Rat na Bliskom istoku ušao je u fazu u kojoj se istovremeno prepliću mobilizacija, zamor, politički pritisak i sve očigledniji pokušaji da se pronađe izlaz iz sukoba koji je mnogo duži nego što se u početku predviđalo. Dok se u Iranu govori o milionskoj bazi dobrovoljaca spremnih za kopneni rat protiv Sjedinjenih Država i Izraela, u Vašingtonu se sve češće čuju poruke da bi operacija mogla da bude završena u roku od dve do tri nedelje, čak i bez formalnog sporazuma sa Teheranom. U pozadini se pojavljuju i novi diplomatski manevri, uključujući kinesko-pakistansku inicijativu od pet tačaka, dok američki mediji i analitički krugovi sve otvorenije postavljaju pitanje kako bi izgledao kraj rata ukoliko Iran zadrži kontrolu nad Ormuskim moreuzom.
Prema navodima agencije Fars, za manje od tri dana za kampanju pod nazivom „Duh – odbrana Irana“ prijavilo se pet miliona dobrovoljaca spremnih da učestvuju u kopnenom ratu protiv SAD i Izraela. Navodi se da se prijavljivanje obavlja putem SMS poruka i mobilnih aplikacija, dok se velika baza podataka formira u realnom vremenu. Iranska strana taj razvoj predstavlja kao dokaz da zemlja raspolaže ne samo vojnom infrastrukturom i raketnim kapacitetima, već i potencijalom za široku narodnu mobilizaciju u slučaju da sukob pređe u kopnenu fazu.
U vojnim analizama koje prate te informacije sve češće se pominje scenario „vijetnamske zamke“, odnosno model u kojem bi višemilionske rezervne snage bile iskorišćene za iscrpljivanje napadača u urbanim i planinskim borbama. Takva logika polazi od pretpostavke da bi eventualna kopnena avantura protiv Irana morala da se suoči ne samo sa regularnim snagama i Revolucionarnom gardom, već i sa širokim talasom rezervnog i dobrovoljačkog ljudstva spremnog da rat pretvori u dugotrajan sukob iscrpljivanja.
Nasuprot tome, zapadni mediji trenutno procenjuju da ukupan broj američkih snaga na Bliskom istoku iznosi oko 50.000 vojnika. Uprkos tome, Vašington i dalje pokazuje oklevanje kada je reč o donošenju odluke o kopnenoj operaciji. U delu stručne javnosti u Sjedinjenim Državama pojavljuje se ocena da je američka administracija sve više talac sopstvenih ranijih odluka, kao i očekivanja pojedinih bliskoistočnih saveznika koji bi želeli potpuno slamanje Islamske Republike. U tom okviru pojavljuju se i tumačenja da Vašington sve više razmatra model „rata svih protiv svih“, u kojem bi veći deo tereta bio prebačen na oružane snage zalivskih monarhija, dok bi Sjedinjene Države pokušavale da zadrže ulogu vrhovnog koordinatora i političkog dobitnika bez punog preuzimanja cene kopnenog sukoba.
U međuvremenu, Donald Tramp je dao novu izjavu koja je dodatno pojačala utisak da u Beloj kući raste potreba za izlaznom strategijom. On je poručio da će Sjedinjene Države obustaviti sve napade na Iran u roku od dve, ili najviše tri nedelje. Ono što je izazvalo posebnu pažnju jeste činjenica da pritom nije tražio sporazum sa Teheranom kao uslov za okončanje borbi. Govoreći novinarima u Beloj kući, rekao je da će Amerika uskoro krenuti tim putem i da Iran ne mora da sklapa dogovor sa njim da bi rat bio priveden kraju.
Te izjave dodatno su naglasile nestabilnost američkih poruka o završetku sukoba. Rat je sada u petoj nedelji, duže nego što su ranije predviđale procene o četiri do pet nedelja. Dok Vašington javno tvrdi da kontakti sa Iranom i dalje postoje, iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči rekao je da dobija direktne poruke od specijalnog izaslanika SAD Stiva Vitkofa, ali da se to ne može nazvati pregovorima, već samo komunikacijom.
Tržišta su na Trampove izjave reagovala mlako. Deo stručnjaka to objašnjava činjenicom da su investitori i energetski sektor navikli na njegovu retoriku, ali i time da je ovog puta fokus mnogo više na unutrašnjoj američkoj političkoj dinamici nego na samom propagandnom efektu izjave. Značajno je i to što se i među onima koji su ranije bili skloni tvrđem pristupu Iranu sada pojavljuju tonovi opreza. Reuters navodi da je senator Lindzi Grejam pozvao Trampa da se smiri i smanji vojne napore, uz jačanje mirovnih pokušaja. Taj zaokret posebno upada u oči jer je Grejam ranije više puta insistirao na oštrijoj liniji i na eskalaciji sukoba.
U tom kontekstu sve više pažnje privlači i stanje javnog mnjenja u Sjedinjenim Državama. Prema anketi Reutersa i Ipsosa, dve trećine Amerikanaca smatra da bi SAD trebalo da se povuku iz rata sa Iranom, čak i ako to znači da prvobitni ciljevi administracije neće biti ostvareni. Oko 66 odsto ispitanika izrazilo je takav stav, dok je 27 odsto reklo da bi Amerika trebalo da nastavi dok ne ostvari sve ciljeve, bez obzira na dužinu trajanja sukoba. U političkom smislu, takva raspoloženja otvaraju prostor Trampu da izađe iz rata uz pozivanje na „volju naroda“, bez obaveze da objasni kako su svi vojni i politički ciljevi ispunjeni.
Paralelno s tim, američki mediji sve otvorenije postavljaju pitanje kakve bi bile posledice ako rat bude završen, a Iran zadrži kontrolu nad Ormuskim moreuzom. CNN ocenjuje da bi takav ishod globalno bio doživljen kao strateški poraz za Sjedinjene Države. U toj proceni, Teheran bi mogao da proglasi pobedu i da iz cele krize izađe sa dodatnim mehanizmom uticaja, uključujući mogućnost uvođenja putarine za tankere koji prolaze kroz moreuz. Takav scenario bi, prema istoj logici, Iranu otvorio novi prihod za obnovu vojnih, raketnih, pa čak i nuklearnih kapaciteta koji su pogođeni američko-izraelskim udarima.
U istom tekstu navodi se da američki zvaničnici već pripremaju retoričko pokriće za scenario u kojem bi Tramp završio rat, a da pritom ne reši sve njegove posledice. Kao primer se navodi i ranija izjava šefa Pentagona Hegseta da su SAD navodno već ostvarile „promenu režima“ u Iranu, uprkos činjenici da zemljom i dalje upravlja isti sistem vlasti. Iz tog ugla, kraj rata bez prisilnog otvaranja Ormuskog moreuza ili bez dublje promene u Teheranu postaje test Trampove sposobnosti da politički proglasi pobedu i onda kada su rezultati na terenu mnogo nejasniji.
Upravo u tom trenutku na scenu stupaju i novi diplomatski pokušaji. Kina i Pakistan su u utorak predstavili zajedničku inicijativu od pet tačaka za okončanje rata. Prema izveštajima, pakistanski ministar spoljnih poslova Išak Dar sastao se u Pekingu sa kineskim kolegom Vang Jijem, nakon čega je objavljen plan koji podrazumeva trenutni prekid vatre, hitnu humanitarnu pomoć svim pogođenim područjima, što brže pokretanje mirovnih pregovora uz garancije nezavisnosti i bezbednosti Irana i država Persijskog zaliva, hitnu obustavu napada na kritičnu infrastrukturu uključujući energetske objekte, desalinizaciju, proizvodnju električne energije i civilnu nuklearnu infrastrukturu, kao i brzo obnavljanje bezbednog prolaza za civilne i komercijalne brodove kroz Ormuski moreuz. Peta tačka predviđa sporazum o sveobuhvatnom mirovnom mehanizmu zasnovanom na principima Povelje Ujedinjenih nacija i međunarodnog prava.
Zvanična reakcija Vašingtona na ovu inicijativu za sada nije poznata. Istovremeno, u delu komentara se naglašava da su takvi uslovi izuzetno neugodni za Iran, jer se od zemlje koja se nalazi pod napadom praktično traži da odmah prihvati elemente koji se tiču slobodne plovidbe i stabilizacije upravo onih tokova koji su postali glavni instrument njenog pritiska. U tom smislu, iako se inicijativa formalno predstavlja kao mirovna, u Teheranu i među njegovim simpatizerima ona se može doživeti kao pokušaj da se upravo Iran natera da popusti u trenutku kada pokušava da kapitalizuje svoj položaj u regionu.
Dodatni sloj ovoj slici daje energetska dimenzija. Iran, prema navodima koji prate ovu raspravu, trenutno izvozi oko 1,8 miliona barela nafte dnevno, što je približno 100.000 više nego pre rata, i prodaje je po cenama od 100 do 110 dolara po barelu, naspram oko 60 dolara pre sukoba. Istovremeno, veliki deo tog izvoza ide upravo ka Kini. Takve cene nisu povoljne za kineske rafinerije, pa se u delu analitičkih komentara kineska diplomatska aktivnost tumači i kao pokušaj da se kroz smirivanje sukoba smanje troškovi energenata i zaštiti sopstvena industrijska potrošnja.
Tako se u istom trenutku na jednom mestu ukrštaju četiri aktuelne priče. Prva je iranska, koja govori o milionima ljudi spremnih da dočekaju američku vojsku. Druga je američka, u kojoj Tramp traži način da obustavi rat u roku od dve ili tri nedelje bez formalnog sporazuma. Treća je strateška, gde se otvara pitanje da li bi povlačenje bez otvaranja Ormuza bilo percipirano kao poraz Vašingtona. I četvrta je diplomatsko-energetska, u kojoj Kina i Pakistan nude okvir mira koji bi mogao biti prihvatljiv za globalna tržišta, ali mnogo manje prihvatljiv za sam Iran.
Redovno ovde od nekih komentatora procitam: “Kinezi ovo, Kinezi ono”.
Jeste da su Kinezi uslovno i situaciono saveznici i nama Srbima i Rusima, ali jos uvek nismo srecom dosli do tog momenta da se realno pokaze to saveznistvo i bolje konkretno.
Isto tako cesto ovde procitam da su Rusi kukavice. Cuj bre Rusi kukavice, e i to da cujem?
Pa Rusi su u toku SVO pravili takve stvari za koje niko drugi na svetu ne bi imao m*da da napravi.
Recite mi osim Rusa ko je u istoriji ratovanja napravio na pocetku nekog rata ograniceni desant na glavni grad (Kijev) jedne ogromne do zuba naoruzane drzave? Ko bi se osim Rusa usudio da plovi sa usamljenim razaracem (“Moskva”) u blizini neprijateljskih obala koje se potpuno kontrolisu najvecim na svetu neprijateljskim vojnim savezom?
Ovde mi pojedini komentatori stalno spominju kako Rusi vise ne smeju bezbedno da prevoze naftu na svojim tankerima. Eto Rusi uprkos svakakvim pretnjama juce nesmetano dovezose ogromni tanker “Анатолий Колодкин” sa 100 000 tona nafte (cca 730 000 barela) na Kubu apsolutno kao humanitarnu pomoc (zaliha na mesec dana), a vrednost nije sala- oko 100 miliona $. Ko ne veruje, slobodno moze proveriti njegovu geolokaciju kroz marinetraffic.
Samo da se zna da od kad je USA okruzila Kubu NI JEDAN strani naftni tanker nije doplovio do Kube.
Zasto onda Amerikanci nisu uhapsili ovaj ruski tanker?
Zato sto je ovaj put ruski tanker ZVANICNO PLOVIO POD RUSKOM ZASTAVOM i napad na njega bi bila objava rata Rusiji.
Sto bi Kinezi ulazili u sukob,sa SAD,kad imaju ogromnu trgovinu sa njim,plus veliki suficit.Cak i u Izrael imaju fabrike,pre neki dan ,Iranci pogodili Kinesku fabriku u Izraelu,Kinezima veci problem to.,nego da osude napad na Iran.
A kad su Kinezi bilo kome pomogli i gde? Jedino su se uvatili za onaj prcvoljak od Tajvana i tu se njihova svaka inicijativa završava. Neće ni veto da stave u Savetu bezbednosti, nego su uvek uzdržani. Batali me njih, daleko im lepa kuća.
Kina je ponovo razočarala. Čak nije ni osudila terorizam od strane Amerike i Izraela kako treba.