Američki glavni borbeni tenk na ukrajinskom ratištu tek treba da vidimo, ali šta sleduje posle Abramsa?

Američki tenkovi Abrams već su postavljeni na teritoriji Ukrajine, što potvrđuju nedavne fotografije koje su objavile Oružane snage Ukrajine.

Ove slike su bile prvi vizuelni dokaz prisustva američkih oklopnih vozila u oružanim snagama Ukrajine, međutim na frontu ih još uvek nema.

U odličnom tekstu ”Američka odbrambena industrija proizvodi 12 tenkova Abrams mesečno, za razliku od 75, 1980-ih” nailazimo na pasus:

”Analitičari ističu da se američka odbrambena industrija trenutno uglavnom bavi nadogradnjom starih Abramova, a ne izgradnjom novih. Ovi tenkovi najčešće dolaze iz skladišta i namenjeni su za ugovore zaključene sa američkom vojskom ili drugim zemljama.”

Ovi redovi poklapaju se s podacima iz otvorenih i zatvorenih ruskih izvora koji su još početkom dvadesetih godina tvrdili  da je sa sadašnjim ”Abramsom” završena priča; Amerikanci su odustali od dalje modernizacije ovih tenkova jer je ovaj model dostigao svoj maksimum. Čime se potkrepljuje ova tvrdnja?

Ne postoji borbena tehnika koja nema  rok trajanja. On se po pravilu završava kada se ustanovi da je potencijal modernizacije došao do svog kraja, a dalja eksploatacija datog sredstva je svrsishodna samo do pojave novog sredstva.

Primera za to ima mnogo; setimo se samo koliko dugo su kod nas leteli ”MiG-21” u nedostatku boljeg. Tako je i sa tenkovima ”Abrams”. Rad na njihovoj dubokoj modernizaciji prekinut je u korist razrade novog tenka. Razloga za to ima mnogo, ali analitičari izdvajaju dva: sudbina tenka u toku SVO (misli se na tenk uopšte), ali i neplaniran rast mase ”Abramsa”.

Da će ”Abrams” morati da se zameni nečim novim nije neka velika tajna, jer su najviši američki vojni zvaničnici to već najavljivali, tražeći da se pokrene nov razvojni program. Sve teže je iz ”Abramsa” bilo izvlačiti nešto novo, poboljšavajući njegovu vatrenu moć.

Međutim, rad na novom modelu, kao što je to bilo i na ”Abramsu”, zahteva ogromne finansijske troškove koji uključuju ne samo projektovanje i pokretanje serijske proizvodnje, već i preoružavanje, obuku, integraciju novog vozila u logistički sistem oružanih snaga, itd. 

Ideja da će jednog dana sadašnja verzija ”Abramsa” morati da bude zamenjena nečim novim već neko vreme kruži u glavama visokih američkih vojnih zvaničnika i periodično se transformiše u jedan ili drugi razvojni program.

Ipak, ”Abrams”, kao platforma, počeo je postepeno da zastareva,  i sve je teže iscediti nešto novo iz nje. Amerikanci su donedavno verovali da je implementacija  ideje o zameni još daleko, bliže sredini veka.

Znajući tradicionalnu američku naviku da naglavašavaju nadmoć svoje tehnike, nije čudo da se takva sudbina najavljivala ”Abramsu” tek sredinom ovog veka. Prema raznim podacima Amerikanci u rezervi imaju gotovo četiri hiljade tenkova ”M1A1” i ”M1A2” u različitim varijantama koje mogu da služe bez problema nekoliko decenija, kada bi stvar bila samo u trupnom trajanju, obuci, redovnim vežbama, gađanjima, itd. 

Upravo zbog toga je kompanija ”Dženeral Dajnamiks” (General Dynamics”) potpisala 2017. godine ugovor za razvoj novog paketa duboke modernizacije ”Abramsa M1A2 SEP v.4” (System Enhancement Package version 4). Od njega se očekivalo da postane  ”fina dorada dotadašnje verzije SEP v. 3”, s ciljem da se ceo posao obavi do 2025. godine.

Međutim, krajem septembra ove godine objavljeno je da će svi radovi na tom projektu (”SEP v.4”) biti prekinuti, a napori usmereni na projektovanje principijelno novog modela ”M1E3” koji bi, ustvari, trebalo da bude duboka prerada koncepcije ”M1” do početka tridesetih godina. Sadašnja verzija ”Abramsa” će biti u malim serijama dovođena do standarda ”SEP v.3”, dok se ne pojavi novo vozilo. Tada i ona odlazi na čuvanje, odnosno u rezervu.

Istina je da zvanični izveštaji govore o tome da su glavni razlozi masa tenka koja za sobom vuče određene probleme, ali i ono što je viđeno u dosadašnjim konfliktima, uključujući i SVO. Jasno je da će doktrina morati da se menja, a sa njom i sredstva. Već više godina ”Abrams” od strane raznih eksperata, pa i korisnika trpi kritike zbog svoje mase koja je dosegla od početne 54 tone do  67 tona u verziji ”SEP v.3”.

Na terenu je pokazano da su za izvlačenje pokvarenog ili oštećenog tenka potrebna dva vozila i to pod uslovom da je povoljno tle. Velika masa tenka nosi sa sobom još jedan problem – šta i kako s njima van SAD? Ranije su avioni ”C-5 Galaksija” mogli da ponesu po dva tenka, a sada samo jedan. Novi avioni kao što su ”C-17 Globemaster III”’ i slični, mogu prevesti jedan ”M1A2 SEP v.3”, ali sa značajno manjim teretom potrebenih delova, opreme i svega drugog što ide uz tenk.

Isto tako, ne mogu sve železničke platforme da podnesu taj teret. Slično je i vučnim vozovima. Prve verzije mogle da su budu prevožene na standardnim četvoroosovinskim platformama nosivosti 63,5 tona, ali novi ”M1A2” na njih ne mogu. Ni tu se problemi ne završavaju. Morska pešadija, kao zaseban vid, bila je uslovljena da uvede novu klasu katera (lakog brodovlja) ”MSV(L)”, jer oni stari nisu mogli da prevoze nove ”Abramse”.

Pored toga, ne treba zaboraviti notornu činjenicu – ovi tenkovi su pravljeni za hipotetički rat u Evropi, a ta verovatnoća je povećana početkom SVO. Reč je o maloj nosivosti mnogih mostova, zatim veoma rastegnut logistički ”rep” snabdevanja jedinica gorivom, mazivom, municijom, njihova izloženost svemogućim dronovima, itd.

Ne zaboravimo da ono što u Americi nije problem, u Evropi jeste: gasnoturbinski motor ”Abramsa” i dodatne tone mase tokom modernizacija značajno utiču na moto-čas, odnosno potrošnju goriva, pa i na njegovu dostavu. S ovim se nije teško saglasiti jer će dalje poboljšanje oklopa i naoružanja, koje bi prema planerima bilo adekvatna izazovima novih taktika na bojnom polju, neizostavno dovesti do povećanja mase, a ona se u budućnosti neće smanjivati. 

Masa ”Abramsa” nije jedini problem

Mnogo veći problem, ne samo ovog tenka, je nešto drugo: i on, kao i mnogi drugi serijski tenkovi na svetu, u suštini su deca Hladnog rata, sa svim koncepcijskim, doktrinarnim nedostacima koje je taj rat (praktično bez ispaljenog metka) nametnuo vojno-tehnološkom kompleksu i samoj vojsci.

Ti problemi se danas javljaju u svim vojskama, kako američkoj, tako i u ruskoj, ukrajinskoj, britanskoj, kineskoj, indijskoj, samo što ih svi drugačije rešavaju. Na prvom mestu to je najuočljiviji deo tenka – njegov oklop.

Po važećim zakonima i navikama diferencijlnog oklopljavanja, oklop se raspoređuje neravnomerno: čelo je najjače, a krov, bokovi i pod su mnogo tanji. Nekad je ta koncepcija bila aktuelna i u potpunosti je odgovarala zadacima i koncepciji tadašnjeg viđenja rata. Međutim, naglo i široko razviće pt sredstava svih vrsta, pokretnih i nepokretnih, mora da natera planere da dobro promisle o tome kako da zaštite ceo tenk.

Benzin na vatru ovog problema dolila je SVO, gde su se pretnje tenku pojavile u svim mogućim oblicima i bojama, počevši od prenosnih automatizovanih i samonavođenih sredstava, do dronova raznih veličina i mogućnosti.

Ono zbog čega je tenk napravljen tako veliki i težak – zaštita posade, postalo je apsurdno. Sada je glavni problem – kako da preživi posada, kako bi mogla da pređe u drugi tenk. Inače, nagledali smo se fotografija gde su kupole tenkova, teške i do 20 tona, letele desetine metara.

Prema onome što američki projektanti izjavljuju, reklo bi se da su mnogo konzervativniji od drugih. Oni, jednostavno, ne planiraju velike promene. Setimo se da na osnovom modelu nije bilo predviđeno postavljanje aktivne zaštite ”Trofej”. Ta zaštita je na bokove kupole nanela velike kutije aktivne zaštite, i velike protivtegove u prednjem delu.

Rezervoar je morao da se proširi da bi primio gotovo jednu tonu goriva. Mada tako zaštićen tenk deluje mnogo bezbednije, tenkisti su svejedno bili skeptnični prema takvim izmenama.  

Ni to nije jedini izazov. Amerikanci, po običaju, daju prednost modularnosti tenkovskih komponenti. To bi trebalo da znači da se u terenskoj radionici, u zavisnosti od sledećeg zadatka, sa ”Abramsa” mogu skinuti trenutno ”nepotrebni” delovi. Da, ali kada njihova masa ne bi bila merena tonama, i kada bi baš na svakom ratištu bila savršeno opremljena poljska radionica.

Naravno, jedno je zameniti (skinuti ili staviti) delove opreme kao što su SUV, navigacija, računarski sistem, jer se oni mogu relativno lako zameniti novim, naprednjim modulima. Ovo svakako pojednostavljuje modifikacije vozila, ali i otvara put za korišćenje veštačke inteligencije u tenku. Sa aktivnom zaštitom je već druga priča. Videli smo već više puta kako u Iraku i Afganistanu gore ”Abramsi” kao kutije šibica.

Šta očekivati od američke tenkovske industrije? Kakav će biti novi ”Abrams”?

Reklo bi se da će budući ”M1E3” koji će zameniti ”Abrams” morati da pretrpi konkretnije promene. Možda će uvesti automat za punjenje topa ili kupolu bez posade smanjene visine, što će svakako uticati na smanjenje mase tenka i njegovu pokretljivost i zaštitu.

Aktivna zaštita, sredstva protiv BPL i slično, moraće da budu integralni deo modela, a ne njegov modularni dodatak. Elektronika i korišćenje veštačke inteligencije svakako će morati da nađu mesto u novom tenku.

Sve ovo nije novo. ”Abramsi” su već imali dovoljno loših iskustava na ratištu. Isto tako, ruska tenkogradnja, vodeća tenkovska industrija sveta, dobro pamti debakle nekih modela u Siriji i na drugim ratištima. Još 2020. godine, kada je počelo da se ”šuška” o pojavi ”T-14 Armata” i s američke strane je nekako došlo do ušiju sveznajuće javnosti da će ”Abrams” morati da traži naslednika, pre svega s manjim brojem članova posade i većom zaštitom za njih.

S obzirom na to da i u SAD postoje snažni lobiji kada je reč o oklopnom naoružanju, još nije jasno kojim putem će krenuti razvoj ”Abramsovog” naslednika. Iz ”General Dynamics” tvrde da su spremni da krenu od nule pri čemu neće ništa koristiti od starog ”Abramsa”.  To je malo verovatno, s obzirom na to da se još prošle godine pojavio koncept-tenk ”Abrams X”, što znači da je mašinerija već pokrenuta i teško će je neko zaustaviti.

Očekuje se da to bude tenk lakši od 60 tona, značajno smanjene potrošnje, bolje zaštite ljudstva, kupola bez posade s automarskim punjenjem topa, aktivnom zaštitom i elektronikom; on bi u potpunosti bio zasnovan na integrisanoj magistrali razmene podataka sa svim činiocima na ratištu, otvorenom softverskom arhitekturom i modularnom zamenom komponenti.

Šta če stvarno odabrati, tiče se i Amerikanaca i njihovih saveznika koji će biti upućeni na to da odvoje novu masu novca za taj tenk. Sigurno je jedno, životni vek ”Abramsa” u sadašnjem obliku polako ide k svom kraju, mada će za mnoge armije biti nedostižan san još dugo vremena.