Ono što se događa u Ukrajini, u zavisnosti od izvora, naziva se ratom, agresijom ili ”ograničenom vojnom operacijom”. Bez obzira na naziv, ova tragedija je probudila sažaljenje, solidarnost i duboko saosećanje svetske javnosti prema izbeglicama i narodu na prostorima obuhvaćenim borbama.
Svi se pridružujemo željama da se pakako rata što pre završi i da se nevini civili, pogotovo žene i deca, što pre vrate normalnom životu. No, zadivljujuće je kako su tako brzo zaboravljene ”ograničene kvote”, zatvorene granice, bodljikave žice i zidovi, policija, nasilničke mere, davljenje žena i dece po morima preko kojih su pokušavali da pobegnu iz svog pakla. Zaboravljeni su i oni što vise na krilima aviona i padaju u ambis samo da bi se iz Kabula spasli pod okrilje demokratije. Da li su ljudi postali humaniji? Ili ukrajinskim izbeglicama ide u prilog što su (ipak) Evropljani? Ili je u pitanju animozitet prema onima zbog kojih se odlučuju za izbeglištvo? Teško pitanje i još teži odgovor.
No, vratimo se nekim aspektima ovog rata na koje su Rusi bezuspešno pokušavali da ukažu (totalna blokada protoka informacija) sa svog aspekta, Ukrajinci sa svog, a kojima sada pažnju postepeno obraćaju i do sada jednostrano orijentisani zapadni mediji. Naime, radi se o sve učestalijim pokušajima da se Rusija izvede pred sud pravde za ratne zločine nad civilima.
Neprikosnoveno pravo svake zemlje je da brani svoju nezavisnost i slobodu. Tako je Ukrajina i stekla međunarodnu podršku i pomoć. No, isto tako je veoma upitno da li odbrana opravdava sva sredstva, uključujući kršenje međunarodnih ratnih prava i Ženevskih konvencija. Drugo, ništa manje sporno pitanje, koje važi za obe zaraćene strane, odnosi se na neograničenu (zlo)upotrebu mas-medija i društvenih mreža kako bi se lažnim vestima i vešto montiranim snimcima pridobilo javno mnjenje. Šta više, cilj je da se prema protivniku izazove opšta mržnja, koja, kadkad, prerasta u histeriju.
Već su svima poznate optužbe da ruska vojska bezobzirno gađa civilne objekte, market-centre, škole, bolnice. Odgovor Moskve da se radi o legitimnim ciljevima pošto su u samim objektima ili u njihovoj neposrednoj blizini bila postavljena ukrajinska borbena sredstva, PAV, višecevni bacači raketa, topovi, tenkovi, centri za obuku ili skladišta, odbacivan je sa prezirom.
No, Volodimir Petrov i Kler Parker (Claire Parker), inače poznata dopisnica ”Vašington Posta” koja je redovno izveštavala iz Kijeva o ruskom bombardovanju a bavila se čak i efektom AT Javelin na ruske tenkove, 28 marta su u The Washington Post-u objavili zanimljivu analizu pod naslovom”Rusija ubija civile u Ukrajini. Taktika odbrane Kijeva povećava opasnost” (Russia has killed civilians in Ukraine. Kyiv’s defense tactics add to the danger).
Dve nedelje pre pisanja članka, projektil, osumnjčen da je ruski, pogodio je visoku stambenu zgradu. U objektu su poginule najmanje četiri starije osobe. Za poslanika ukrajinskog parlamenta, Oleksija Oleksijoviča Gončarenka (Олексій Олексійович Гончаренко), ova tragedija je bila samo još jedan primer potencijalnih ruskih ratnih zločina. ”Oni u ovim oblastima pogađaju samo stambene zgrade… Možete da hodate okolo, nećete naći nikakve vojne ciljeve niti vojnike. Ovo je samo teror” izjavio je Gončarenko. No, samo nekoliko minuta kasnije, šištavi zvuk ukrajinskih raketa ispaljenih iz višecevnog raketnog bacača zaprepastio je stanovnike koji su tupo zurili u svoje uništene domove. Zatim je usledio još jedan baraž. Činilo se da je oruđe u blizini, možda nekoliko ulica dalje, a svakako u jezgru glavnog ukrajinskog grada.
Ukrajinci se sve više suočavaju sa neprijatnom istinom: namera vojske da se brani od ruskih napada civile pretvara u žive štitove i mete. Naime, praktično svako naselje i većina gradova u Ukrajini su militarizovani (u smislu razmeštaja trupa i tehnike), što ih čini potencijalnim legitimnim cijlevima za ruske snage. Vilijam Šabas (William Anthony Schabas), profesor međunarodnog prava na londonskom Midlseks univerzitetu (Middlesex University), ”iako nerado, tvrdio je da je i Ukrajina odgovorna za civilne žrtve. U odbrani od agresora, ona od civilnih naselja stvara bojna polja što svakako povećava opasnost za civile”.
Sukob se postepeno transformiše u borbe u urbanim sredinama, ali ne one tradicionalne, za ulicu po ulicu i zgradu po zgradu, аutomatima, bombama i noževima, nego daljinskim dejstvom bombama i raketama. Ukrajinci su utvrdili Kijev raspoređivanjem sistema protivvazdušne odbrane, teškog naoružanja, vojnika i dobrovoljaca po civilnim područjima. No, zapadne analitičare najviše brine što ovakva ukrajinska taktika može da oslabi napore da se Rusija proglasi krivom za moguće ratne zločine. Naime, Bajdenova administracija je zvanično objavila da je ”Moskva počinila zločine protiv čovečnosti”. No, Ričard Vir (Richard Weir), istraživač Human Rights Vatch-a koji radi u Ukrajini, upozorava da ”ako (u naseljenim zonama) zaista ima raspoređene vojne opreme a (Rusi) tvrde da dejstvuju isključivo po tehnici, to podriva tvrdnju da se namerno napadaju civilni objekti i stanovništvo”.
Novinari ”Vašington Posta” bili su svedoci ukrajinskih protivtenkovskih raketa, protivavionskih topova i oklopnih transportera postavljenih u blizini stambenih zgrada. Na jednom placu, dopisnici Post-a uočili su kamion sa višecevnim bacačem raketa ”Grad”. Kontrolni punktovi sa naoružanim ljudima, barikade od vreća peska i guma i kutije molotovljevih koktela su sveprisutni na gradskim ulicama i stambenim blokovima. U Kijevu se neprestano čuje zvuk ispaljenih raketa i artiljerijskih granata, a na nebu su vidljivi vijugavi beli tragovi projektila.
Ukrajinska vojska ima ”odgovornost da prema međunarodnom pravu” ukloni svoje snage i opremu iz područja naseljenih civilima, a ako to nije moguće, da premesti civile iz tih područja, izjavio je Ričard Vir. ”Ako to ne urade, to je kršenje međunarodnih ratnih konvencija. Naime, ubojna tehnika raspoređena u stambenim kvartovima, kao legitimna meta, dovodi u opasnost civile.”
Andrij Kovaljov (Андрій Ковальов), oficir za štampu 112 brigade ukrajinske Teritorijalne odbrane (112-та окрема бригада Війська територіальної оборони, vojna pošta А7040), čije su snage i oprema raspoređeni u Kijevu, ismeva takvo rezonovanje: ”Ako sledimo vašu logiku, onda ne bi trebalo da branimo svoj grad”.
Odgovarajući na pitanja britanskog The Post-a, Oleksij Arestovič (Олексій Миколайович Арестович), savetnik šefa kancelarije ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, rekao je da vojna doktrina zemlјe, koju je odobrio Parlament, predviđa princip ”totalne odbrane”. Bez ikakve želje da poredimo, ovo nam liči na ”totaler Krieg”. Šta više, i dalja retorika Arestoviča je deja vu: ”To znači da dobrovoljci u jedinicama Teritorijalne odbrane ili u drugim jedinicama imaju zakonska ovlašćenja da štite svoje domove, koji su uglavnom u urbanim sredinama. Štaviše, međunarodni humanitarni zakoni ili zakoni rata ne važe u ovom sukobu jer je glavni zadatak Putinove vojne kampanje uništenje ukrajinske nacije… Dakle, ovo što se ovde dešava nije sukob evropskih armija po utvrđenim pravilima, već borba naroda za opstanak pred egzistencijalnom pretnjom. Ne možemo sprečiti naše građane da brane svoje domove, slobodu, vrednosti i identitet onako kako ih razumeju”.
Ukrajinske snage su grupi novinara pokazale vojno utvrđenje u severnom stambenom delu prestonice, u blizini visokih stambenih zgrada, stanice metroa i prodavnica. Put je bio zabarikadiran nizovima automobilskih guma, betonskim blokovima, vrećama sa peskom i betonskim i čeličnim protivtenkovskim ”ježevima”. Duž ulice su bile postavljene dve linije protivtenkovskih mina. Sa druge strane ulice bujno zelenilo, idealno mesto za piknike, bilo je ograđeno i označeno tablama upozorenja: ”Mine”.
”Ako želite da zaštitite grad, trebalo bi da budete spremni da se borite unutar grada”, rekao je Pavlo Kazarin, dobrovoljac jedinice Teritorijalne odbrane i portparol svog bataljona. ”Nažalost, ne možemo da evakuišemo ceo grad jer se u njemu nalazi još 2 miliona ljudi. Nadamo se da će mo rusku vojsku zaustaviti van grada. Ali – svi razumemo i rizike. Ne možemo, nažalost, da odbranimo grad bez rizika i povrede civila”.
Novinari su verovatno već raspolagali informacijama da ruska armija i nema nameru da ulazi u ulične borbe i da je plan da se gradovi opkole i po metama u njemu dejstvuje preciznim (koliko je to uopte mguće) projektilima.
Na njihovo pitanje da li postoji zabrinutost da bi ruske snage mogle da stambene četvrti tretiraju kao vojne ciljeve zbog utvrđenja i tehnike u njima, Kazarin se složio. ”Ali, ponavljam: uvek postoje neki rizici kada pokušavate da zaštitite grad. Ukrajinske snage pokušavaju sve da spreče da Kijev postane još jedan Mariupolj ili Harkov, gradovi koji su opsednuti i teško bombardovani. Logika rata je veoma okrutna ali ipak će mo pokušati za zaštitimo civile”.
No, Ričard Vir ipak ne odustaje da glavnu krivicu prebaci na rusku stranu. ”Čak i ako Ukrajina prekrši svoje obaveze prema međunarodnom ratnom pravu, „to ne znači da Rusija ima dozvolu da radi šta želi. Ako su civili poginuli u blizini vojnih položaja ili srestava, Rusija se i dalje može smatrati odgovornom za mogući ratni zločin ukoliko je njen napad bio neselektivan i neproporcionalan prema civilnom stanovništvu”. Pri tome, stručnjak ”Hjuman Rajts Voča” ne odgvovara kako se može proceniti ”selektivan i proporcionalan odgovor” prema artiljeriji oko koje se nalazi nedužno stanovništvo.
Prema njemu, mnogo toga zavisi od veličine i važnosti vojnog cilja, vrste oružja koje je korišćeno, da li su civili bili namerno gađani i da li je šteta po njih bila prekomerna. Na primer, rusko ispaljivanje zabranjene kasetne municije u tri stambena naselja u Harkovu, bio je mogući ratni zločin, čak i ako Rusi tvrde da su gađali ukrajinsku vojnu opremu i položaje. Fraza koja se nije čula 1999 godine u SRJ…
Vilijam Šabas takođe navodi da ”tamo gde napad na vojni cilј može da dovede do civilnih žrtava, šteta nanesena civilima treba da se uravnoteži sa značajem vojnog cilja. Ako nema presudnog vojog značaja, onda nasilјe nije opravdano i razumno je govoriti o ratnim zločinima”. No, ograđujući se da ima slična saznanja i da bilo šta imputira, Šabas ipak dodaje: ”Granica između onoga što predstavlja ratni zločin postaje još nejasnija ako se stambena naselja militarizuju i postanu bojna polja na kojima je smrt civila neizbežna. Ukrajina ne može da koristi civilna naselja kao ‘živi štit’ ”.
”Nakon svakog ruskog vazdušnog udara u Kijevu i drugim mestima, Ukrajinci šalju timove da prikupe video-zapise i druge dokaze koje mogu biti iskorišćeni u eventualnom procesu za ratne zločine protiv Rusije pred haškim Međunarodnim krivičnim sudom. No, ovakvi dokazi su teško upotreljivi. Ako u tom području postoje vojni ciljevi, to potkopava tvrdnju da je napad ratni zločin”, izjavio je Vir.
Postoji mnogo mesta u Kijevu gde su vojne snage inkorporirane u civilne enklave. Kancelarije, kuće ili čak restorani, u mnogim stambenim naseljima pretvoreni su u baze ukrajinskih snaga Teritorijalne odbrane i naoružanih milicija sastavljenih uglavnom od dobrovoljaca.
Unutar opštinskih zgrada i u podrumima, uključujući i one ispod kafića, Ukrajinci prave ”molotovljeve koktele” koje će koristiti protiv ruskih snaga ukoliko uđu u prestonicu. Unutar velikog fabričkog kompleksa, lociranog uz bulevar sa prodavnicama i stambenim zgradama u blizini, paravojne snage obučavaju regrute pre nego što ih rasporede na prve linije fronta.
Stručnjaci za bezbednost zapadnih medijskih organizacija primetili su da je ukrajinska protivvazdušna odbrana toliko skoncentrisana u gradu da kada pogode ruske rakete, projektile ili bespilotne letelice, krhotine često padaju u stambene komplekse.
Iz straha da bi Rusi mogli doći u posed video materijala i tako locirati položaje, ukrajinski vojnici i dobrovoljci upozoravaju novinare da ne snimaju vojne kontrolne punktove, opremu, utvrđenja ili improvizovane baze unutar grada. Jedan ukrajinski bloger je postavio TikTok post ukrajinskog tenka i drugih vojnih vozila sakrivenih u tržnom centru. Isti centar je 20 marta uništen preciznim ruskim raketnim pogotkom. Iako nema dokaza da je TikTok post poslužio Rusima za identifikaciju cilja, jedan od podržavalaca ukrajinske vojske je na Fejsbuku zatražio da se uhvati osoba koja je ”samo zbog lajkova” otkrila položaj tenka. Šta vise, ponudio je nagradu od 500 dolara za bilo kakvu informaciju o blogeru: ličnu kartu, adresu ili kontakte. Služba bezbednosti Ukrajine je kasnije saopštila da je uhapsila neopreznog blogera.
No, o društvenim mrežama, lažnim vestima, zločinima i ”zločinima” – drugi put.