Od Kijevske Rusije do ”Desnog sektora” – koreni i geneza mržnje
Jedan od zvanično proklamovanih ciljeva SVO u Ukrajini jeste denafikacija. Pri tom se veoma često polazi od termina ”ukrajinski nacionalizam”. Termin nacionalizam u opštem smislu reči podrazumeva privreženost svojoj naciji. Decenijama je kod nas stvarana kolektivna svest o nacionalizmu kao negativnoj pojavi poistovećujući ga sa šovinizmom. Tačno je i to da on ima i svoje ekstremne oblike od kojih je najozloglašeniji nacizam. Stoga nije lako u svakodnevnom govori razdvojiti gde prestaje (ukrajinski) klasični nacionalizam, a počinje radikalni, pa i nacistički pojavni oblik. I to je jedna od nesuglasica koju želimo ovim tekstom da razjasnimo, analizirajući osnovnu temu iz naslova.
Ukrajinskom dramom bavimo se aktivno na našem portalu, kao i mnogi drugi. Međutim, ovde ste mogli možete da pročitate tekstove koji u bližoj i daljoj istoriji traže, pronalaze i nude odgovore na današnja pitanja. Zaista, kako je Ukrajina od nacionalizma, preko šovinizma, stigla i do izliva nacizma i mržnje i to baš prema svojim osnivačima – Rusiji? Nije Rusija jedini predmet ukrajinskog šovinizma, o tome je već pisao gospodin Goran Igić. Mi ćemo se u ovom tekstu baviti upravo unutrašnjom društvenom transformacijom svesti Ukrajinaca. Da li je u pitanju klasično frojdovsko ”oceubistvo” Ukrajinaca u odnosu na Ruse? Možda ima i toga, ali bi odgovor na to pitanje bolje dali poznavaoci kolektivno-psiholoških teorija Hegela i Dirkema koji su tvrdili da društvo nije prost zbir činilaca već da ima svoje karakteristike i zakonitosti. Naši odgovori i tumačenja zasnivaju se na objektivnim, dokazanim činjenicama, a psihološki elemenati – kolektivno pamćenje i integritet koji jedan nacion sa sobom (treba) da nosi ugrađeni su u njih. Podsetimo ukratko na ono o čemu smo već pisali, kako bismo olakšali praćenje teksta koji se bavi veoma zamršenim odnosima.
Tradicionalno istorijsko i srednjevekovno ime Ukrajina (kraj, temelj, prostranstvo, krajina) jeste Divlje polje. Taj prostor Osmanlije su zvale Jedisan, a Rusi Novorusija. Prvi put se to ime pojavljuje u Kijevskom letopisu 1187. godine. Od desetog veka na toj teritoriji postoji Kijevska Rusija, kojom su do sedamnaestog veka gospodarili Mongoli, Litvanci i Poljaci. Posle uspešne pobune kozaka Bogdana Hmeljnickog ona ulazi 1654. godine u sastav Ruske carevine. Definitivno, od šesnaestog veka ovaj prostor je poznat kao Ukrajina, a stanovnici kao Ukrajinci. To ime su periodično ruske i poljske vlasti čak i u devetnaestom veku zabranjivale, kao predznak mogućeg otcepljenja i zahteva za autonomijom. Ukrajinska nacija stvarala se neraskidivo s ruskom, a ruski nacion je lingvistički i suštinski Ukrajinu doživljavao kao deo na obodu Imerije. Do Oktobarske revolucije ruski narod delio se na tri grupacije: Velikoruse (današnje Ruse), Maloruse (današnje Ukrajince) i Beloruse. Tek SSSR usvaja termin Ukrajinac, a ta nacija dobija ravnopravni status. Počinje i kodifikacija ukrajinskog jezika. Eto, to je u najkraćem, geneza ukrajinstva.
Očigledno da mržnja prema Rusima nije nastala preko noći, niti je sadašnje ukrajinsko rukovodstvo patentiralo tu pojavu. Moglo je, da je htelo, da poradi na tome da se odnosi najpre ublaže, a zatim i poprave, na dobrobit oba naroda. Rusi su prihvatili Ukrajince kao svoju samostalnu braću, ali ne zaboravljaju ko su, kako su nastali, i šta su sve od Rusije dobili. Za to vreme, Ukrajina se od kolektivnog pamćenja na ruski identitet branila animozitetom, pa i mržnjom, ukidajući koliko je brže mogla, sve oznake i tragove ruskog u sebi.
Ko je preobratio Ukrajince i okrenuo ih protiv svojih osnivača i braće?
Pisali smo o ”trijadi zla” (”Ajdar”, ”Azov” i Desni sektor”). Oni se zaklinju u Petljuru i Banderu. Danas mnogi razmahuju njihovim imenima, a pri tom se ređe spominje da su i oni u nekome imali uzor. Današnji ukrajinski ultranacionalisti i nacisti ukrajinsko hiljadugodišnje postojanje podredili su pokretu koji je mlađi od jednog veka. Isto tako, ne uviđaju da je taj nacionalizam (u kom god obliku bio) više koristio drugima nego njima samim. Kakvu štetu svojom kulminacijom on nanosi Ukrajini vidimo ovih meseci i godina.
Nacionalizam – panslovenska veza?
Dolazimo do imena Nikolaja Ivanoviča Kostomarova (Никола́й Ива́нович Костома́ров, rođen 4.(16) maja 1817 u Jurasovki, Voronješka gubernija, preminuo 7.(19) aprila 1885. u Sankt Peterburgu). On je autor ideje o slobodoljubivom ukrajinskom narodu kao delu ruskog etnosa. Ko je bio taj čovek? Reč je o ruskom istoričaru, etnografu, publicisti, piscu, dramaturgu, pedagogu i javnom radniku. Bio je pesnik i popularizator ukrajinskog folklora. Dopisni član Carske sanktpeterbuške Akademije nauka, izvršni državni savetnik. Ova titula, prema Tabeli o rangovima ruskog carstva koja je važila od 1724. do 1917. godine, predstavljala je građanski čin četvrte klase. Odgovarao je činovima general-majora u vojsci, odnosno kontraadmirala u mornarici, a od 1809. godine i dvorskom činu komornika (”kućnog prijatelja”), s pravom da mu se obraćaju sa ”Vaša Ekselencijo”. Očigledno je Kostomarov bio cenjeno i poznato ime svoga vremena u Rusiji. On je i autor višetomnog dela ”Ruska istorija u biografijama njenih najvećih ličnosti”. Neumorni istraživač socijalno-političke i ekonomske istorije carske Rusije. I, što je najvažnije za ovu temu – jedan od saradnika tajnog bratstva ”Ćirila i Metodija”.
Tajno bratstvo ”Ćirilo i Metodije” pojavilo se u Kijevu januara 1846. godine, samo dve godine pre burne 1848. godine. Smatra se polazištem u istoriji ukrajinskog nacionalizma, a stvoreno je na inicijativu tada mladog Nikolaja Kostomarova (29 godina). Njihov san bila je federacija slobodnih slovenskih republika u kojoj bi ukrajinski narod imao posebnu ulogu. Smatrali su da su Ukrajinci, za razliku od drugih naroda Ruske imperije, sačuvali mnogo više ljubavi prema slobodi i demokratiji. Međutim, sebe su istovremeno smatrali jednim od delova zajedničkog ruskog etnosa. Ovaj detalj naglašavamo upravo zbog ljudi i događaja koji će na njega reagovati. Panslovenska maštanja mladih entuzijasta bila su brzo urušena jer ih je jedan student denucirao, pa su svi već na proleće 1847. godine pohapšeni i osuđeni zbog antidržavne aktivnosti. Izgnanstvo je Kostomarovu ukazalo na razmere rasklola između ideala i njihove delotvornosti, ali nije uništilo u njemu idealizam, energiju pa ni sposobnost da radi i da se usavršava.
U to vreme (mnogo žešće i otvorenije) ideju o razlici između ruskog ukrajinskog naroda zastupali su članovi organizacija koje su nastale u isto vreme u Galiciji, delu Ukrajine koji je tada pripadao Austrougarskoj. Austrougari su zdušno podržavali njihovu ideju da galicijski Rusi uopšte i nisu Rusi koji čine većinu Ruske imperije. Smatrali su da su ti Rusi jedinstven deo naroda tadašnje Malorusije i zato i oni treba da teže stvaranju sopstvene države na ”iskonskim teritorijama”. Poznavaocima istorije jasno je zašto je ova ideja odgovarala Austrougarima. Na taj način suprostavljali su se mnogo agresivnijem i opasnijem poljskom nacionalizmu! I na ovom primeru jasno se može videti kako je lako manipulisati nacionalizmom i pretvoriti ga u nešto mnogo radikalnije. Reklo bi se da su ideje bratstva tumačene onako kako je to kome odgovaralo, pa se dogodilo da izvorna ideja oko koje su se okupili, postane nukleus nadolazećeg šovinizma kao ratobornog nacionalizma.
Šta o Kostomarovu kaže ruska istoriografija?
Njegova reputacija bila je i za života i posthumno više puta žestoko napadana, ali i branjena. Neki ga smatraju istoriografskom gromadom. Zamerali su mu površnost u korišćenju izvora, jednostranost i pristrasnost; u tome ima istine. Neki istoričari to pravdaju njegovom gotovo renesansnom zainteresovanošću za mnoge oblasti i njegove navike da se oslanja na svoje bogato pamćenje. Kod svakog naučnika neizbežne su i greške, propusti. Kao istoričar i veliki simpatizer ukrajinskog naroda, često je reagovao literarno i impulsivno. Sadašnja istoriografija to tumači odsustvom istorijske distance koju on nije ni mogao imati jer je bio neposredni učesnik i svedok događaja.
Grudva je počela da se kotrlja i uvećava…
Ideje ”ukrajinizma” kao nacionalne ideologije koju je Kostomarov izneo idealistički nedovoljno jasno i tako ostavio veliki prostor da se njome manipuliše, postale su povod za različita tumačenja i seme razdora. Brzo je uspostavljena podela ukrajinskih nacionalista na ”Ukrajince” i ”Maloruse”. Ovi drugi su sebe smatrali jednim od delova jedistvene ruske zajednice i svoju budućnost su videli isključivo u Rusiji. Ovi prvi, ”Ukrajinci”, sve više i aktivnije su poricali tu vezu i insistirali su da se treba odvojiti od Rusije i stvoriti svoju državu. Ovu ideju prvi put je pragmatično i precizno proglasilo ”Tarasovo bratstvo” (”Братство тарасовцев”) nastalo 1891. godine u Harkovu. Proces radikalizacije nacionalizma kreće već 1902. godine kada je nastala Ukrajinska narodna partija čiji je jedan od vođa bio Nikolaj Mihnovski (Николай Михновский) koji je u Kijevu studirao pravo. On je već dve godine kasnije širom tadašnje Malorusije počeo da organizuje terorističke napade, između ostalog i miniranje spomenika Aleksandru Puškinu. Ta godina (1904) bila je povod za proslavu 250. godišnjice ujedinjenja Ukrajine s Rusijom (1654. godine), ali i za demonstriranje otpora ovakve vrste.
Između dva svetska rada ukrajinski nacionalizam dalje buja i značajno klizi (reklo bi se nezaustavljivo) udesno. Neuspeli pokušaj stvaranja Ukrajinske Narodne Republike (trajala samo tri godine) sa Petrljurom i opšti polet nacionalizma u Evropi, u Galiciji pokreću ultranacionalistički pokret na čijem čelu je bila Organizacija ukrajinskih nacionalista (OUN – Организация украинских националистов). Osnova njenog delovanja bio je terorizam uperen protiv Poljske i SSSR jer su njih smatrali neprijateljima i smetnjom da naprave svoju državu ”u istorijskim granicama”. Glavna teza koju je ranije formulisao Mihnovski, pravi začetnik ukrajinskog šovinizma bila je: ”Svi ljudi su nam braća, ali Rusi, Poljaci, Mađari, Rumuni i Jevreji su neprijatelji našeg naroda koji nad nama vladaju i pljačkaju nas”.
Temelji su postavljeni. Iz Galicije su krenuli nezaustavljivi talasi otpora najpre prema Ukrajinskoj SSR koju su smatrali kvazi-državom koju treba očistiti da bi se stvorila ”Velika Ukrajina”, a onda i prema samom SSSR. Kulminacija zverstava i mržnje dogodila se za vreme Drugog svetskog rata. Ukrajinski ”nacionalisti” videli su sebe u savezu s Trećim Rajhom, pa su u istrebljivanju Jevreja učestvovali sa zloglasnim pripadnicima ajnzac komando (Einsatzgruppen – shutzstaffel SS, paravojne formacije za masovne egzekucije). Tada je i nastao slogan ”Slava Ukrajini! Slava junacima” (Слава Україні!! Героям слава!). Međutim, nemačka doktrina nije videla sebe u takvim planovima razvoja istočnih zemalja, pa su nacionalisti postepeno prešli u oružanu konfrontaciju s Nemcima, stvorivši Ukrajinsku ustaničku armiju (UPA – Украинская повстанческая армия). Ona se borila protiv svih, primenjujući taktiku masovnog terora. I Sovjetskom Savezu je posle završetka Drugog svetskog rata trebalo više od decenije da uvede red u Ukrajinu, no – kako smo se uverili – to je bio prividan red. Pogledajmo koje su to ličnosti koje su tome najviše doprinele.
Petljura
Simon Vasiljovič Petrljura (ukr. Симон Васильович Петлюра). Rođen je u Poltavi 10. maja 1879. godine. Bio je talentovan publicista, pisac, novinar i nacionalni vođa koji se od 1918. do 1920. godine nalazio na čelu Ukrajinske države, u burno vreme Poljsko-sovjetskog rata. On je krenuo u borbu za nezavisnost Ukrajine u jednom od najtežih istorijskih trenutaka: raspala su se dva carstva u čijim su se granicama nalazili delovi Ukrajine, Austrougarska i Rusija, i on u tome vidi svoju priliku. Međutim, na tek formiranu državu napada Poljska. Prinuđen je da brani svoje tekovine od Sovjeta ujedinujući se s protivničkom Poljskom(!) da bi na kraju Ukrajina, posle Riškog mira, ušla u sastav SSSR kao Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika. Za to kratko vreme nezavisnosti, Petljura je stigao da organizuje oko hiljadu pogroma ukrajinskih Jevreja, ali nije bio dorastao da spreči propast Ukrajinske Narodne Republike. U Parizu ga je 25. maja 1926. godine stigla osveta kada ga je ubio jevrejski anarhista ukrajinskog porekla Šolem Švarcbard (Sholem Schwartzbard), časovničar, bivši pripadnik francuske Legije stranaca. Francuska porota je oslobodila atentatora koji je otvoreno priznao da je u znak osvete ubio Petljuru, mada se sud nije bavio dokazivanjem Petljurinih zlodela. To nije u potpunosti uspela ni istorijska nauka koja je utvrdila da je pobijeno između trideset i šezdeset hiljada ukrajinskih Jevreja.
Bandera
Stepan Andrijovič Bandera (Степан Андрійович Бандера) rođen je u Galiciji, u žarištu ukrajinskog ultranacionalizma i nacizma, prvog dana Nove, 1909. godine. Predvodio je Organizaciju ukrajinskih nacionalista u borbi protiv SSSR. Netipična politička ličnost, retka u istoriji politike, spremna da proda dušu đavolu, da sarađuje s bilo kim zaboravljajući političke principe i postulate, samo ako je taj neko protiv Rusa. Zato se u njegovoj političkoj biografiji beleži saradnja s Engleskom, ali i s nacistima Adolfa Hitlera. Njegovi prvi koraci bili su veoma ambiciozni. Godine 1928. postaje član Ukrajinske vojne organizacije ( Української Військової Організації –УВО) da bi posle toga prešao u OUN ( Організація Українських Націоналістів). Organizacija je delovala, kako smo već naveli, protiv Poljske, od trenutka kada je njoj ustupljena istočna Galicija. Učestvovao je u ubistvu ministra unutrašnjih poslova Poljske pa je sa jedanaest saučesnika osuđen na smrt. Kazna mu je zamenjena doživotnom robijom. Zatvora ga spasava okupacija Poljske 1939. godine. Hruščov je smatrao da je nepažnjom pušten iz zatvora. Međutim, Sovjeti su tada uspeli da zavade vrh OUN pa su nastale dve frakcije: jednu je predvodio pukovnik Andrej Meljnik koji nije imao mnogo pristalica u Ukrajini, ali je imao širom sveta razgranatu špijunsku mrežu. Bandera je delovao u Ukrajini, posebno motivišući mlade ljude pravilno shvatajući da je njih najlakše pridobiti. U proleće, pred napad na SSSR, dobija od nemačkih bezbednosnih strukura dva i po miliona rajshmaraka da bi formirao bataljone ” Нахтігаль” i ”Roland”, radi pripremnih subverzivno-terorističkih aktivnosti na teritoriji SSSR. Banderu su podržavali i Gestapo i Abver.
Nemačka 30. juna 1941. godine ulazi u Ukrajinu, pa Banderina frakcija proglašava Nezavisnu ukrajinsku državu (”Akt obnove ukrajinske državnosti”). I ovaj čin pratili su pogromi, a OUN-B zaklela se da će ”blisko sarađivati sa nacional-socijalističkom velikom Nemačkom, pod vođstvom svog vođe Adolfa Hitlera koji formira novi poredak u Evropi i svetu i koji je pomogao ukrajinskom narodu da se oslobodi moskovske okupacije”. Crno na belo. Banderovci su se nadali da će Hitler priznati nezavisnu fašističku Ukrajinu kao saveznika. To se nije dogodilo, pa su se odnosi toliko zaoštrili da je moćni gospodar u dokumentu od 25. novembra 1941. godine (posle nepunih pet meseci ”sloge”) procenio da Banderin pokret priprema pobunu. Nemci su pohapsili vođe novoformirane ukrajinske nacionalne vlade i prebacili ih u Berlin. UPA je u međuvremenu napadala Poljake, a Poljaci, saradnici nemačke kvislinške policije i pripadnici Armije Krajove (odvojeno), napadali su ukrajinska naselja. Nemci su spokojno gledali međusobne slovenske pogrome i masakre, pri čemu su veliki broj Ukrajinaca poslali u koncentracione logore i na prinudni rad. Međutim, stvari se dodatno komplikuju pojavom pravih antifašista, ukrajinskih (sovjetskih) partizana. Borbe između UPA i partizana, a kasnije i Crvene Armije (kasnije – Sovjetske Armije) potrajale su gotovo deset godina posle završetka Drugog svetskog rata (!).
Šta se dogodilo s Banderom? Najpre je 1942. godine prebačen u kasarnu Zelenbau koja je bila u sklopu logora Saksenhauzen. Bandera ostaje veran svom cilju i u aprilu 1944. godine sa svojim zamenikom Jaroslavom Stetskom obraća se predstavniku Glavne uprave bezbednosti Rajha (Reichssicherheitshauptam) na čijem čelu je tada bio Ernest Kaltenbruner (Ernst Kaltenbrunner) koji je posle rata obešen kao ratni zločinac. Tražili su šansu da se bore protiv Crvene armije. Nemci, kojima je u to vreme uveliko gorelo pod nogama, puštaju Banderu u Ukrajinu, gde se borio i protiv nacista i protiv komunista.
No, ni tu se ne završava njegova borba. Po završetku rata Bandera se vraća predratnim vezama i njegovu frakciju oživljava 1946. godine niko drugi do Mi-6 (Military Intelligence, Section 6), engleska vojna obaveštajna služba. Jedna njegova frakcija na čelu sa Mikolom Lebedom bila je povezana s CIA, čemu ćemo kasnije posvetiti nekoliko redova. Vuk dlaku menja, ali ćud nikada. Istraga protiv Bandere ukazivala je na to da je on nastavio po starom; naredio je i organizovao više stotina ubistava, otmica, iznuda i falsifikata. Govorilo se čak i da je njegovo najbliže obezbeđenje sačinjeno od najokorelijih esesovaca. Vlada Bavarske pokreće postupak protiv njega i on smesta pristupa BND ( Bundesnachrichtendienst), nemačkoj službi bezbednosti uprkos upozorenju CIA da ne sarađuju s njim. Napokon, 15. oktobra 1959. godine biva likvidiran u Minhenu od strane sovjetskih službi bezbednosti koje su formalno kasnije priznale da je to poslednji slučaj da se na taj način rešavaju svojih ideoloških neprijatelja. Ubio ga je Bogdan Stašinski cijanidnim metkom. Sahranjen je u Minhenu na groblju Waldfriedhof, a nasledio ga je Stepan Lenkavski.
Kao što vidimo, on je i mrtav nastavio da pravi štetu, ali to nije mogao da uradi sam. Godine 2010. ukrajinski predsednik Viktor Juščenko (Віктор Андрійович Ющенко), jedan od većih krivaca za tragediju savremene Ukrajine, dodeljuje mu, na ogromno negodovanje Poljske i Rusije, častan naziv heroja Ukrajine. To zvanje je kasnije poništio predsednik Janukovič. Inače, u Zapadnoj Ukrajini, 23 grada su Banderu proglasila za počasnog građanina, a u 42 grada nalaze se njegovi spomenici. To je, u najkraćem, sudbina čoveka koji i mrtav stoji na vrhu piramide u čijoj osnovi se nalazio romantičarski nacionalizam, a na vrhu – ultradesni nacizam.
Ni ova nesreća nije prošla bez Amerikanaca. Posle rata, kada je nastao grabež za ”dragocenim” ljudima iz neprijateljskog tabora Amerikanci su ugrabili Vernera fon Brauna kao glavnu zvezdu ”prelaznog roka”. U njegovoj senci našli su se i takvi zlikovci kakvi su bili Ivan Hrinioš, Mihael Korzan, Mikola Lebed, Jurij Lopatinski, Miron Marijenko i drugi zločinci iz OUN. Godine 2009. u SAD je sa nekih dokumenata koji se nalaze u Nacionalnom arhivu (National Archives and Record Administrations) skinuta oznaka tajnosti. Tada se saznalo za operaciju koja se zvala ”Beladonna”. Njen cilj je bio da se u toku hladnog rata ukrajinski agenti i teroristi uvuku u redove ruske i sovjetske emigracije preko druženja u pravoslavnim crkavama na Zapadu. Taj program nije bio previše uspešan pa je u Parizu obustavljen 1961. godine jer su se vrbovana lica, pre svega Mihail Korzan koji je trebalo da koordinira aktivnosti, pokazali nedorasli ovom zadatku. Od ove grupe zločinaca najbolje je prošao Lebed koji je od 1949. godine živeo u SAD. Od 1952. do 1974. godine rukovodio je istraživačkim centrom ”Prolog” u Njujorku. Od 1982. do 1985. godine bio je zamenik predsednika. Istovremeno, od 1956. do 1991. godine bio je član odbora Ukrajinskog društva za inostrane studije u Minhenu i u Torontu, izdavačke redakcije ”Hronike UPA”, i drugih organizacija. Zahvaljujući saradnji sa CIA i njenoj aktivnoj zaštiti, Lebed je umro u miru i nije mu suđeno za ratne zločine koje je on sa svojim ratnim drugom Banderom vršio nad Poljacima i Jevrejima tokom Drugog svetskog rata.
Naslov ovog teksta je kako je Ukrajina stigla od nacionalizma do nacizma. Treba naglasiti da nije cela Ukrajina ni šovinistička, ni ultradesničarska, kao stanovništvo Galicije gde je sve to i počelo. To je prvo pokazalo stanovništvo Donbasa, a nadamo se da u Ukrajini ima još razumnog stanovništva koje ima svest o tome kakvom ideologijom ne treba da se vodi. Jedno je sigurno – ni Rusi, ni mirno stanovništvo Ukrajine nisu Azovcima, Ajdarovcima i drugim zlikovcima tetovirali kukaste krstove ili ih stavljali na zastave. To su oni činili sami, a pod čijim uticajem, nadamo se da je posle ovog teksta mnogo jasnije.