika (tzv. Crno Sunce), okružena s 12 stubova. Oni su bili smešteni iznad tzv. ”Valhale”, odnosno kripte ili grobnice u podrumu severne kule.
Kako su nacistiki mistici pokušali da povežu Graal sa ovom prostorijom u želji da ga nekako prisvoje? Sala generala imala je izvanrednu akustiku, a u njoj se nalazio i večni plamen. I danas postoje ostaci gasovoda do tog mesta. Možemo samo da zamislimo kako je izgledala da predstava u mraku, uz svetlost sveća, večni plamen i zvučne efekte. Ridiger Ziner ((Rüdiger Sünner) nemački pisac i autor dokumentarnog filma o Crnom Suncu, po čemu je i postao poznat, pokušao je da dovede u vezu Dvoranu generala i hram Graala koji se pojavljuje na premijeri ”Persifala” u Bajrojtu 1882. godine. Podsetimo da je reč o jednoj od najpopularnijih opera Riharda Vagnera koju je on definisao kao Bühnenweihfestspiel, odnosno kao predstavu za osvećenje pozornice. To je bila njegova poslednja opera i umetnički testament.
Ziner je koristio svoje žurnalističke sposobnosti da se uključi u talas revitalizacije nacističke ideologije koji je krenuo već početkom šezdesetih godina i traje do danas. Njegovi pokušaji su bili neuverljivi i sveli su se na iskonstruisane sličnosti naziva radnih soba u zamku (Studierzimmer) i prostorija kralja Artura. Kao manipulator on je svoje tvrdnje gradio oko sukoba glavnog arhitekte, spomenutog Hermana Bartelsa i komandanta zamka koji su imali različita viđenja ove prostorije. To mu je vilo dovoljno da stvori prilično tanku teoriju o tome da je Graal takođe nemačko nasleđe. Arhitekta je postupao logično i profesionalno, ne nalazeći sličnosti u stilskom smislu.
Crno Sunce
Savremeni istraživači pomenuti mozak s dvanaestokrakom svastikom u Dvorani generala smatraju posebnim okultnim simbolom – Crnim Suncem. Sam termin pojavljuje se već u delima Serana Fernandeza (Miguel Joaquín Diego del Carmen Serrano Fernández). Još jedna od neobičnih (blago rečeno) ličnosti nastalih na teorijama nacizma koje su lako prihvaćene na tlu Južne Amerike; on je bio čileanski filosof, diplomata i osnivač ezoterijskog hilterizma (!).
Međutim, svetski poznato Crno Sunce postaje u političkom trileru ”Crno Sunce Taši Lunpoa” ( Die Schwarze Sonne von Tashi Lhunpo). U njemu se ono vezuje za mozaik u zamku. Roman je 1991. godine objavio autor pod pseudonimom Rasel Meklaud (Russel McCloud). Radnja je smeštena – gde bi drugde nego u zamak. Knjiga je bila neverovatno popularna u Nemačkoj početkom devedesetih godina, pa je u časopisu ”Nacija i Evropa” aprila 1992. godine proglašen za knjigu meseca.
Ovako nagomilana mitologija, pri tom veoma konfuzna i kontradiktorna, nije mogla da promakne mogulima savremene zabave na internetu. Njima nije smetalo to što su u tom zamku rađane i uobličavane najužasnije ideje koje su se ikada pojavile u ljudskom rodu. U seriji videoigara ”Volfenštajn” (Wolfenstein – vučji kamen) nekoliko tmurnih staza vode upravo kroz epizode u kojima je najveći problem nekako izaći iz zamka, likvidiravši protivnike, a da se pri tom ne uzbuni posada. Sumorna kao i zamak, ali i sve oko nje, igrica je tipa first-person shooteri veoma je popularna, tako da je doživela i brojne nastavke.
Šta je danas sa zamkom?
Najveći deo je rekonstruisan i trenutno se na teritoriji zamka nalazi nekoliko institucija koje su kao muzejski kompleks počele s radom osamdesetih godina:
- Istorijski i zavičajni muzej Paderborna (Južno i istočno krilo).
- Muzej nacističke prošlosti zamka (posebna pomoćna zgrada i severna kula).
- Hostel za mlade (Zapadno krilo).
- Restoran Zur Wewelsburg.
Ulaznice za sve muzejske postavke se naplaćuju osim za paviljone Muzeja nacizma. Tamo je ulaz slobodan.
