Jedan lep, skup pa i luksuzan deo kućnog nameštaja pozajmio je ime napadnoj vazdušnoj operaciji. Tepih (starogrčko – τάπης, tápēs, persijski frsch – poklopiti), nešto po čemu se gazi (mada u Rusiji postoji običaj da se stavlja i na zid), postao je na taj način omraženi sinonim za kontroverznu operaciju bombardovanja koja svojom taktikom upravo podseća na postupak pokrivanja određene površine.
Tepih-bombardovanje (engl. carpet bombing, franc. Tapis de bombes, nem. Flächenbombardement, ruski Ковровые бомбардировки) po definiciji predstavlja kontinuirano, intenzivno, uzastopno bombardovanje velikih područja, obično naselja.
Cilj je da se gustinom ispušanja velikog broja bombi potpuno uništi izabrano područje i sve što se na njemu nalazi, pri tom izazivajući demorališući efekat kod stanovništva koje je svesno da od takvog napada odbrana nema. Tačnije, jedina odbrana je da vas neprijatelj promaši ili da niste meta.
Sa stanovišta međunarodnog ratnog prava i običaja rata reč je o ratnom zločinu. U svojoj studiji ”Ratni zločini protiv civilnog stanovništva izvršeni za vreme Drugog svetskog rata u Beogradu 1941-1944” Jelena Đ. Lopičić Jančić obrađuje pravni aspekt tepih-bombardovanja, naučno dokazavši da je reč o kriminalnom aktu. Beograd je u dva navrata pretrpeo to zverstvo. Najpre su Nemci, bez objave rata bombardovali Beograd, iako je on bio proglašen za otvoren grad i nije branjen. Samo šestog aprila poginulo je oko 5.000 građana, a uništeno je 50% celokupnog stambenog fonda i najveći deo infrastrukture. Pri tom je (verovatno iz propagandnih razloga) bombardovano i nemačko poslanstvo. Zločini su se nastavili i sutradan kada su Nemci bombardovali i mitraljirali čak i izbeglice na Smederevskom putu. Da je to bio ratni zločin svedoči i suđenje Aleksanderu fon Leru. Osnova za suđenje bile su Haške konvencije iz 1907. i 1929. godine koje je Nemačka potpisala. Da podsetimo da je on po majci bio pravoslavac, da je odlično govorio više jezika pa i srpski jer je srednju školu pohađao u Pančevu. On je komandovao i sličnim bombardovanjem Varšave. Osuđen je sa svojim saradnicima 1947. godine i streljan od strane jugoslovenskih vlasti.
To, međutim, nije bio jedini međunarodni ratni zločin počinjen tepih-bombardovanjem. Beograd je bio strateški veoma važan čvor za nemačku armadu. Kroz njega su vodili putevi koji su tokom 1944. godine bili presudni za tok rata na ovom prostoru, pa i šire – povlačenje grupe armija ”E” iz Grčke, priprema za odbranu Budimpešte, pregrupisavanje nemačkih snaga sa crnomorsko-rumunskog pravca, itd. Sve to je planerima Saveznika bilo motiv da pokrenu masovno bombardovanje vojnih ciljeva u Beogradu i nekim delovima Srbije. U Beogradu i okolini nalazila su se brojna skladišta, luka, aerodrom, kasarne.
Međutim, umesto da izvrše klasično ratno bombardovanje sa svim rizicima koje ono nosi po napadača, odlučeno je da se obavi neselektivno bombardovanje cele teritorije Beograda. Udarna jedinica bila je 15. američka vazduhoplovna grupa koja je bila bazirana u Fođi, na jugu Italije. Učestvovalo je oko 600 bombardera, a najteže bombardovanje izvršeno je na pravoslavni Uskrs 16. i 17. aprila. Manja bombardovanja bila su kasnije više puta, čak i septembru. Karakteristično je da je ovo bombardovanje da je, pored rušenja već značajno porušenog grada, stradalo neuporedivo više građana nego okupatorskih vojnika, a posebno simptomatično je to što za ovo bombardovanje niko nije seo na optuženičku klupu, niti stigao pred zid kao Aleksander fon Ler. I ovom prilikom se pokazalo da se pobednicima ne sudi, što ćemo videti u daljem tekstu.
Italijanski vojni teoretičar Đulio Due još 1921. godine u svojoj knjizi ”Prevlast u vazduhu” najavio je da će u budućim ratovima biti masovno avionima napadani civilni ciljevi i nije bio jedini crni prorok. Britanski pisac H.G. Vels (H. G. Wells) je u naučnofantastičnom romanu ”Oblik budućnosti” opisao uništenje jednog grada u toku vazdušnog napada. To se ubrzo i dogodilo tokom Španskog građanskog rata. Od 16. do 18. marta 1838. godine izvršeno je prvo tepih-bombardovanje u istoriji a žrtva je bila Barselona. Međutim, pravi simbol stradanja postao je grad Gernika na čiju užasnu sudbinu je skrenuo pažnju svojom čuvenom kompozicijom Pablo Pikaso. To nije sprečilo ”Legiju kondor” da nastavi sa zverstvima. Toj praksi pridružio se i Japan nemilosrdno bombardujući Kinu od 1939. do 1943. godine.
Drugi svetski rat je, pored drugih zverstava, ostao upamćen i po masovnim tepih- bombardovanjima. Na nemačka bombardovanja Londona saveznici su odgovorili ešaloniranim bombardovanjem Nemačke. Danju su to radile američke vazdušne snage koje su imale odgovarajuću lovačku avijaciju dugog doleta, a noću britanske. Najveće žrtve ovakvog načina bombardovanja bili su gradovi Drezden, Hamburg, Tokio, Roterdam i Staljingrad. Bombardovanje Drezdena je bilo tako bezdušno i sadističko da je čak i britanska javnost (koja inače s pravom nije imala nimalo milosti za Nemce) reagovala. Posle rata napisana je knjiga i snimljen odličan film ”Klanica pet” o ovom događaju.
Posle Drugog svetskog rata tepih-bombardovanje ponovo se primenjuje u Vijetnamu. U decembru 1972. godine, s ciljem da postignu što bolju pregovaračku poziciju, SAD su pokrenule najintenzivnije bombardovanje Severnog Vijetnama ikada. Strateški avioni ”B-52” bombardovali su aerale Hanoja i Hajfonga, kao i industrijski region Thainguien. I ova bombardovanja su bila neselektivna. Tada je skovan i sociolekt ”kolateralna šteta” (collateral damadge) kojim je američka vlada pokušala da primiri svoju ogorčenu i frustriranu javnost, koja je sve više saučestvovala u patnjama Vijetnamaca, osećajući ih i na svojoj koži jer je nad Vijetnamom oboreno oko deset hiljada raznih letilica.
Prema izveštaju o bombardovanju Indokine koji je 2000. godine Bil Klinton dostavio Vijetnamu, a na osnovu studija T. Ovena i B. Kirnana, samo na Kambodžu je bačeno oko tri miliona tona bombi, oko pola tone po stanovniku. Kasnije je taj izveštaj korigovan, pa je navedeno da je na Kambodžu bačeno oko pola miliona tona bombi, a ostatak na druga područja. Nisu Amerikanci jedini koji su primenjivali ovaj način bombardovanja posle Drugog svetskog rata. Prema rečima nekadašnjeg ministra odbrane Rusije i učesnika rata u Afganistanu i Čečeniji, generala armije Pavela Gračeva (Грачёв, Павел Сергеевич), RV SSSR je povremeno izvodilo potpuno neuspešne napade na ovaj način. Konfiguracija terena omogućavala je rano otkrivanje dolazećih aviona, a takođe i sprečavalo veće štete jer je brdovit teren lako apsorbovao sve vrste udara. Podsetimo da je najveći zagovornik tog načina dejstva bio niko drugi do Džohar Dudajev (Dudin Musa-khant Dƶoxar), general-major, komandant 326. nuklearne strateške divizije dugog dometa RV SSSR, koji je i sam imao tri borbena leta na ”Tu-22m”.
Kakvi su stvarno bili efekti strateškog bombardovanja (najčešće izvođenog sistemom tepih- bombardovanja) u Drugom svetskom ratu, kada je primenjeno u najvećem obimu? Na početku rata britanska vlada naredila je vazduhoplovstvu da se striktno pridržava Amsterdamskog nacrta međunarodnih pravila koji je zabranjivao napade na civilnu infrastrukturu van zone borbenih dejstva. Međutim, prvog dana posle bombardovanja Roterdama, 15. maja 1940. godine, od toga se odustalo. Već 24. avgusta iste godine izveden je prvi napad na London, a u februaru su Britanci uzvratili tepih-bombardovanjem. Službeno objašnjenje bilo je: ”Usredsrediti napade na moral civilnog stanovništva neprijatelja, a posebno industrijskuh radnika”.
Tokom Drugog sv. rata poginulo je 60.000 Britanaca i 300.000 do 600.000 Nemaca. Amerikanci su, pak, ubili oko pola miliona građana Japana i oko 100.000 japanskih vojnika. Koncept vazdušnog ratovanja najviše je razvio general Viljem Mičel (William ‘Billy’ Mitchell), ”otac USAF” koji je smatrao da teški bombarderi treba da služe za potapanje neprijateljskih brodova. Međutim, kasnije se u SAD pojavila retko spominjana ”bombarderska mafija”, koja je forsirala gradnju teških bombardera radi napada na kopnene ciljeve.
Istina o strateškom bombardovanju koje se najviše služilo tepih-bombardovanjem je znatno prozaičnija, ali i razočaravajuća sa stanovišta efikanosti. Uprkos tome što je ovaj metod bio popularan i među vojnicima i među političarima, on je imao minimalne vojne efekte! Razaranja građanskih struktura bila su do tada neviđena. Na Berlin je bačeno više od pola miliona tona bombi i uništeno je deset puta više površine od one koja je stradala u Londonu. Gotovo polovina od milion i po zgrada Berlina pretrpela je oštećenja i razaranja. Samo je dnevno bombardovanje bilo relativno precizno u smislu da je većina bombi padala negde u blizini mete (železnička čvorišta, kanali, mostovi, tuneli, vijadukti), a da je noću bombardovano neselektivno – celo područje. Kada se završio rat, analitičari su već 1946. godine mogli nepogrešivo da utvrde sledeću činjenicu: nemačka industrijska proizvodnja kapitalno je porasla, uprkos tekućem i neprekidnom bombardovanju! Čak ni onaj najvažniji, psihološki efekat nije postignut jer su žrtve i razaranja izazvale ogorčenje stanovništva. Zabeleženi su masovni primeri linčovanja avijatičara.
Same brojke govore dovoljno. U toku bombardovanja Nemačke poginulo je preko 140.000 dragocenih pilota i drugog letačkog osoblja, a Nemci su oborili 21.000 aviona!
Ni tu nije kraj priče o tepih-bombardovanju. Kako to danas izgleda? Atavizam? Ostaci prošlosti iz doba romantičarskog pristupa avijaciji? Ne. Zahvaljujući neverovatnoj nosivosti, tepih-bombardovanja sada se mogu izvoditi pojedinačnim avionima. Zabeleženi su i dokumentovani slučajevi 1999. godine kada je tepih-bombardovanjem napadnuto više ciljeva u našoj zemlji, gde se posebno izdvaja somborski aerodrom. Rusi su takođe primenjivali ovakvo bombardovanje u Siriji. Naravno, zahvaljujući napretku nišanskih uređaja i geolociranju, sada su ta bombardovanja neupredivo preciznija.
Početkom SVO glasnogovornik RV Ukrajine Jutij Ihnat izjavio je za Bi-Bi-Si da ne veruje u to da će Rusi moći da primenjuju bombarovanje kao u Siriji. Ubrzo je bio demantovan kada je Mariupolj bombarovan nadletanjem ruske avijacije, ali i dejstvom iz ruskog VaP. Mogućnosti primene planirajućih bombi (raniji izraz koji je zamenjen današnjim izrazima klizeće i jedreće bombe) dramatično pomeraju shvatanja o tehnici tepih-bombardovanja.
Da li će ga zameniti masovni rojevi dronova-samoubica? I to smo već videli na ukrajinskom ratištu, tako da ništa više ne treba da nas iznenadi.