Srpski poljski topovi 1903-1916

Slušaj ovaj članak

Početkom 1903. godine u srpskoj vojsci prioritet je dobila nabavka brzometnog artilјerijskog materijala. 

Prvobitnim planom bilo je predviđeno da se remontuju i modernizuju postojeća zastarela oruđa 80 mm sistema De Banž M1885 (De Bange, proizvedena u fabrici Société Anonyme des Anciens Établissements Cail). Tokom 1904. godine Srbija je dobila ponudu francuskog zavoda Sen Šamon (Ateliers de la Cie des Acieries de la marine a St. Chamond) da za sumu od 5 miliona dinara modernizujesporometna polјska oruđa M1885. No, u to vreme je domaći Vojno-tehnički zavod uspeo da De Banžov top prilagodi municiji sa bezdimnim barutom te da adaptira lafete po uzoru na “japanski sistem“ (sistempredsednika japanskog Artilјerijskog komiteta, pukovnika Nariakira Arisaka, 1852-1915), realizovan u Artilјerijskom arsenalu Koišikava, Tokijo – Koishikawa Kōshō, Nippon Teikoku Rikugun Tokyo Hōheikōshō).

Brzometni top 75 mm Šnajder-Krezo M1907. Rekonstrukcija B.  Bogdanović.
Brzometni top 75 mm Šnajder-Krezo M1907. Rekonstrukcija B. Bogdanović.

Modifikovano oruđe nazvano je “ubrzanim topom“. No, opet usled nedostatka sredstava ali i kvalifikovane radne snage, adaptacija na “ubrazani sistem“ odvijala se usporenim tempom. Ministar vojni general Radomir Putnik je 5/18. juna 1907. godine na redovnoj sednici Narodne Skupštine tvrdio da je u kragujevačkom zavodu u toku adaptacija oruđa “po japanskom sistemu“. Pri tome, ispušteno je da se kaže da je od 1904. godine do tog trenutka uspešno adaptirana svega jedna baterija.

U suštini, planirano je da se u svakom artilјerijskom puku, uz postojeća tri, formira i četvrti divizion, opremlјen “ubrzanim“ topovima 80 mm sistema De Banž. No, ubrzo se pokazalo da provizorna rešenja poput adaptacije starih sredstava ne vode modernizaciji armije te da je neophodno nabaviti nove, savremene topove.

Cev topa M1907. Rekonstrukcija B. Bogdanović.
Cev topa M1907. Rekonstrukcija B. Bogdanović.

Pitanje izbora modernog artilјerijskog materijala pokrenuto je 1906. godine. U odnosu na ostale države, Srbija je, usled hronične finansijske krize i specifičnog geostrateškog i geopolitičkog položaja, znantno kasnila u modernizaciji artilјerije. U prilog ovome ide i činjenica da je opredelјenje za savremena oruđa dovelo do spolјnopolitičkog, tzv. “topovskog pitanja“ sa svim ekonomskim i političkim implikacijama koje su proizašle iz njega. 

Pregovori o nabavci novih brzometnih topova započeti su još 1903. godine, sa austrougarskim koncernom “Škoda“ (Skodawerke Actiengesellschaft in Pilsen). Tada su naručena četiri eksperimentalna topa, koja su predata u naoružanje  3. baterije Dunavskog artilјerijskog puka. Majski prevrat u prvom trenutku se nije odrazio na proces ispitivanja; baterija je probna gađanja izvela od 20. januara/2. februara do 23. januara/5. februara 1904. godine. No, nova dinastija, oslonjena na vladu Nikole Pašića, radikalno je izmenila spolјnu politiku, što je uticalo i na promenu ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Pašić  je bio odlučan u nameri da se izbegne nabavka ratnog materijala kod potencijalnog protivnika, što bi vojsku dovelo u specifičnu zavisnost ne samo u logističkom smislu. U duhu takve politike, preferirajući nabavku materijala prvenstveno u Francuskoj, raspisan je novi tender za nabavku topova.

Brzometni top 75 mm sistema Šnajder-Krezo M1907-A. Rekonstrukcija B. Bogdanović.
Brzometni top 75 mm sistema Šnajder-Krezo M1907-A. Rekonstrukcija B. Bogdanović.

Istovremeno, 23. februara/8. marta 1905. godine u Ženevi je potpisan preliminarni ugovor sa francuskom filijalom “Otomanske Imperijalne Banke“ (Bank-ı Osmanî-i Şahane). Kako je kreditor bio neposredno povezan sa isporučiocem oružja, izbor novog artilјerijskog materijala nikako nije mogao biti nepristrastan.

Natpisi na cevima polјskih topova M1907 i M1907-A. Rekonstrukcija B. Bogdanović.
Natpisi na cevima polјskih topova M1907 i M1907-A. Rekonstrukcija B. Bogdanović.

Na tender za isporuku 50 do 60 baterija prijavilo se četiri kandidata, a ponude su otvorene 6. marta/8. aprila 1905. godine. Za jednu polјsku bateriju “Škoda“ je tražila 380.000, a nemački „Krup“ – 385.000 franaka. Istovremeno, Akcionarsko društvo Šnajder-Krezo (Schneider et Cie, Ateliers d’artillerie du Creusot) je za polјsku bateriju PD2 (canon de campagne à tir rapide de 75 mm type PD2) ili PR1 (canon de campagne à tir rapide de 75 mm type PR1) tražilo 385.000, a za brdsku bateriju MD2 (canon de montagne 70 mm type MD2, M1904) – 254.000 francuskih franaka. Rok isporuke bio je 18 meseci, pri čemu bi prva oruđa bila dostavlјena u Beograd 8 meseci nakon potpisivanja ugovora. Francuski Sen Šamon je za polјsku, PR1, i brdsku bateriju MD2 dao istu cenu – po 254.000 franaka, no pod uslovom da se rok isporuke produži na 24 meseca. 

Od 12 članova komisije Artilјerijskog komiteta, osam je dalo prednost sistemu PD2 Šnajder-Krezo, tri – „Škodi“, a jedan se uzdržao od glasanja. Ovakav rezultat je izazvao konflikt između francuskih firmi i spor je rešila vlada u Parizu, dajući prednost Šnajderu.

Štitova polјskih tipova M1907 (levo) i M1907-A (desno). Rekonstrukcija B. Bogdanović.
Štitova polјskih tipova M1907 (levo) i M1907-A (desno). Rekonstrukcija B. Bogdanović.

Preliminarni ugovor sa Šnajderom potpisan je 25. oktobra/7. novembra, a 30. oktobra/12. novembra 1906. – i novi kreditni ugovor sa britansko-francuskim konzorcijumom – Otomanskom Imperijalnom Bankom. Ugovorom je bila predviđena kupovina 45 polјskih i 9 brdskih baterija, ali je narudžbina proširena na još dve baterije za potrebe Konjičke divizije (nazvani “konjičkim topovima“ iako se radilo o standardnim polјskim oruđima M1907).  Tako je ukupno nabavlјeno 47 baterija (188 oruđa) polјskih topova 75 mm (canon de campagne à tir rapide de 75 mm type PD6 systeme Schneider-Creusot) sa 16 rezervnih cevi i 6 lafeta,  kao i 9 baterija (36 oruđa) brdskih topova 70 mm (canon de montagne 70 mm type M.D 2 systeme Schneider-Creusot) sa 5 rezervnih cevi i 3 lafeta. U Srbiji je polјsko oruđe oficijelno nosilo naziv “75 mm polјski top Mod.1907 god.“, a brdsko – “70 mm brdski top Mod. 1907 god.“

Tokom 1909. godine raspisan je zajam u visini od 150 miliona dinara, prvenstveno namenjen za dopunsku nabavku 40 baterija brzometnih polјskih topova 75 mm, 8 baterija polјskih haubica 120 mm, dve baterije polјskih haubica 150 mm, te za modernizaciju 192 sporometna topa 80 mm sistema De Banž M1885. No, kako se to već pokazalo, adaptacija po “japanskom sistemu“ u Vojno-tehničkom zavodu nije ispunila očekivanja, pa se od za to predviđenog dela kredita odustalo. Francuski Šnajder je 10 haubica ponudio za 4.385.000 dinara, a nemački Erhardt (Rheinmetall-Werk, Metallwerk Ehrhardt & Heye AG, Düsseldorf, sistem Heinrich Ehrhardt, 1840-1928) – za 3.157.120 dinara (cena za 28% niža od Šnajderove). Opet iz spolјnopolitičkih razloga, u februaru 1910. godine ugovor je potpisan sa Šnajderom. Konkretno, naručeno je 40 baterija brzometnih topova 75 mm (ukupno 160 oruđa canon de campagne à tir rapide de 75 mm type PD6bis systeme Schneider-Canet). Pri tome, 60 cevi za topove bilo je proizvedeno u zavodu u Krezou (Exécuté dans les ateliers du Creusot) a 100 – u fabrici u Sen Šamonu. (Exécuté dans les ateliers de la Cie des Aciéries de la marine á St Chamond). Kako su novonabavlјena oruđa imala savremenije nišanske sprave i neznatne izmene u konstrukciji, u zemlјi su ponela naziv “75 mm polјski top M.1907.A“.

Zavod Sent Šamon (Exécuté dans les ateliers de la Cie des Aciéries de la marine á St    Chamond).
Zavod Sent Šamon (Exécuté dans les ateliers de la Cie des Aciéries de la marine á St Chamond).

 Iste, 1910. godine, nabavlјeno je i 8 baterija najmodednijih brzometnih polјskih haubica kalibra 120 mm sistema Šnajder-Kane M1910 (ukupno 32 oruđa Obusier de campagne à tir rapide de 120mm systeme Schneider-Canet type O.C. 120 N° 2) i 2 baterije brzometnih polјskih haubica 150 mm Šnajder-Kane M1910 (8 oruđa Obusier de campagne à tir rapide de 150 mm, type O.C. 150).

Akcionarsko društvo Šnajder-Krezo (Schneider et Cie, Ateliers d’artillerie                du Creusot).
Akcionarsko društvo Šnajder-Krezo (Schneider et Cie, Ateliers d’artillerie du Creusot).

Prvi “Propis za bojadisanje sviju artilјerijskih vozova po predlogu artilјerijskog komiteta“ (kola, topova, lafeta, prednjaka, kara) A.№ 1430, stupio je na snagu 6/18. maja 1880. godine. Propisom je bilo predviđeno da se svaki element pokriva “surom bojom“ koja se dobijala mešavinom 9,2% bele mineralne boje na bazi olova (“olovnog belila“) iz Kremsa-na-Dunavu (Kremser weiss); 9,2% bele mineralne boje na bazi olova iz Hamburga (Hamburger weiss); 29,6% oker-žute boje (Ocker gelb); 1,1% crne boje dobijene iz borove čađi (Kienruss); 46,2% laka (“firnajsa’, Firnis) i 4,7% terpentina (Terpentin).Na prednjacima, karama i desnoj stranki lafeta i kola, masnom crnom bojom su nanošeni broj puka (rimskim brojem), te broj baterije i samog topa (arapskim ciframa).

Priprema za dejstvo polјskog topa 75 mm M1907
Priprema za dejstvo polјskog topa 75 mm M1907

Nakon prispeća topova M1907, primećeno je da su neke cevi “brunirane“ (hemijski zaštićene u tamno-plavom tonu) a neke prekrivene “golubijom bojom“ (plavkasto-siva, gris de fer bleuté). No, tokom manipulacije brunir je ubrzo počeo da se haba i na cevima je izbijala korozija. Radi ujednačavanja i bolјe zaštite, 4/17. novembra 1910. godine je ministar vojni pukovnik Ilija Gojković (1854-1917) izdao “Uput za bojenje topovskih cevi Mod. 1907“ A/T.Br. 13.074, prema kome je sve cevi trebalo zaštiti “golubijom bojom“. No, nakon prispeća oruđa M1907.A, upravnik Vojno-tehničkog zavoda je 20. decembra 1911/2. januara 1912. godine, dopisom br. 12.488, predložio da se “u celјi jednoobraznosti bojenja celokupnog artilјerijskog materijala… u buduće (isti) boji sivom bojom one nijanse i sastava, koja je upotreblјena za bojadisanje najnovijeg materijala Mod.907.A“. Ministar vojni Stepa Stepanović je 16/29. januara 1912. prihvatio predlog i Naredbom A/TBr. 15.299/911 naložio da se postupi po istom. Izgleda da ova odluka nije sprovedena u delo jer je mesec dana pred početak Velikog rata, 18. juna/1. jula 1914, ministar vojni Dušan Stefanović, Naređenjem A/T№. 9799 naložio da se sav materijal do kraja tekuće godine prekrije sivom bojom.

Priprema za dejstvo polјskog topa 75 mm M1907.
Priprema za dejstvo polјskog topa 75 mm M1907.

Do početka Prvog balkanskog rata (25. septembra/8. oktobra 1912) iz Francuske je bilo isporučeno 15 polјskih baterija (60 brzometnih topova 75 mm M1907A). Nakon početka borbenih dejstava, u solunsku luku je iskrcano još 13 baterija (52 oruđa M1907A), koje je trebalo železnicom prebaciti u Srbiju. Turci su objavu rata iskoristili kao opravdanje da zaplene deo ovog materijala; konkretno, tri baterije su odmah uveli u naoružanje svoje armije i rasporedili ih duž utvrđene linije kod Čataldže (Çatalca). Kada su Grci 27. oktobra/9. novembra 1912. zauzeli Solun, na dokovima su zatekli 40 srpskih topova M1907A. Na molbu Beograda, Grčka je železnicom Srbiji isporučila ovih 10 baterija. Da bi se nadoknadio gubitak 3 baterije, u kragujevačkom Vojno-tehničkom zavodu je od rezervnih delova, kuplјenih još 1906. godine, uspešno skloplјeno 12 topova M1907A. Ostali polјski topovi i haubice iz Francuske su dostavlјeni decembra 1912. godine. 

Polјska baterija 75 mm M1907-A koja je u novembru 1912. dostavlјena iz Soluna. Foto S. Černov, AS
Polјska baterija 75 mm M1907-A koja je u novembru 1912. dostavlјena iz Soluna. Foto S. Černov, AS

Osim savremenih oruđa nabavlјenih u periodu od 1906. do 1912, srpska vojska je koristila i topove starijih modela. Glavni nedostatak ovih sistema ogledao se u odsustvu hidraulične kočnice i pneumatskog (vazdušnog) povratnika, upotrebe dvodelne municije i palјenja pomoću frikcionih ili perkusionih cevčica. Bez ozira na to, ovi topovi su se pokazali dragocenim nakon početka Prvog svetskog rata. 

Polјska baterija 75 mm M1907 na maršu. Foto S. Černov, AS
Polјska baterija 75 mm M1907 na maršu. Foto S. Černov, AS

Stari, sporometni polјski topovi 80 mm De Banž M1885 odigrali su značajnu ulogu u vidu pozicionih oruđa III poziva. Uglavnom su upravo ove baterije bile raspoređene duž obala Drine, Save i Dunava (duž granica sa Austro-Ugarskom) a dale su herojski otpor tokom odbrane Beograda 1914-1915. godine. U naoružanju nekih jedinica nalazili su se i turski i bugarski polјski i brdski topovi sistema Krup (oko 144 topova), zaplenjenih tokom Balkanskih ratova 1912-1913. godine.

M1907 zaplenjen u Mitrovici
M1907 zaplenjen u Mitrovici

Svaka od pet pešadijskih divizija I poziva imala je 1914 godine u svom sastavu po jedan polјski artilјerijski puk od po tri diviziona koje je činilo po 9 baterija sa po 4 oruđa, dok je u strukturu Konjičke divizije bio uklјučen jedan artilјerijski divizion sa dve baterije od po 4 oruđa.

Brzomenti brdski top 65 mm Šnajder-Dukre M1906. Rekonstrukcija B. Bogdanović.
Brzomenti brdski top 65 mm Šnajder-Dukre M1906. Rekonstrukcija B. Bogdanović.

Pet pešadijskih divizija II poziva raspolagala je sa po jednim, eventualno sa dva diviziona sa po tri baterije od po 4 oruđa. Van sastava divizija nalazio se Brdski artilјerijski puk sa 9 baterija po 4 oruđa (ukupno 36 brdskih topova).

U suštini, vojska je raspolagala sa: 

Natpis na topu Šnajder-Dukre M1906. Rekonstrukcija B Bogdanović.
Natpis na topu Šnajder-Dukre M1906. Rekonstrukcija B Bogdanović.
  • 248-272 brzometnih polјskih (računajući tu i ztv. “konjičke“) topova (L/31,4) sistema Šnajder-Krezo 75 mm M1907 i M1907A;
  • 24 brzometnih topova L/30 sistema Krup 75 mm M1904 (7,5/30 sm Krupp seri ateşli sahra topu, 7,5cm L/30 FK, 7,5 cm Feldkanone M. 03), zaplenjenih od Turaka 1912;
  • 36 brzometnih brdskih topova L/17,14 Šnajder-Krezo 70 mm M1907;
  • 8 brzometnih brdskih topova L/14 sistema Krup 75 mm M1904 (7,5/14 sm. Krupp seri ateşli dağ topu, 7,5cm L/14 GbK, 7.5cm Gebirgskanone L/14 Krupp M 05), zaplenjenih od Turaka 1912;
  • 32 brzometnih haubica Šnajder-Kane 120 mm M1910 sa cevima dužine 13 kalibara (8 baterija);
  • 8 brzometnih haubica L/12 Šnajder-Kane 150 mm M1910 (2 baterije); 
  • 264 sporometnih polјskih topova L/28,8 De Banž 80 mm M1885 (66 baterija), od toga 180 “ubrzanih“ topova po “japanskom sistemu“ (45 baterija); 
  • 30 sporometnih  brdskih topova L/15 De Banž 80 mm M188 (5 baterija);
  • 22 sporometne haubice  L/12 Šnajder-Kane 120 mm M1897; 
  • 6 sporometnih merzera L/8 Šnajder-Kane 150 mm M1897 i,
  • 16 (15) sporometnih dugačkih topova L/26 Šnajder-Kane 120 mm M1897.

Osim toga, odbrana Beograda je raspolagala sa tri francuska brodska topa 138 mm M1893 (Canon de 138 mm Modèle 1893), skinutih sa drednota “Henri IV“, osam britanskih brzometnih topova 119 mm (4.7″/40 QF Mark IV), dva ruska brodsko-obalna topa 152,4 mm M1877/94 i dva 75/50-mm brzometna topa Kane M1892; u sistem odbrane prestonice bila su uklјučena i dva prenosna kupolna oruđa 57 mm Gruzon L/25.6 M1887 sa konjskom vučom (Fahrpanzer), koja je 23. jula 1913. godine združeni odred Timočke vojske sa pukovnikom Đorđem Đorđevićem na čelu zaplenio od Bugara u Belogradčiku.

Nešto kasnije, u naoružanje su bili uvedeni i trofejni austrougarski brzometni topovi 80 mm M1905/08 (8-cm Feldkanone M. 5/8). Osim topova koje je zaplenila srpska vojska, naime, do 15/28. januara 1915 godine i iz Rusije je u vidu pomoći dobijeno 18 austrijskih polјskih oruđa 80 mm M1905/08 sa 4000 granata.

Brzomenti brdski top 65 mm Šnajder-Dukre M1906. Vojni muzej Beograd.
Brzomenti brdski top 65 mm Šnajder-Dukre M1906. Vojni muzej Beograd.

Uz saglasnost Grčke, Francuzi su krajem 1914. godine Srbiji privremeno ustupili dve baterije (8 brzometnih topova L/16,7 75 mm Šnajder-Dangliz M1906, Canon de montagne á tir rapide de 75mm systeme Schneider-Danglis M.P.D. 5), koje su u Marsejskoj luci čekale transport za Solun. 

Tokom odstupanja kroz Crnu Goru i Albaniju, u zimu 1915-1916. godine, srpska vojska je bila prinuđena da uništi skoro kompetno teško naoružanje. Na albansku obalu preneseno je samo 24 brdska topa 80 mm sistema De Banž, dve trofejne austrougarske brdske haubice 100 mm sistema Škoda (10 cm Gebirgshaubitze M.8), šest brzometnih topova kalibra 75 mm sistema Šnajder-Dangliz, devet brdskih brzometnih topova 70 mm Šnajder M1907 i 41  polјsko brzometno oruđe 75 mm sistema Šnajder M1907 i M1907.A. 

Ostavite Vaš Komentar: