Bacač ampula

Zaboravljeno oruđe
Evo još jednog oruđa kog je iznedrila ratna praksa. Retko se spominje (osim u rubrikama “čudna ili neobična oružja/oruđa“). To je dobar povod da se bliže s njim upoznamo. Da je u pitanju “redak zver“ govori i podatak da su fotografije ovog neobičnog izuma malobrojne, a filmski zapisi praktično i ne postoje.
OPŠTI IZGLED

Bacač ili lanser ampula (125-мм ампуломёт образца 1941. года), kod nas nema analogne pojave, te ovaj bukvalni prevod mora da posluži. Izgovara se anpuljamjot. Serijski je proizvođen u SSSR. Kopnena vojska ga je koristila s različitim uspehom na početku rata. Izrađivan je svuda: u namenskim fabrikama, ali i u radioničkim uslovima (često i na samom terenu, u bilo kojoj mašinskoj radionici). Kao minu koristio je staklene (!) ili limene ampule koje su imale sferni oblik. Punjene su visokozapaljivom smešom “KS“. Korišćene su i klasične mine, dimne bombe, pa čak i ručno pravljene propagandne granate. Uz pomoć lovačkog manevarskog metka kalibra 12, mina je ispaljivana na daljine od 250 do 300 metara, pa čak i do 500 metara (o tačnom nazivu ovog patrona biće nešto kasnije reči). Početne teškoće u upotrebi bile su brojne.

Northover Projector
Britanski Northover Projector
MUNCIJA ZA ENGLESKI MODEL
MUNCIJA ZA ENGLESKI MODEL

Usled lošeg kvaliteta, ampule su mogle da se razbiju i u samoj cevi ili da podbace, pa su ovi bacači već 1942. godine službeno povučeni iz upotrebe. Međutim, trupe su ga i dalje koristile, posebno u gradskoj borbi prilikom odbrane Staljingrada, ali i u nizu drugih bitaka. Borci su, uz sav rizik, koristili ovo oruđe znajući da je njegov efekat (kad se sve uradi kako valja) poražavajući za neprijatelja. Zabeležen je podatak da su u septembru 1943. godine korišćeni od strane boraca 26. armije, a na lenjingradskom frontu i do kraja blokade. Smatra se da je čak 155 četa bilo opremljeno bacačem ampula. On se sporadično koristio i 1944. godine, a kao propagandno oružje sve do kraja rata. Interesantno je da su viškovi ampula aktivno korišćeni u jurišnoj avijaciji, gde nije bilo rizika da eksplodiraju u cevi.

Nastanak

O bacaču ampula i danas se ne zna mnogo. On nije dete slave ni naslovnih strana,  kao što su to bili T-34 ili “Il-2 štormovik“. Zna se da je razrada ovog projekta počela 1940. godine u zavodu Br 145 “S. M. Kirov“ i da je glavni zavodski konstrukor bio Kartukov. Posle trupnih ispitivanja on je uveden u naoružanje RKKA pod imenom “125-milimetarski bacač ampula modela 1941. godine“.  Međutim, ideja nije originalna. Inspiraciju za ovu skalameriju Rusi su našli u engleskom modelu Northover Projektor iz 1940. godine. Razlika je bila u kalibru, a time i  inicijalnom metku (Britanci su koristili lovački osiromašeni metak kalibra 8). On je nastao kao panično rešenje posle Denkerka i dobio je ime po svom konstruktoru. Bio je slabijih svojstava od ruskog bacača. Ali, ni on nije bio originalan. Preteča ovim sredstvima bio je minobacač sistema Mortier Aasen još iz vremena Prvog svetskog rata. Konstruisao ga je u Francuskoj  Norvežanin Nils Asen, a koristili su ga  Rusi između 1915. i 1916. godine. Tako se neko dosetio na početku Velikog otadžinskog rata te zaboravljene naprave. U Drugom svetskom ratu engleska armija ga je čuvala kao sredstvo teritorijalne PT odbrane, a formalno je pripadao jedinicama milicije.

Ampula
Ampula

Konstrukcija bacača bila je neverovatno jednostavna, gotovo primitivna,  i sastojala se iz cevi kalibra 125 mm, zatvarača, nišana i stalka koji je bio i podvozje (po potrebi). Na probnim modelima korišćen je zatvarač puščanog tipa, a na serijskim primercima okidač se nalazio na ručkama zatvarača, slično teškim mitraljezima. Mehanizam paljenja je bio veoma jednostavan, a cev je bila čelična, dva milimetra debljine. Unutar cevi, blizu zatvarača, postavljen je rešetkasti razdelnik za zaštitu ampule, a sam nišan bio je jednostavan prorez sa pet oznaka za različite udaljenosti. Težina je varirala od 10 do 28 kilograma jer su oruđa izrađivana u različitim radionicama, ponekad u najprimitivnijim uslovima.

Projektil (“mina“, ako tako možemo nazvati ampulu) je aktiviran korišćenjem osiromašenog lovačkog patrona 12 (“ćorka“). Stalak je često pravljen i od drveta, a zimi su ova oruđa transportovana sankama ili su postavljana na velike, drvene točkove radi lakšeg kretanja. Leti su takvi podvozi čuvani u magacinima. U cilju maskiranja, bacači su zimi bojeni u belo, a u drugim vremenskim prilikama u maskirnu, zaštitnu boju. U opkoljenom Lenjingradu ovi bacači pravljeni su čak i od vodovodnih cevi. Pouzdano se zna da su   pravljeni u Gorkom, ali i u Centralnoj hemijskoj bazi br. 138 u Kalinjinu. Uredbom Državnog komiteta odbrane od četvrtog jula 1942. godine koju je potpisao Staljin, Narodno ministarstvo hemijske industrije bilo je dužno da proizvede 4.000 bacača ampula. Iz dostupnih podataka znamo da je proizvedeno više od 2.000 primeraka, a da li je ova uredba ispunjena do kraja pre nego što je oruđe službeno povučeno iz upotrebe, nema potvrde.   

Municija

Ampule AS – 1(ampula staklena) proizvođene su u preduzećima NKLP, NKPP i NKEP.  Ampule AŽ-2 (ampula žestnaja – limena)  i AS- 1 proizvođene su u fabrici Apatit, ali i u drugim preduzećima. Za punjenje amupla korićene su otrovne supstance iperit i luizit, a kasnije zapaljive tečnosti KS (Koškinova smesa)  ili BGS (бензольная головка, сольвент- benzenska osnova, razređivač). Tečnost KS spontano se palila u vazduhu, a temperatura je dostizala oko 1000 stepeni u trajanju od oko tri minuta. Postojale su dve verzije KS i one su se razlikovale po načinu proizvodnje i po boji – žuto-zelena i tamno braon. KS je pravljen od benzina ili kerozina uz dodatak za zgušnjavanje u prahu OP-2 (aluminijumska so naftenskih kiselina), belog fosfora i sumpora. Ponekad je dodavan sastojak za lakše prijanjanje na površine. Vojnici su ove mešavine različito zvali – “Mačja mešavina“ (prezime konstruktora Koškina u slobodnom prevodi znači mačji), “Koktel smrti“, “Stari konjak“ i “Posebno tajno“. BGS mešavinu izumeo je vojni inžinjer K.M. Saladze i sastojala se od benzena, rastvarača i praška za zgušnjavanje OP – 2. Ta smeša imala je nižu temperaturu sagorevanja, visok viskozitet i niske troškove, a mogla se lako koristiti u bacačima plamena uz dodatak benzina ili kerozina.

BRITANSKI TERITORIJALCI SA SREDSTVOM
BRITANSKI TERITORIJALCI SA SREDSTVOM

Treba spomenuti i jednu interesantnu, manje poznatu činjenicu: za uspeh ove smeše (i ne samo ove, već i smeše koja se koristila na gardijskim raketnim bacačima “Kaćuša“) veoma su zaslužni, a da to nisu ni pretpostavljali, Amerikanci. Pošto je sovjetska hemijska industrija bila u značajnoj  meri uništena u početnim mesecima rata (oko 40% kapaciteta je stradalo jer nije sve pravoremeno prebačeno iza Urala), u sklopu Lendliza u SSSR je urgentno stizao toluen, a s njim i azotna kiselina. Već 1941. izgubljeno je oko 77% pogona za proizvodnju sumporne kiseline i 50% pogona za proizvodnju amonijaka. Domišljati Rusi su našli svoj recept da kombinuju sve što se može iskombinovati (benzin, kerozin, sulfati, itd) pa su dobili smešu koju su Amerikanci nazvali “ruski napalm“. Važno je naglasiti da su se staklene ampule pojavile još tridesetih godina, ali kao nosači bojnih otrova, a tek pred sam rat došlo se na ideju da se koriste kao neka vrsta Molotovljevog koktela. Odatle do lansera put je bio logičan i kratak.

Britanski dvocevni Northover Projector
Britanski dvocevni Northover Projector

Takav iznuđen pristup doveo je i do početnih problema. Prve serije su bile vrlo nepouzdane zbog lošeg kvaliteta. Curile su, izazivale rđu i često pucale u samoj cevi, pa su u prvo vreme vojnici komentarisali kako su bacači podjednako opasni i za neprijatelja i za posadu. Posle toga usledilo je eksperimentisanje za raznim vrstama osigurača, ali su tek ampule sa daljinskim osiguračima zadovoljile borce. Ubrzo je stiglo i najbolje rešenje – ampula je bila kablom (kao “maljutke“) vezana za okidač i tada je pouzdanost bila kompletna. Kada bi se kabl odmotao do kraja i zategao, ampula bi bila aktivirana – na bezbednom odstojanju za poslugu.  Zbog nebezbednog transporta staklene ampule su se punile na samom ratištu pomoću poljskih stanica ARS-203, kapaciteta 740 litara, ili ručno. Patroni koji su korišćeni za ispaljivanje ampule bili su s mesinganom čaurom ili od jakog kartona, kao manevarske gilze. Od kartonskih se brzo odustalo i korišćene su samo u obuci jer se pokazalo da raspon leta ampule nije odgovarao propisanim nišanskim rastojanjima. Proizvođeni su u preduzećima NKB (narodnog komesarijata za bezbednost). Orignalni naziv za tu vrstu patrona je холостые патроны 12 калибра . Sam naziv je kod nas neprevodiv jednom rečju, a radi se o “bezopasnim, odnosno razoružanim, osiromašenim“ patronima. Najbliži naš naziv bio bi manevarski patron. 

Ampula

Novinar Mark Dejč (Rus, dopisnik radija “Slobodna Evropa“ i “Radio sloboda“,  tvrdio je (na osnovu arhivskih podataka) da su ampule bile namenjene za hemijsko i biološko ratovanje, pozivajući se na dekret od četvrtog jula 1942. godine kojim se reguliše proizvodnja bacača i municije za njih. Njegovo mišljenje opovrgavaju istoričari i korisnici jer, nezavisno od ratnog prava, upotreba ovakvih supstanci na kratkom rastojanju bila je veoma rizična i za napadača, ne samo za napadnutog. Ovaj bacač koristili su i Nemci jer su zarobili veliki broj primeraka, mada su ga smatrali izuzetno primitivnim sredstvom. Ruska oslobodilačka armija (generala Vlasova) koristila ih je za izbacivanje propagandnog materijala. UPA, ukrajinska ilegalna armija (nacionalistički pokret) koristila je ove bacače kao standardno protivtenkovsko oružje, a nalazili su se i u naoružanju Finske kao ratni plen.

BORBENA PRIMENA                      

Posada jednog bacača standardno je imala tri člana: nišandžiju, punioca i nosača municije. Za svaki vod bila je obezbeđena konjska vuča, kao i jedan PA mitraljez. Vodovi su formacijski pripadali minobacačkim jedinicama i frontovskoj artiljeriji. Za novo oružje interesovanje su pokazali najviši vojni rukovodioci. Trećeg novembra 1941. godine komandant Zapadnog fronta Žukov, član Saveta fronta  Bulganjin i načelnik štaba Sokolovski lično su posmatrali dejstvo. Ovo primitivno oružje pokazalo se kao veoma praktično za improvizacije. Tako se dešavalo, ukoliko nema patrona za pripalu, da se ampule koriste kao Molotovljev koktel. Ako je, pak, bilo viška ampula, a nije bilo bacača, onda bi ampule lansirali pomoću PT pušaka sistema Degtajev.

125mm
125mm

Bilo je slučajeva razbijanja pa i eksplodiranja ampula u samoj cevi, pa je posada uvek nosila sa sobom kantu bakar sulfata, jedinog sredstva koje je moglo da ugasi tečnost KS. O dejstvima i taktici upotrebe ovog sredstva ostali su jasni dokumentovani tragovi i potvrde: prema uputstvima štaba Severozapadnog fronta o organizaciji i delovanju jurišnih (blokirajućih) grupa tokom septembrarske ofanzive u jesen 1942. godine, odred bacača ampula trebalo je da bude deo svake jurišne grupe. U priručniku “Akcije tenkova kao deo jurišne grupe tokom napada na bunkere“, izdatom 1944. godine, bacači ampula se navode kao sredstvo šokiranja posada bunkera. Zaista, dejstvo ovog oruđa praćeno je zaglušujućom eksplozijom, bljeskom i veoma obimnom, praktično neugasivom vatrom. U nekim izvorima Sovjeti bacač ampula navode kao standardno PT oružje pomenute UPA, ali ne opisuju efekte njegove borbene upotrebe, niti navode podatke o obimu dejstava. Pretpostavka je da je UPA ovaj bacač koristila u nedostatku drugih sredstava.  

8.6mm
Italijanski 8.6mm

Podaci o borbenoj primeni su protivrečni. Bacač se pokazao kao vrlo efikasno sredstvo u odbrani i uništavanju neprijateljske tehnike, u sadejstvu sa snajperima i minobacačima u sastavu zaprečnih grupa; posebno efikasan bio je u dejstvu protiv DOT (долговременная оборонительная точка – fortifikacijska utvrda dugotrajne odbrane) raznih vrsta , najčešće bunkera i blokhausa. U početnim danima upotrebe relativno veliki broj gubitaka iskazan je usled nepouzdanosti municije i neuvežbanosti posada, ali i nekoordinacije sa sopstvenim snagama. Dešavalo se ono o čemu smo ranije pisali – prijateljska vatra je odnela priličan broj života pešadije koja je nenajavljeno kretala u napad na neki cilj koji je već napadnut od strane bacača ampula.  Na efikasnost je uticala i loša pokretljivost sistema, njegova trapavost i glomaznost. Teško ga je bilo ukopati ili brzo prebacivati s mesta na mesto. Međutim, kada je dejstvovao, bacač ampula je dokazivao svoju zastrašujuću efikasnost. U gradskim borbama po Staljingradu bio je idealan za čišćenje otpornih tačaka, a s lakoćom je spaljivao neprijateljske tenkove. Kao PT oružje bio je toliko efikasan da se primenjivao čak i u Kurskoj bici.

Bacač ampula kao sredstvo propagande

Kada se činilo da su njegove borbene mogućnosti prevaziđene novim oruđima, ovaj bacač je pokazao još jednu neobičnu osobinu: korišćen je za razbacivanje propagandnog materijala. Domet ovakve “municije“ bio je oko sto metara. Kao sredstvo propagande posebno ga je “proslavio“ general Vlasov, komandant ROA, koji je formirao posebne propagandne vodove koje je naoružao ovim sredstvom. Naravno, rat se ne dobija samo propagandom, no ovaj očajnički pokušaj lepo ilustruje kolika je bila univerzalnost upotrebe bacača ampula.

Modifikacije

Bacač je, uporedo s razvojem osnovne varijante od 125 mm, imao i druge verzije, u zavisnosti od municije u dostupnim kalibrima od 100 mm i 82 mm. Za razliku od osnovnog modela, ove varijante su mogle, u početnoj konstrukciji, da ispaljuju mine BFM-100 i to sa ravnom trajektorijom. Punjene su kao neki minobacači krupnog kalibra danas – odozdo, pomoću mehanizma zatvarača. Ovi modeli nisu ušli u serijsku proizvodnju zbog malog dometa. U aprilu 1943. godine iz trupe je stigla sugestija da se modifikuju nišanske sprave, no tada je već odlučeno da se prekine s proizvodnjom ovog sredstva, tako da su racionalizacije i inovacije, nastale kao proizvod borbene provere, ostale u domenu ideja i zapažanja.  Ipak, i u tom, primarnom obliku, ovaj lanser pokazao se kao jedinstveno oružje. U svojoj efikasnosti prevazišao je bacače plamena ROKS-3, koji su nošeni kao ranci, jer prilikom dejstva takvim bacačem plamena poslužilac je bio maksimalno izložen neprijateljskoj vatri. Lanser je mogao da koristi “sovjetski napalm“, ali i druge mešavine, uključujući i bojne otrove. Iskusni operatori mogli su s lakoćom uništavati bunkere, tenkove  i živu silu i na daljini do 250 metara. Efekat eksplozije (kombinacija praska, bljeska i same vatre) bio je psihološki ogroman, pa su nemački vojnici, inače iskusne i utrenirane trupe, bežale na najmanji znak upotrebe ovih bacača. Tamo, gde bi ampula pala, niko nije imao šansu da preživi.

Kako je već spomenuto, dok proizvodnja nije usavršena, a posade utrenirane, dolazilo je do velikih gubitaka – ampule su se rasprskavale u cevi, a pri dodiru s bilo kakvom preprekom (mreža, granje, prozorsko staklo) odmah bi eksplodirale. Vojska ga je prihvatila dvojako: neki trupni komandanti su u pojedinim fazama bitke čak zabranjivali upotebu ovog sredstva. Trupe su ga doživljavale kao izuzetno efikasno sredstvo u bliskoj protivoklopnoj borbi. To oruđe je jednim jedinim hicem spaljivalo tenk.

Incidenti s municijom

I ova municija, kao i mnoga druga MES, preživela je rat i decenijama predstavljala opasnost za ljude, isto onako kako se širom ratišta nekadašnje Jugoslavije nalazilo i nalazi  stotine hiljada raznih minskih sredstava. Bez obzira što je to oruđe i njegova municija bilo proizvod krvave ratne prakse i žurbe, svejedno su ti materijali solidno proizvođeni. Tečnost u ampulama KS modela mogla je da se spontano zapali u vazduhu i posle šezdeset godina. Takvi slučajevi su dokumentovani i potvrđeni čak i posle dvehiljadite godine. Kraj Kaluge, kopajući grobove, 2017. godine radnici su sasvim slučajno pronašli skladište tih ampula i, na svoju sreću, nisu ih aktivirali. Zato su se demineri posle toga uverili da i posle gotovo osam decenija, ova municija može da dejstvuje i – ubija.                              

Bacač ampula u popularnoj kulturi

Spomenuo sam već da se ovo čudno oruđe teško može videti u igranim filmovima. Jedino gde sam video nešto slično, bilo je u odličnom kineskom filmu “Zbor“. Tamo su iz cevi koje su ličile na omanju burad, kalibra ne manjeg od 300 do 400 milimetara  i dužine oko jednog metra, izbacivali ubitnačne smeše nepravilnog oblika. Domet im je, bar prema tim kadrovima, bio pedeset do sto metara i predstavljale su oružje krajnje mere. Siguran sam da ga ima po dokumentarnim snimcima, no potraga za tim snimcima bi potrajala. Ovaj bacač spominje se u knjizi Alekseja Ivakina “ Udari i propusti“, koja je žanrovski definisana kao naučna fantastika.  U satiričnoj priči Igora Semjonova, “Kaznena četa“ takođe se opisuje njegovo dejstvo.

Opet u žanru fantastike (!), pisci Valerij Belousov (“Dnjeparski krst“) i Oleg Izmerov (“Inspektor carstva“) glavni junaci ovih romana gotovo u detalje opisuju ovo oruđe i njegovu primenu. Međurim, svoju pravu afirmaciju i naknadnu slavu, bacač je stekao u video igrama, tzv. “pucačinama“.  U igrici “Ratni komandir“ (Combat Commander) možemo da ga koristimo u sekvencama bitke za Staljingrad. U multiplejer igri “Heroji i generali“, američka kompanija “Warlord Games“, specijalizovana za istorijske minijature, prikazala je 2014. godine praktičan rad jednog voda naoružanog bacačima ampula. Pored toga i kompanija “Trenchwork“ proizvodi 3d štampane modele u razmeri 1/56 pod originalnim nazivom “Ampulomet“.  Na taj način, ovo čudno oruđe, izvučeno  iz specijalizovanih vojnih publikacija,  oživelo je u novom “ruhu“ po drugi put.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.