Eksperimentalni mitraljez Slostina
Oružje patenta ”Getling” ruskog porekla na našem prostoru detaljno je i sistematično, kao i uvek, opisao Branko Bogdanović. To možete pogledati na ovom linku. Ovaj tekst bavi se manje poznatim, pažnje vrednim eksperimentalnim mitraljezom Ivana Iliča Slostina, ali i ,delimično, njegovim sledbenicima. Možda je neko ovo oružje obrađivao u našoj stručnoj literaturi ili popularnim časopisima ”Kalibar”, ”Oružje”, ”Metak” i drugi, no nije loše podsetiti se.
Sistem Ričarda Getlinga (Richard J. Gatling) koji se pojavio u burno vreme stasavanja jedne velike države, bio je inspiracija za mnoge konstruktore. Ograničenih svojstava (nije imao okidač, bio je težak za transport) on je kao pojava bio preteča mnogih sistema koji su kasnije korišćeni ne samo u pešadiji, već i u artiljeriji, mornarici i avijaciji. Pored Getlingovog sistema, u Americi su korišćene još Bilingharstova (Billinghurst Requa Battery gun) i Vendenbergova (Vandenburgh Volley Gun) puška, a kad su se pojavile, na ratištu su izazvali metež svojom vatrenom moći. Potisnuli su ih jednocevni sistemi efikasnijeg mehanizma. Tek posle Drugog svetskog rata, razvojem odgovarajuće tehnologije i novih materijala, dolazi do reafirmacije i punog uspeha ovog sistema.
Šta je za ovaj kratak osvrt interesantno i zbog čega je pokušaj Slostina važan? Paradoksalno je da su Rusi, bez obzira što su stasavali u spahijskoj Rusiji Romanovih, imali veoma talentovanu, elitnu školu konstruktora i pronalazača koja je u svakom pogledu pratila svetska zbivanja, a ponegde i prednjačila u idejama i inovativnosti. Podsetimo da su u oblasti radija i televizije imena Popova, Zvorikina i Sarnofa nezaobilazna i smatraju se utemeljivačima radijsko-televizijskog sistema. Getlingov sistem su u Rusiji razvili Gorlov i Baranovski. Posle Oktobarske revolucije i Građanskog rata, težeći stalno ka što većoj vatrenoj moći, njihovim stopama krenuo je i Ivan Ilič Slostin.
Kako je počelo i kako se završilo
Slostin je od tridesetih do pedesetih godina prošlog veka radio u Zavodu za izradu alata ”K.O. Kirkiž” (nazvan po revolucionaru i političkom radniku, zavod sada radi pod imenom Degtarjova, čuvenog konstruktora) smeštenom u gradu Kavrov (Vladimirovska oblast), severo-istočno od Moskve. Prateći savremene trendove i svoju radoznalost, potkovan iskustvom iz precizne mehanike u izradi alata, ohrabrio se da uđe u trku s priznatim imenima i doprinese opštim naporima pred, sve izvesniji, rat. Proučio je 1935. godine sve mehanizme tog vremena i zaključio da za postizanje najveće vatrene moći može najbolje poslužiti višecevna konfiguracija. Napravio je preglednu tehničku skicu mitraljeza i godinu dana kasnije pojavio se pred načelnikom Lenjingradske artiljerijske akademije A.A. Blagonravnovom. Načelnik je pozitivno ocenio taj prvi korak jer je konstrukcija bila obećavajuća, sa mogućom, do tada retkom teorijskom brzinom od 5.000 metaka u minuti. Rad na opitnom primerku završen je 1939. godine. Mitraljez je prošao radioničke testove, ali brzina je bila mnogo niža od obećane – oko 3.300 metaka u minuti. Pored toga, trebalo je rešiti i problem vezan za tehnologiju materijala – cevi su se pregrevale već posle 250 ispaljenih metaka (standardni kapacitet jednog redenika), a štetni otpor prilikom njihovog kretanja bio je sve veći, dovodeći do zastoja.
Rat je nametnuo svoje prioritete i tek 1946. godine Slostin ponovo kreće s ispitivanjima i unapređenjima. Nova, modifikovana verzija, bila je značajno bolja u odnosu na primerak iz 1939. godine. No, i takva verzija davala je još sporiju sliku brzine gađanja, između 1.760 i 2.100 metaka u minuti. Ni preciznošću nije mogla da se pohvali, jer je čak šest do sedam puta bila nepreciznija od teškog mitraljeza Gorjunov SG-43; komisija je takav nedostatak u to vreme kod mitraljeza smatrala normalnim. Mitraljez je uspešno prošao testove, ali nije usvojen, pa time ni uveden u naoružanje, pre svega zbog složenosti konstrukcije. Pored toga, postojeći mitraljezi PM-1910 (Maksim), SG-43 (Gorjunov) i RP-46 (Šilin, Poljakov, Dubinin) imali su prednost u svim ostalim bitnim parametrima, a najviše u tome što su bili razrađeni i prihvaćeni u trupi.
Slostin nije odustajao i do 1949. godine razvio je teški mitraljez 14,5mm na 114mm. On je bio sličan prvom uzorku, ali s nekim razlikama, opet nedovoljnim da uđe u trku s poznatim konstruktorima. Glavni konkurenti Degtarjev-Špagin (DŠK) i mitraljez Vladimirova (KPV) bili su za njega nedostižni. Najveći nedostaci koji su zaustavili ovu, ojačanu verziju, u toj trci bili su razdešen i neprecizan, lutajući hod udarne igle pri udaru u kapislu i nepredvidivo poprečno pucanje čaura moćnog metka usled neprecizne laboracije. Od cele ideje i nekoliko opitnih primeraka ostalo je pamćenje i na taj kuriozitet i muzejski eksponat.
Princip rada i bliže karakteristike
Šta je to što je toliko mamilo Slostina da se više od decenije i po bavi ovim projektom? Taj obrazac bio je zasnovan na rotirajućem bloku cevi kalibra 7,62mm na 54 mm, a kasnije i 14,5mm na 114mm. Osnovna razlika u odnosu na izvorni getling bila je ta što Slostinov izum nije bio pogonjen spolja (ručicom, a kasnije električno), već energijom barutnih gasova. Oni su korišćeni za rotaciju cevi. Ideja konstruktora bila je da se taj mitraljez koristi kao sredstvo PVO i gađanje kopnenih ciljeva, zbog čega se i nije insistiralo na preciznosti. Međutim, između lepe ideje i realizacije, isprečilo se mnogo faktora: komplikovan i neprecizno izrađen mehanizam bio je samo jedan od razloga koji se može razumeti, s obzirom na zahtevnu ideju i ograničene mogućnosti u proizvodnji. Međutim, i da je to savladano, ostala je nepremostiva prepreka – posle samo jednog redenika pregrevanje je bilo takvo da je obavezno dovodilo do otpora, usporavanja, a zatim i do zastoja.
Čime je bio otežan rad ovog mehanizma i šta je to bilo toliko zahtevno? Rotacija bloka cevi bila je postignuta evakuacijom barutnih gasova kroz poseban kanal koji je povezivao cev iz koje se trenutno ispaljivalo sa sledećom cevi. Prilikom ispaljivanja sledeća cev je dovođena napred gde je pomoću izreza u mehanizmu za okidanje pomerana u smeru suprotnom od kazaljke na satu i tako ”vukla” ceo blok. Teorijski lepo projektovano, no usled nepreciznosti u izradi i loše municije to nije funkcionisalo kako je zamišljeno. Pri tom su se cevi s međusobnom vezom brzo prljale velikim goličinama gareži. Ukupan opis rada s delovima je inžinjerijski veoma komplikovan, stoga smo ovde naveli osnovni princip rada.
Varijanta od 14.5 mm, teški mitraljez, bila je konstrukcijski, strukturno, različita. Blok cevi se fiksirao uz pomoć zadnje spojnice i prednje obujmice, pa je uzdužno pomeranje cevi bilo onemogućeno. Automatika je radila na osnovu kretanja gasnog klipa. Verzija je bila zamišljena za protivavionski top na tenku IS-7, a predviđena je bila i ugradnja na šasiju kamiona ZIS-151. Stavljanje mitraljeza na pokretnu platformu zabeleženo je još u Oktobarskoj revoluciji kada su se pojavile ”tačanke”, kočije s montiranim mitraljezom koje su bile izvanredno pokretljive i vrlo efikasne.
Šta su o tom eksperimentu rekle kolege, stručnjaci i istoričari oružja?
Svi su bili saglasni u tome da je Slostinov obrazac bio ispred svog vremena, ali je zahtevao tehničke preduslove tada nedostupne sovjetskim fabrikama. Ideja je pozdravljena zbog svoje originalnosti i nekih inovativnih rešenja.
Stručnjaci državne komsije smatrali su da, uprkos osrednjoj preciznosti, očekivana gustina vatre nije mogla biti postignuta na ovom modelu. Međutim, primećeno je nešto što nije bilo beznačajno na ratištu: demorališući efekat ovog oružja bio je veoma veliki. Zvuk koji je odavao prilikom dejstva po jačini je bio uporediv s eksplozijom avionske bombe (!). Pri tom je cilju nanošena šteta koja se nije očekivala od tog metka. Uz pridržavanje režima paljbe, to je bilo oružje koje bi moglo u presudnim trenucima da stvori značajan baraž i ohrabri svoju pešadiju. Buka koju je mitraljez pravio stvarno je uticala na nervni sistem. Uzorak u kalibru 14,5 mm takođe je dobio pozitivne kritike, bez obzira na to što je trupa zahtevala mnogo jednostavniju konstrukciju koja nije tražila na frontu toliko pažnje i održavanja. Komisija je zaključila da bi ovaj mitraljez odmah našao svoju ulogu na ratištu, pod uslovom da ukloni navedene nedostatke.
Navedimo i osnovne tehničke osobine: masa samog oružja bila je 28 kilograma, a s univerzalnim postoljem Sokolova 67 kilograma. Visina oružja bila je 180 mm. Teorijski domet bio je do 2.000 metara, uz već spominjanu realnu brzinu od 1.760-2.010 metaka u minuti. Oružje je hranjeno odvojim metalnim redenikom od 250 metaka s mogućnošću spajanja više redenika, s korakom redenika od 25 mm. Nišan je bio otvoren. Masa cevi bila je 1,7 kilograma, a povratnog mehanizma 17,2 kg. Dužina cevi bila je 605 mm, a celog oružja 775 mm što mu je davalo zdepast izgled. Širina tela bila je 203 mm, dužina hoda cevi 50mm, a rastojanje između osa cevi raspoređenih po dijametru doboša bilo je 73 mm. Visina linije vatre u borbenom položaju bila je 390 mm, a sa obrtnog postolja od 1.340 do 1.900 mm. Masa metalnog redenika od 250 metaka iznosila je 1,479 kg, a municijske kutije 3,2 kilograma.
Ni posle toliko pokušaja Slostin se nije predavao! Bez obzira na to što njegovi obrazsci nisu usvojeni, njega je ohrabrivalo mišljenje kolega i nastavio je da eksperimentiše. Godine 1954. završio je projekat višecevnog avionskog topa pod oznakom KBP-810. Najpre je sačinjena maketa u kalibru 12,7mm, a zatim prototip topa od 23mm konstruisan oko postojeće granate za VJA (ВЯ -Волков/Јарцев, avionski mitraljez korišćen na klipnim avionima). Nažalost, taj top imao je fundamentalne nedostatke – pucanje čaure prilikom ekstrakcije i česti zastoji kod dotura granate iz redenika u cev (potiskivač granate nije uvek bio u neophodnoj ravni). Stoga su radovi bili obustavljeni, ali Slostin se ni tada nije predavao! Krajem 1955. godine napravio je projekt topa u istom kalibru, sa četiri cevi u jednom bloku. Postojeća granata je skraćena. I taj projekat je prekinut, ali iz nepoznatih razloga, 1958. godine.
Getling i Slostin kao inspiracija nove generacije konstruktora
Sovjeti nisu, i da su hteli, mogli da ignorišu ovaj jedinstveni sistem. Avioni novih generacija imali su takvu brzinu da je na poligonskim ispitivanjima nepobitno utvrđeno kako mogu s lakoćom proći kroz rafal konvencionalnih PA oružja i oruđa. Uz malo sreće, avioni bi proletali između dva metka! Na taj način ogromna kopnena armada bila bi u marševskom poretku ili na zastanku ostavljena bez zaštite od vazdušnih napada. Konstruktori su, pored povećanja brzine i umnožavanja cevi, morali da se zabave i sistemom Getlinga.
On je svoju najdragoceniju svrsishodnost pokazao na avionima i kao brodska PVO u zaštiti od niskoletećih protivbrodskih raketa. Tako su nastali avionski topovi GŠ-6-23 i GŠ-6-30. Razvojem prvog obrasca za 23 mm AO-19 (TKB-613) u Tulskom konstrukcionom birou bavio se Arkadij Šipunov kao generalni rukovodilac, a same radove predvodio je Vasilij Grjazev, odatle i skraćenica GŠ. Opšta šema podsećala je na AO-18 (brodski PA sistem), ali je novo oruđe umesto pneumatskog pokretača koristilo kasetni pirostarter. Serijska proizvodnja počela je 1972. godine, a u trupu je stiglo 1974. godine pod oznakom GŠ-6-23(9-A-620). Bilo je sposobno da dejstvuje po kopnenim i vazdušnim ciljevima, uključujući i krstareće rakete. Instalacija je izvršena na avionima MiG-31 i Su-24.
Ni to nije sve kada je reč o uspelim i neuspelim obrascima. Tulski konstruktor Mihail Nikolajevič Blum (1907-1970) razvio je mitraljez sa dvanaest cevi u bloku! Suštinska razlika u odnosu na američki uzor bila je u pogonu. On nije koristio elektromotor već barutne gasove i time značajno umanjio ukupnu težinu instalcije. Sovjetski konstruktori su nadalje koristili samo taj način pokretanja mehanizma. Tada je stvoren univerzalni brodski top AK-630 u kalibru 30 mm, jedan od najboljih na svetu. Taj top može se videti i na našim raketnim čamcima sovjetskog porekla. Ima i svog mlađeg brata, AK-306 koji se ne razlikuje spolja od njega, ali ima pogon na naizmeničnu struju. Stavljani su svuda gde je bilo potrebe i mesta. Evgenij Glagoljev dizajnirao je 1968. godine GŠG-7,62 mm ( Глаголев-Шипунов-Грязев ГШГ-7,62) , četvorocevni mitraljez za helikoptere i on je jedini imao električno pokretanje kao američki modeli. Tulski konstruktor Jurij Žuravljov osmislio je avionski top koji je rekorder u brzini paljbe – 16.000 metaka u minuti. Na testovima je ustanovljeno da je to, ujedno, i granična brzina paljbe jer se oruđe pri toj brzini raspadalo!
Svi ti pokušaji (neki uspeli, neki ne), jesu na neki način omaž upornosti i talentu ruske oružarske škole kojoj svojim eksperimentima pripada i Slostin.
