Ruski „leteći radari“ pod pritiskom: zašto je A-100 stao, a A-50/50U AWACS vuče glavni teret

Rusija se u ratu u Ukrajini oslanja na flotu aviona ranog upozoravanja i kontrole (AWACS) porodice A-50/А-50U, dok program nove generacije A-100 „Premijer“ tapka u mestu. U praksi to znači duplo opterećenje za stariju platformu: mora da pokriva svakodnevne operacije, a istovremeno čeka skupe i teške nadogradnje u okruženju sankcija kolektivnog zapada i ograničenih resursa.

U poslednje dve godine A-50/50U trpi i neke borbene gubitke, pa su kapacitet i tempo upotrebe dodatno pod pritiskom.

Šta se dešava s A-100 „Premijer“?

A-100 je zamišljen kao naslednik A-50 na savremenom nosaču Il-76MD-90A (Il-476) s novim radarom „Premijer“ (Vega), aktivno-faznom rešetkom i višekanalnim vezama za integraciju lovačke, PVO i udarne avijacije. Projekat je godinama kasnio i pre rata; više ruskih i međunarodnih izvora navodi da su tranzicija na domaće komponente i sankcije na elektroniku produžile razvoj i testiranja.

Tokom 2024. ruski izvori su javili da prototip ulazi u „završna“ ispitivanja kompleksa, ali bez jasnog horizonta serijske isporuke. U 2025. pojavile su se dodatne naznake da se prioritet privremeno pomera ka osposobljavanju/modernizaciji A-50U, a ne ka proizvodnji nove serije A-100. Ukratko, program nije formalno ukinut, ali je očigledno usporen i operativno nerešiv na kratak rok.

Tehnološki problem je konkretan: A-100 zahteva modernu AESA arhitekturu i visoko-integrisanu avioniku, a zamena za uvezene komponente (mikroelektronika, RF moduli, procesori) ne može se ubrzati samo novcem. To potvrđuju i raniji izveštaji o kašnjenjima zbog sankcija.

Zašto se A-50/А-50U „gura“ što dalje

Zbog stajanja A-100, oslonac ostaje A-50/А-50U (radar Šmel/Šmel-M na Il-76 nosaču). Verzija A-50U donosi značajno bolji prikaz situacije, obradu podataka i autonomiju u odnosu na ranu A-50, ali nije na nivou moderne AESA konkurencije (npr. zapadni E-7 Wedgetail na 737 NG, koji NATO uvodi kao zamenu za E-3 Sentry).

To u praksi znači da VKS i dalje imaju „oko“ nad frontom, ali sa konzervativnijim performansama i većom logističkom cenom po satu leta. Sa svoje strane, NATO je već formalno krenuo u tranziciju ka E-7, a E-3 se povlači tokom narednih godina.  

Gubici i osetljivost u borbenoj zoni

Od početka 2024. Ukrajina je bar dvaput tvrdila (nekada uz vizuelne indicije) da je A-50/А-50U oborila iznad akvatorije Azovskog mora ili na prilazima frontu; slučajevi iz januara i februara skrenuli su pažnju čak i medija koji se inače drže oprezno.

Pored toga, još u februaru 2023. godine partizani u Belorusiji (Machuliščy) po nalogu kijevskog SBU, snimili su kako su dronovima oštetili A-50; Ta oštećenja su bila simbolična, ipak značajna propagandno, a incident je doveo do hapšenja i višegodišnjih presuda optuženima.

Zaključak za VKS je isti: AWACS platforme su strateški prioritet ukrajinske PVO i sabotažnih mreža, pa se rutinski drže dublje i opreznije u ruskom vazdušnom prostoru i lete na stazama koje umanjuju rizik od presretnuća.  

Inventar i „uska grla“ održavanja

Pre rata je u upotrebi bilo nekoliko A-50U i više starijih A-50 (deponovanih), s tim da su realno raspoloživi brojevi manji zbog remonta, oštećenja i rotacije posada. Pošto je A-50/50U zasnovan na Il-76, svaka nadogradnja ili remont zavisi i od tempa industrije transportnih aviona.

Linija Il-76MD-90A u Uljanovsku (Aviastar) poslednje dve godine pokušava da podigne godišnji tempo; realnost je da je 2024. isporučeno šest primeraka, a da se 2025. cilja sedam, s planom rasta tek do 2027. godine. U prevodu: nema brzog „pojačanja“ nosača za AWACS ili tankere, pa se i to preliva na planove modernizacije A-50U.

Zašto su ovi avioni ključni (i gde ograničenja „bole“)

AWACS letelice su multiplikatori snage. Uloga im je rano otkrivanje ciljeva, vođenje lovačkih para, nadzor krstarećih/vođenih projektila i koordinacija PVO/avijacije u „zagušenom“ spektru. Što duže radar „gleda“ s bezbedne distance, to je mreža otpornija na iznenađenja. Problem za Rusiju se može podeliti u tri stepena:

1. industrijski: bez stabilnih isporuka elektronike i dovoljnog broja Il-76MD-90A, A-100 ne može brzo u službu, a A-50U mora da „krpi“ rupe;  
2. operativni: A-50U je veoma vredna, ali ograničena platforma, pa mora da leti dublje u sopstvenom vazdušnom prostoru i oslanja se na mrežu zemaljskih i vazdušnih senzora;
3. borbeno-bezbednosni: AWACS je za NATO/Kijev prioritetna meta – svaki gubitak višestruko boli zbog malih serija, skupog remonta i vremena obuke posada.

Gde je A-50/50U danas najpotrebniji

Najveća vrednost A-50/50U u sadašnjoj fazi rata je zajednički rad s lovačkom avijacijom i zemaljskim PVO u „lovu“ na dalekometne ukrajinske udare svojim i zapadnim sistemima (krstareće, S-200/S-300 modifikacije, bespilotne letelice velike daljine) i u „praćenju“ fronta u dubini.

Iz istog razloga često se vidi ciklična aktivnost iz baza Ivanovo–Severnij, Uljanovsk i Čkalovsk (moskovska zona), sa stazama koje izbegavaju domet protivničkih projektila. Povremeni pad ritma letenja (nedeljni/mesečni vremenski okviri) može biti posledica remonta, rotacije posada ili pojačane operativno bezbednosne mere nakon prethodno navedenih gubitaka.  

Šta bi promenilo sliku

Postoje tri „prekidača“ koja bi promenila dinamiku:

• Serijska isporuka A-100 „Premijer“ (i dokazano „čista“ domaća elektronika) – skok u dometu, brzini osmatranja i otpornosti na ometanje;  
• Povećanje tempa Il-76MD-90A (nosači za AWACS/tankere) na dvocifrene godišnje brojke – dakle industrijski oslonac;
• Smanjenje borbenih rizika (neutralizacija dalekometnih pretnji) – bliže stanice nadzora fronta, više vremena „na radaru“, manje „mrtvih zona“.

Za sada, realnost je skromnija: modernizacije A-50U i „zakrpe“ na postojećoj floti, industrijski oprez s Il-76MD-90A, i duga senka sankcija nad A-100. U takvom okviru rusko vazduhoplovstvo će verovatno nastaviti da štedi AWACS – držaće ih dalje od linije fronta, koristiti ih po prioritetima (talasi udara, rotacije vazdušnih operacija) i povremeno „gasiti svetla“ u javnim podacima o letovima.

Kratka uporedna crta s NATO praksom

NATO već prelazi sa E-3 Sentry (klasični mehanički radar) na E-7 Wedgetail (AESA) upravo zbog gušćeg elektromagnetnog okruženja i zamora flote E-3.

Ruski cilj s A-100 je funkcionalno sličan – moderni senzor, mrežno upravljanje i viša pouzdanost – ali je put do serije zagušen industrijskim ograničenjima i zapadnim sankcijama. Dok se to ne reši, A-50U ostaje „oko“ koje se čuva i koristi obazrivo.